среда, 26.07.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 20. МАЈА

Све врлине лењости

петак, 19.05.2017. у 13:02
Лоренцо Квин: Инсталација „Support“ испред хотела Сагредо у Венецији (Фото: Ројтерс/Стефано Реландини)

57. БИЈЕНАЛЕ У ВЕНЕЦИЈИ

Хит Венеције су две изложбе Демијана Херста приређене независно од бијенала, а у Ђардинима свакако награђени немачки павиљон. Швајцарци откривају непознате детаље из Ђакометијевог животаИако се Кристин Масел (1969) уметничка директора 57. бијенала у Венецији у интервјуу Њујорк тајмсу пожалила да је добила рестриктиван буџет од 13 милиона евра за овогодишњу изложбу, под кровом Централног павиљона и у простору Арсенала нашло се око 800 радова 120 уметника који су ван националних селекција позвани да излажу. Од тога њих 103 први пут излаже на бијеналу, што ову смотру значајно подмлађује. У националним павиљонима, чији број не престаје да расте из године у годину, излаже 85 уметника.

Марк Бредфорд, представник Павиљона САД испред рада Владислава Шћепановића (Фото Танјуг)

Под називом Viva arte viva или Живела уметност живела, Кристин Масел, иначе кустос париског Бобура, сместила је селекцију широког уметничког дијапазона. Теза је, у најкраћем, да су глас и одговорност уметника изнад свега, да су уметник и уметност у центру пажње. Овако широко постављена и прилично уопштена тема дозволила је и сву ширину уметничког изражавања. Наличје те ширине огледа се у неуједначеном квалитету радова који у својој реализацији, поред сликарства, цртежа, вајарства, инсталација, видео-радова, подразумевају и текстил, одећу, ткање, уметничке радионице, али и укључивање локалне заједнице у процес настајања уметничког дела.

Изложба је подељена у девет поглавља или транспавиљона: Уметник и књига, Павиљон среће и страха, Павиљон заједништва, затим Павиљон Земље, Павиљон традиције, Павиљон шамана, Дионизијски павиљон, Павиљон боја и Павиљон времена и бесконачности.

Марија Ђорђевић

---------------------------------------

ИНТЕРВЈУ

Кад се говори о имигрантима, осећам се прозваном

Мада моје страно порекло није много видљиво, јер сам бела, не заборављам да сам дете имиграната из Мађарске који су у Француској добили политички азил и, дакле, правно припадали истој категорији људи у које се данас упире прстом, каже француска списатељица Нина Јаржеков, добитница награде „Флор“ за роман Двојно држављанство Када Французи говоре о Мађарима, осећам се Мађарицом, а када Мађари говоре о Французима осећам се Францускињом, каже Нина Јаржеков (1980), француска књижевница мађарског порекла, објашњавајући свој двојни идентитет, што је иначе и тема њеног обимног романа Двојно држављанство, за који је добила награду „Флор“. Поменути роман, чија ауторка је ових дана, као гост Молијерових дана, представила своје стваралаштво у неколико градова Србије, објављен је у Француској у септембру 2016, а биће објављен и код нас до Сајма књига у издању „Архипелага“, у преводу Катарине Трајковић.

Нина Јаржеков: Кад пишем, расположење ми увек иде час горе час доле

Нина Јаржеков је докторирала из области социологије права, предаје на универзитету, пружа обуку за социјалне раднике, преводилац је и романсијерка. Пре Двојног држављанства објавила је два романа: Убити Катрин (2009) и Бићете моји сведоци (2011).

Награда „Флор“, која се иначе додељује младим писцима, ипак је била изненађење за њу, признаје.

– Кад пишем, расположење ми увек иде час горе час доле. У тренутку помислим да сам геније и да је то ремек-дело, а одмах затим да је све катастрофално. Ова књига је, међутим, веома обимна и не бих могла да је напишем да нисам имала велико надахнуће и да нисам унела толико енергије. Било је ту баш много посла. И мада сам се осећала као да припремам један велики поклон за цео свет, истовремено сам била пуна сумње да ли ће то неко уопште читати или ћу ја тако остати сама са тим поклоном у рукама који нико неће. Oва награда ми је потврдила да је мој поклон прихваћен – каже Нина Јаржеков.

Гордана Поповић

---------------------------------------

БРУКА И БЕС: ПЕСМА ЕВРОВИЗИЈЕ

Европа на две брзине

Један велики славни рокер давно је рекао: „The Song remains the same“ (Песма остаје иста), али која? Свакако не европска. Коме је, побогу, пало на памет да представници свих земаља чланица Европске уније и оних које би то желеле једном да буду у ближој или даљој будућности, певају на истом, енглеском језику

Време је да се отворено каже: Песма Евровизије је већ неко време брука за европску културу. Сад већ личи на њено понижење. Код просечног Европљанина готово да побуђује бес немоћи.

Спектакл: Европљани првог и другог реда Фото: видео исечак

Оснивачи овог фестивала, исте године кад је Европа почела да се уједињује потписивањем Римског споразума о формирању Европске економске заједнице прерасле потоњих деценија у Европску унију, имали су на уму да припомогну европској интеграцији користећи поп-културу и тадашњу популарност музичких фестивала. Унутар и изван уједињене Европе од тада се понавља као аксиом да се идентитет европске културе заснива на јединству разлика. Барем као мото и парола, „unity in diversity” важи и за управо завршено издање Песме Евровизије; само што уместо различитости – читај особености – националних музичких традиција слушамо мање-више једну исту песму у четрдесетак верзија, бледуњаву имитацију најкомерцијалнијих северноамеричких песмица срцу прираслих стармалом Џастину Биберу.

Један велики славни рокер давно је рекао: „The Song Remains the Same“ (Песма остаје иста), али која? Свакако не европска. Коме је, побогу, пало на памет да представници свих земаља чланица Европске уније и оних које би то желеле једном да буду у ближој или даљој будућности, певају на истом, енглеском језику, једином којим се званично не говори (уз делимичан изузетак Малте) ни у једној од њих (узевши у обзир брегзит)? Јединство, дакле, не постоји више у различитости, него у заједничкој утопији да и европска популарна музика постане што пре глобализована под диригентском палицом једне традиције која уместо две хиљаде има једва нешто више од две стотине година. Отприлике као корејско такмичење имитатора Елвиса Прислија.

Бранко Анђић

---------------------------------------

МАРАТОНСКО ПОЗОРИШТЕ

Дајте ми сву љубав коју имате

Специјално за „Политику” из Амстердама

Када се након пар сати сна пробудите на пољском кревету у једном од елегантних фоајеа велелепног позоришта и право након тоалета у коме босоноге девојке перу зубе помолите главу у замрачену салу у којој се одвија дванаести сат позоришног ритуала, како тумачите оно што видите?

Кад сам улазила у градско позориште у Амстердаму да гледам представу Јана Фабра „Планина Олимп – величати култ трагедије”, нисам знала да ће ми се догодити нешто што сањам и прижељкујем, о чему пишем и што, више као могућност, дуго истражујем – тотално позориште. Фаброва представа у трајању од 24 сата уливала је поверење и будила знатижељу, али су у првом плану била нека сасвим практична питања, шта и када јести, како спавати и најзад, како издржати.

Сцена из представе „Планина Олимп”: задивљујућа храброст аутора Фото: Сам де Мол

У сличним дилемама били су и многобројни гледаоци нагрнули са разних страна света, опремљени ранчевима и камп опремом. Сат времена пред почетак представе улаз у позориште је био закрчен, а јуриш на места био је спектакуларан. Анксиозни љубитељи позоришта прекасно су схватили да су најбоља места у сали заправо најгора и да је уместо централних седишта у партеру требало да изаберу ложе и галерије, где се могу подићи ноге и где глава може безболно да падне уназад.

Тако је Фаброва субверзија отпочела и пре саме представе, растурањем клишеа и прелажењем граница пристојности. Мимо главног сценског тока који се од почетка до краја одвијао на бини, ова представа догађај, која окупира читав један циклус дана и ноћи, провоцирала је низ секундарних, веома сценичних догађања у сали који пажљивом посматрачу показују колико границе између живота и позоришта могу бити порозне. Све то постигнуто је без усиљених проседеа, већ самим форматом представе који растаче временске одреднице и уводи нас у димензију трајања, узбудљиве, напорне и често болне садашњости.

Тина Перић

---------------------------------------

СЕРИЈАЛИ

Књижевност у наставцима

На мини-анкети с питањем зашто волите да читате наставке, постављеној на фејсбук групи љубитеља епске фантастике, која броји више од три хиљаде чланова, педесетак читатеља је одговорило да је разлог тај што се везују за ликове и желе да сазнају шта се са њима даље збива. Нешто мањи број воли да прати развој приче, док је једна од читатељки рекла да је нервира ишчекивање

Деца и млади такође радо пишу и „fanfiction”, вежбајући при томе креативност, па је тако Хари Потер, на пример, добио огроман број аматерских наставака.

Када једном уђемо у свет фикције и с омиљеним ликовима савладамо сва искушења и заједно прођемо различите авантуре, разумљиво је да пожелимо и да сазнамо шта се са њима даље дешавало. Било да нам се допада њихов специфичан поглед на свет, било да нам је узбудљиво да пратимо развој фабуле, од књижевних наставака увек имамо велика очекивања. Тенденција писања у наставцима и надограђивања фикционалног света у основи је модерног романа већ од његових почетака. Тако је други део Дон Кихота настао као Сервантесов одговор на неофицијелни наставак прве књиге.

Лиу Је: Слика књиге, акрилик на платну, 57, бијенале у Венецији

Др Бранислава Миладинов са Катедре за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду указује на то да се већ у продукцији романа у 18. и 19. веку примећује да постоје два занимљива феномена када је реч о пракси писања у наставцима. Први је тај да аутори и ауторке мењају текст и преобличују га у односу на реакције публике. Ричардсон је био познат по томе што би написао неколико поглавља романа, које је потом давао пријатељима и критичарима, да би затим мењао текст и наставио писање узевши у обзир њихове сугестије. Такво писање романа у сегментима у 19. веку је било везано и за праксу објављивања у часописима. Дикенсов роман Пиквиков клуб један је од првих романа који су објављени прво у часопису, а потом штампани у форми књиге.

Нађа Бобичић

---------------------------------------

ЈУБИЛЕЈ

Ризница афричких вредности

Београд има завидну привилегију да је власник драгоцене збирке „Пeчaр“ од око две хиљаде предмета у Музеју афричке уметности, основаног пре четрдесет година

Музеј афричке уметности у Београду, јединствена културна установа у нас, обележава четири деценије рада свечаношћу која се 23. маја у подне одржава у великој сали градске скупштине и изложбом која се истог дана у 18 сати отвара у здању музеја у Ул. Андре Николића 14 на Сењаку. Тим поводом објављујемо текст др Марије Алексић, директорке музеја, написан као увод у монографију која поводом јубилеја излази из штампе

Пре четири деценије одлучено је да се у Београду оснује Музеј афричке уметности. Културолози и историчари неће се лако усагласити око предзнака политике која је породила идеју о подизању музејске установе на овом бајковитом простору у Улици Андре Николића 14, као ни око оцене да ли су политички разлози више утицали на моделе културне политике, или је било обрнуто.

Предмети из збирке Веде и Здравка Печара (Фото: МАУ)

Музеј афричке уметности – збирка Веде и др Здравка Печара (МАУ) – плод је у нас необичног споја љубави, мисионарске посвећености, стрпљења и компетентности брачног пара Печар, који је, у клими коју је створила ондашња југословенска спољна политика – пре свега политика несврстаности и антиколонијализма – током више од двадесет година дипломатске и културне активности открио Африку као terra incognita, сакупљао дотле махом непознато и неистражено уметничко благо и одлучио да га поклони Београду, Србији, Југославији.

Др Марија Алексић

---------------------------------------

ПОП ЋОШЕ

Шарло, моја пречица до панка

Дуго сам размишљао шта тачно значе стихови „Мали човек жели преко црте”. Ко је заправо мали човек и зашто је мали, шта га то гуши, да ли та норма има везе са олимпијадом или не, о каквој се тачно црти ради...? Имао сам неке теорије, мада прелажење те моје црте тад није подразумевало много више од преписивањa на контролним или пућкање првих цигарета без закашљавања

Када сам имао четрнаест година нисам знао толико тога. Није ми било јасно зашто девојчице кажу „поштеда” и онда буду ослобођене прескакања козлића на физичком, мислио сам да је Рубикову коцку немогуће сложити, био сам сигуран да ће упркос ратовима Југославија ипак некако опстати, нисам разумео о чему пише Достојевски, а групу Шарло Акробата сам обожавао иако сам неке њихове стихове тумачио на погрешан начин.

Што се тиче овог последњег, посебно сам одлепљивао на песму „Мали човек” са култног Пакет аранжмана. Тада сам престао да слушам евергрин хитове из шездесетих и педесетих и уместо тога навукао сам се на гитарску музику. Још увек нисам открио панк, али ми је Шарло био пречица до њега. Свидела ми се једноставна мелодија која спаја све оне мелодичне рефрене који су остали иза мојих леђа и оне бесне које су ме кажипрстом вабили. У тој песми Милан Младеновић и Душан Којић Која певају: „Мали човек жели преко црте / Преко црте жели али не сме / Њега гуше прописане норме / Преко црте његово је место”. И то је цео текст. Дуго сам размишљао шта тачно значе ти стихови. Ко је заправо мали човек и зашто је мали, шта га то гуши, да ли та норма има везе са олимпијадом или не, о каквој се тачно црти ради…? Имао сам неке теорије, мада прелажење те моје црте тад није подразумевало много више од преписивањa на контролним или пућкање првих цигарета без закашљавања. Касније сам сазнао да то ипак није било то.

Владимир Скочајић


Коментари2
5e747
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Бранко Лаковић
Апсолутно не може да се деси Бијенале у Венецији, а да Србија тамо нема „представника” (Владислав Шћепановић не представља мене и мени сличне) који ће тамо изразити нешто осећајно, позитивно и хумано у вези са овом земљом! Увек накарадност, агресивност, примитивизам. Наравно то у многоме зависи од тога која установа „културе” бира „представника” и с којом агендом.
stanislav sr
Savršen komentar pesme Evrope. Glupost i kič koji bi Srbija u ime zdrave pameti morala da napusti. Ako ne gledate taj nižerazredni cirkus već samo slušate - zaista izgleda kao da satima vrte istu pesmu. Totalna besmislica i oda krajnjem kiču.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља