субота, 23.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:16
ИНТЕРВЈУ: ФИЛИП КЛОДЕЛ, писац и редитељ

Митеран је био социјалиста, као што сам ја био папа

„Француски политички пејзаж се распао и поново ће се формирати. Волео бих да се у том периоду више него раније чује глас уметника и интелектуалаца”
Аутор: Гордана Поповићпонедељак, 15.05.2017. у 22:00
(Фото: Lise Ségur)

Верујем да писац мора да каже неке ствари па макар написао и непристојну, политички некоректну књигу, сматра Филип Клодел, француски књижевник и редитељ, који је једном приликом изјавио да је сит тог лепљивог, „анестезиолошког” језика који нас паралише.

Треба све то мало продрмати, каже овај уметник, члан Академије Гонкур и ових дана гост Молијерових дана у Београду у организацији Француског института, где ће бити приказана три његова филма, а у среду бити представљено његово књижевно дело.

Аутор више награђених романа (Марсел Пањол за роман „Нека од твојих кајања”, Ренодо за „Сиве душе”, Гонкурова награда гимназијалаца за „Бродеков извештај”, Жан Жак Русо за аутобиографију „Мириси”), као и четири филма од којих је „Одавно те волим” добио и признање Цезар за први филм и био приказан у 40 земаља, први пут је у Србији. 

Овде су објављена три његова романа („Сиве душе” и „Звекет кључева” у издању Народне књиге и „Бродеков извештај” у издању Лагуне) али је све распродато. Клодел нам каже да се нада да ће бити преведена и друга његова дела, додајући да је, као читалац, срећан што живи у Француској у којој се одувек пуно преводило, јер кад би свако од нас остао учаурен у својој култури, то би нажалост био најсигурнији пут да се та култура угуши и нестане.

Како се код вас десио тај спој усамљеничког писања и режије која захтева екипни рад?

Филм је моја страст још од детињства, као и књижевност, па сам га и студирао паралелно са књижевношћу. Требало је да прође доста времена да бих реализовао свој први дугометражни филм „Одавно те волим” (2008). Није ми жао што сам толико чекао, јер пре тога нисам био спреман. Волим екипни рад, као што уосталом волим и самоћу писања: оба приступа одговарају двема странама моје личности.

Рекло би се да литератури ипак дајете предност, јер сте члан Академије Гонкур, а од прошле године и председник награде Ландерно?

Књиге су одувек имале главно место у мом животу, а чак је било периода, рецимо кад сам био адолесцент, када су ми оне биле једини и прави пријатељи који су ми пружали охрабрење, подршку, утеху, очараност. Прихватио сам позив да приступим Академији Гонкур зато што сам велики читач и зато што сам желео да служим другима: да откривам нове гласове, осећајности и омогућим да буду запажене и да их широка публика упозна.

Важите за изузетно оштрог критичара француског друштва…

Нисам ја увек тако оштар као што кажете. Јесам кад пишем, то показују моја дела „J’abandonne” („Одустајем”), „Le Paquet” („Пакет”)„L’Enquête” („Истрага”) и посебно најновија књига „Inhumaines” („Нељудски”), у којој рушим све границе, јер мислим да нас овај свет заиста превише ућуткује. Чини ми се да понекад писац заиста треба кроз своје приче да изложи свој поглед на свет без имало шминке и лажи. Тада настају грубе књиге које боду очи и сметају, али писац и јесте ту управо да би продрмао свест када она хоће да се успава.

У једној од новијих књига („L’arbre du pays Toraja) говорите о смрти, али на необичан начин, чак оптимистичан?

Запажам да смо последњих деценија, у нашој западној цивилизацији, покушали да избацимо из свакодневице размишљање о смрти. Побољшање здравства, дужи животни век, жеља да из нашег друштвеног и осећајног опсега избацимо све што би могло да нас продрма и рани, довело је до негирања присуства и размишљања о смрти, што ју је парадоксално учинило још тескобнијом и скандалознијом. Чини ми се да је потребно да се вратимо на мисао о смрти коју су давно заговарали неки филозофи. Она не води у вечиту животну утученост већ, напротив, тежи да спозна ограничену димензију живота како би га учинила што интензивнијим искуством.

Како гледате на недавне председничке изборе у Француској, какав је ваш став о Макрону, Националном фронтуцепању Социјалистичке партије?

Социјалистичка партија је почела себи да копа раку пре више од тридесет година, са Франсоа Митераном, који је био социјалиста исто као што сам ја папа, али који се послужио том странком да би се докопао власти. Данас присуствујемо крају једног давно започетог циклуса. Француски политички пејзаж се распао и поново ће се формирати, и то је добро. Волео бих да се у том периоду више него раније чује глас уметника и интелектуалаца. Пуно наде полаже се у новог председника. Не би требало да буду изневерене. Кад је реч о Националном фронту, изборна кампања је показала колико су његови лидери неспособни, а програм потпуно празан. Играње на карту страха код људи не може да се прихвати као програм једне владе.

Где је данас Француска у Европи и у свету?

На економском и дипломатском пољу место Француске у свету можда није онакво какво је било некад, али француска култура је и даље светионик у који се гледа и који има велики утицај. Потребно је да Французи поврате поверење у своју земљу, јер мислим да управо недостатак поверења прави проблем који повлачи општу учмалост и мањак акције. На плану изградње Европе, Француска има историјску и главну улогу. Следећих година је потребно да се њена улога уравнотежи у односу на Немачку како би се обезбедила нова динамика Европске уније која, на срећу, нема више у свом окриљу Велику Британију, која никада није служила Европи него је само желела да је искористи.

Пошто сте први пут у Србији, каква су ваша сазнања о српској литератури и филму?

Неки српски писци су објављени у Француској попут Арсенијевића, Ћосића, Драшковића, Андрића, Стевановића... Кад је реч о филму, ви добро знате да Србија има једног помало тешког редитеља, Кустурицу. Кад кажем „тешког” мислим да његова популарност у свету филма има тенденцију да остави у сенци друге филмске уметнике. Сећам се да ми се својевремено веома допао његов филм „Отац на службеном путу”. Било је и неких других његових филмова који су ми били занимљиви, али и много незанимљивих.


Коментари1
f4ad0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Боривоје Банковић
Тачно. Исто као што су социјалисти Чанак, Дачић, Тадић... Сви они играју исту игру, само су им дресови различити. А воле и да промене клуб у прелазном року, као велики социјалиста Бернар Кушнер. Клодел је потпуно у праву. Политичка кокретност је друго име за затупљивање народа. Пристојном човеку је непотребна самим тим што је пристојан, а олош остаје олош чак и кад је политички коректан. Примера за то има на сваком кораку. И у свету и у Србији.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља