уторак, 26.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:02
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Тамновање у Араду због српске ствари

Аутор: Олга Јанковићпетак, 19.05.2017. у 22:00
Коста Апостоловић (Фото „Страдања националних бораца 1914–1918”)

Коста Апостоловић је био бирташ и пекар, један од оних људи које историја обично не запамти.

Но, такву врсту заборава не дозвољава књига „Страдања националних бораца 1914–1918”, написана давне 1936. године из пера новинара Уроша Јовановића.

Писац „из Хајдук Вељкове Крајине”, како се сам потписује, наводи да редове о тим јунацима, обичним, а храбрим људима, посвећује омладини и потоњим генерацијама као поуку и за размишљање. Пише их, додаје, у чисто националном духу, без примеса политике, да омладина у будућности може сазнати, упоређења ради, колика је била национална свест и родољубље код нашег живља с ове стране Дунава, Саве и Дрине. Узима Јовановић тако за пример јужни Банат „са својим Панчевом – некада названим српска Шпарта, која однесе рекорд по броју националних паћеника под мађарском управом за време европског рата...”    

Главни лик овог сећања заслугу да се нађе у низу националних бораца „зарадио” је најпре активним учешћем за „српску ствар” још пре почетка рата. „Запао је за око” мађарским властима, да би његов патриотски рад завршио једногодишњим тамновањем у румунском Араду.

Коста иначе није био Панчевац. Родио се у Охриду и још у младим годинама, као националац, гоњен од Турака побегао је у Београд. Бистар и вредан, стекао је ту прилично богатство, посао га је вукао у све веће радове, те тако стиже и у Панчево и ту, у српској средини се стално настанио, а својим радом дошао до завидног иметка.

Но, пише Јовановић о виђеном пекару, касније и бирташу Апостоловићу, да се непрестано интересовао, помагао новцем, али и личним ангажманом придоносио комешању идеја међу српским родољубима, због чега су се за његов „рад” заинтересовали Мађари. То је значило да је често био саслушаван, а његова кућа редовно претресана. Тражиле су мађарске власти, међу кућним инвентаром „сумњивог” кафеџије-пекара кореспонденцију са Народном одбраном у Србији, а патила је и породица. На овом месту аутор књиге помиње Костиног брата Андрију, којем је брањено да прелази у Београд и тако надгледа своје имање, због чега је на крају морао да га прода.

По објави рата против Србије, Коста је међу првима ухапшен. Са рада, онако необучен, у папучама на ногама, 26. јула 1914. већ у првом дану рата, истеран је из своје куће и одвучен у колону грађана у овдашњи затвор у центру града. Дан-два касније на панчевачкој железничкој станици, грђен и пљуван као и остали интернирци нашао се и у првим вагонима „политичких сумњиваца” и спроведен најпре у Темишвар, а потом и у злогласну Арадску тврђаву.      

Као и стотине интернираних Срба, тамновао је у подземним мемљивим ходницима Арада, мраку и неиздрживом смраду – сви гладни, жедни, везани и батинани. Тврђава беше на гласу и по срдобољи, црвеном ветру и епидемији пегавог тифуса и туберкулозе… а зими по сечењу смрзнутих удова. Јовановић бележи сведочења преживелих, да су заједно лежали, мртви и болесни, живи и здрави и тако, од половине 1914. до марта 1915. године, умрло је 1.772 интернирца – измучених жена, деце и мушкараца. 

У Араду и данас много тога подсећа на Србе, некада најбројнијем народу у овом граду. Још се чува литија, у српској цркви Светих апостола Петра и Павла на којој пише: „Ова је литија сачињена црквеним дохотком, дарована у славу Божију и за вечити спомен на 4.317 Срба мученика интернираних у Арадском граду”. Мало је било једно – хиљаде уморених покопано је у масовним гробницама, на два интернирска гробља – „Помениреа”, на ком постоји мали споменик и запуштеном и необележеном гробљу „Мориша”.

Коста је све муке преживео, а вратио из интернације међу последњима. Новинар Јовановић своју цртицу завршава речима да је био побожан Србин и да је зато тестаментом сав свој иметак (око пола милиона динара) оставио Црквеној општини у Панчеву, као и легат за удају неколико добрих и сиромашних девојака из занатлијских породица Панчева и Охрида.

Јунак ове приче је једног мартовског дана 1918. године завршио овоземаљски живот. Здравље му је нарушило тамновање и муке преживљене у заробљеништву, издало га је срце. Нашли су га међу чокотима винове лозе – у његовом винограду.


Коментари2
dd31a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladimir Nikolić
Kakav čovek, ljudina! Teška i tužna istorija našeg naroda ode u zaborav...
Miodrag Bumbic
Pravi Srbin!!! Slava mu!!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља