уторак, 27.06.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:08

Непознато породично презиме војводе Путника

Мало је познато и да је Радомир Путник био утемељивач војнобезбедносне делатности, каже историчар Александар Животић
Аутор: Бране Карталовићчетвртак, 18.05.2017. у 22:35
Зоран Ивковић (Фото Б. Карталовић) / Радомир Путник (Фотодокуметација Политике)

Крагујевац – Поводом сто година од смрти великог српског војсковође Радомира Путника, у среду је у крагујевачкој Првој гимназији одржан научни скуп под називом „Војвода Радомир Путник – година јубилеја”.

Путник је рођен у Крагујевцу 24. јануара 1847, а о његовом животу и војничкој каријери говорили су Маријана Станковић, кустос крагујевачког Народног музеја који је и организатор скупа, Анђелија Радовић, музејски саветник Војног музеја у Београду, потпуковник Далибор Денда, научни сарадник Одељења за војну историју Института за стратегијска истраживања Министарства одбране, те Александар Животић, доцент на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду. Скупу је присуствовао и Зоран Ивковић, праунук војводе Путника.

Скуп је, нажалост, био слабо посећен, а изнето је неколико занимљивих чињеница, од којих би најинтересантнија могла бити та да се не зна које је право породично презиме војводе Путника.

Порекло Путникових је са Космета. Радомиров деда Арсеније дошао је у Војводину крајем 18. века, у једној од сеоба Срба, али се у Белој Цркви, где је одсео са породицом, пријавио као Путник. Историчарка Станковић, која је о овоме говорила, каже да је покушала да сазна које је првобитно презиме Путникових, али да у томе није успела. Једноставно, у Белој Цркви нису имали тај податак.

Путников отац Димитрије вратио се у Кнежевину Србију после 1833, не зна се тачно када. Био је учитељ, а од учитељске плате се у то доба није могло нормално живети, наводи Станковић.

– Путников отац Димитрије имао је највећу учитељску плату у земљи, 150 талира годишње, али ни од те плате се није могло пристојно живети – објашњава ова историчарка.

По завршетку крагујевачке гимназије, Радомир је школовање наставио у Београду, као питомац Артиљеријске школе, коју је завршио 1866, као осми у рангу. Тада, заправо, почиње његова војничка каријера.

– Заједно са краљем Миланом Обреновићем, војвода Путник је најзаслужнији за формирање професионалне војске у Србији – напоменуо је потпуковник Денда.

За начелника Главног генералштаба Путник је именован 1903, али постоје и они детаљи из његове војничке каријере који су мало познати и историчарима и широј јавности.

– Само је негде нотирано да је Путник био и први начелник „спољне службе” Генералштаба, па се може рећи да је он био и утемељивач наше војнобезбедносне делатности – рекао је историчар Животић, напомињући да је регент Александар Карађорђевић, врховни командант војске у Првом светском рату, сменио Путника са места начелника Генералштаба и не обавестивши га о томе.

И сам Александар Бојовић је био изненађен одлуком да замени Путника на најважнијем месту у војсци, каже Животић, наводећи како је регент Александар хтео да се захвали на услузи онима који су му стручно објашњавали војничку стратегију, све са намером да се у Генералштабу нађу људи по његовој вољи, они који ће му бити захвални што су ту.

Војничке заслуге Путника у српско-турским, балканским и Првом светском рату добро су познате, али први предмети овог нашег великог војсковође Војни музеј у Београду је почео да сакупља тек после 2005. године. По жељи Путникове породице, његови лични предмети били су препуштени на чување Српској православној цркви до пада комунизма у Србији. Највећи број предмета био је похрањен у манастиру Жича, а први Путников предмет у Војни музеј у Београду донео је Зоран Ивковић, војводин праунук.

– Нисмо имали ни Путникове, ни предмете Александра Бојовића. Господин Ивковић је био љут када смо 2005. организовали изложбу без предмета његовог прадеде. Он нам је дао први Путников предмет, била је то војводина лична касица – каже историчарка Радовић.

Војвода Радомир Путник је преминуо 17. маја 1917. у Ници. Венце на споменик овом великом родољубу, који краси трг испред зграде крагујевачког суда, у којој је током Првог светског рата била смештена наша команда, јуче су положили његов праунук, представници града, Војске Србије, Удружење потомака ратника 1912–1918. и других организација. Нажалост, и на том месту се окупио мали број Крагујевчана.


Коментари1
ccd34
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stojan Kostić
Možda bi Kragujevčani i došli, da su bili adekvatno obavešteni i o naučnom skupu, i o svečanom polaganju venaca.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља