субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:46
ИНТЕРВЈУ: ЗОРАН РАНКИЋ

Од Калабића направио јунака, а не издајицу и губитника

У позоришту нема подела као на утакмицама или у црквама, него су, напротив, позоришта целог света светилишта у којима људи свих боја коже, језика и намера виде исти циљ: забаву, богатство духа и најбоље намере свих учесника у свакој представи
Аутор: Славко Трошељсубота, 20.05.2017. у 20:10
Требало је ти да играш нашег Крцуна Пенезића, а неко други Калабића! Направио си нам велики проблем, рекао ми је Пеко Дапчевић (Фото: Ж. Јовановић)

Зоран Ранкић, дугогодишњи глумац Београдског драмског позоришта, редитељ, писац, песник и афористичар, имаће, кроз десетак дана, промоцију две своје књиге поезије „Словенски знак” и „Претешко ништа” у издању „Службеног гласника”, а потом, до јесени, књига „Зоран Ранкић”. Писац је новинар Звездана Станковић.

Рођен је 9. августа 1935. у Дервенти, а школу глуме завршио је 1955. у Сарајеву. Од тада је био и члан сарајевског Народног позоришта, а од 1961. је у Београдском драмском.

Био је тумач низа улога, али једну посебно истиче. То је, у ТВ драми „Последњи чин” улога команданта Горске гарде Николе Калабића. Члан је Удружења књижевника Србије и књижевника Републике Српске као и Удружења афористичара Србије.

Шта је посебно обележило ваш живот?

Други светски рат. Додуше, имао сам тада само шест година. У Србију су ме довели као избеглицу из Босне код деде по мајци у Горњи Милановац. Био сам тада исувише мали да бих осетио мирис рата, али брига и туга свих око мене обележили су и мој живот.

Ко вас је увео у глуму?

Условно речено професор математике у гимназији. Готово сваке године сам падао на поправном из математике. Кад ми се то догодило у четвртом разреду стајао сам испред табле не знајући одакле да кренем с рачунањем и гласно сам, без икаквог повода, рекао: „Али, ја ћу бити глумац!” И професор ми је поклонио оцену, а ја сам се после тога, без правог плана и посебне жеље, уписао у школу глуме. Али, као глумац, потпуно сам се предао тој уметности.

Како доживљавате позориште?

Као божји дар, као место окупљања људи свих опредељења. Јер у позоришту нема подела као на спортским утакмицама или у црквама. Напротив, позоришта целог света су светилишта у којима људи свих боја коже, језика и намера виде исти циљ: забаву, богатство духа и најбоље намере свих учесника у свакој представи.

Ко је вама, као младом глумцу, био пример за углед?

Увек сам, као млади глумац, поштовао све глумце, али посебни су ми били, и сигурно не само мени, велики Бранко Плеша, Љубомир Тадић, Миливоје Живановић... Сваки од њих, па и сви остали, били су за мене надљуди који својом глумом подижу људе на ноге и „натерају их” да им аплаудирају, па и да их прозивком изводе на бину по неколико пута.

Како сте се изборили за улогу Калабића?

Сваки глумац као, условно речено, и сваки човек жели понекад да се у свом послу вине у висине и покаже свету шта све зна и може. Такав сам и ја. Ја сам тај тренутак, да покажем све што до тада нисам показао, добио случајно. Кад је Синиша Павић написао драму „Последњи чин” улогу Николе Калабића, у режији Саве Мрмка, добио сам стицајем околности.

Коме је та улога била намењена?

Тог четничког негативца, који је, наводно, издао Дражу Михаиловића, требало је да игра Бата Живојиновић, али је одустао, а после њега то је учинио и Гидра Бојанић, који је чак снимио неколико кадрова те приче. После свега тога и ја нисам имао превелику жељу да добијем ту улогу, али режисер Саво Мрмак ме је замолио да обучем костим и да снимимо неколико кадрова, па шта буде...

И шта се тада догодило?

Кад сам изашао пред статисте, сниматеље и део публике проломио се аплауз до неба! Са својих 190 центиметара висине и дугом косом у четничкој униформи био сам као прави Калабић. И снимили смо ту ТВ драму која ми је донела сву славу овог нашег света.

Шта вам је још дао Калабић?

Кад је ова прича угледала светлост дана, кад је приказана на телевизији, доживео сам нешто што никад не бих ни сањао. У то Титово време дружење високих политичара и нас, обичног света, није могла да се сања. Али, догодило ми се то. Кад сам у ресторану хотела „Мажестик” седео с пријатељима пришао ми је Пеко Дапчевић и казао: „Направио си нам велики проблем. Од Николе Калабића си направио јунака, а не издајицу и губитника. Требало је ти да играш нашег Крцуна Пенезића, а неко други Калабића!”

И како је окончан тај дијалог?

Честитао ми је на глуми, али не и на политичком „опредељењу” у ТВ драми.

Шта мислите о „Политици”?

„Политика”, по свему, јесу моје новине, па је ја сваке четврте недеље „наградим” афоризмом месеца.

Да ли увек говорите истину?

Трудим се да буде тако, јер има и белих лажи, а лаж је, понекад и забавна.

Да ли за нечим жалите?

Немам за чим да жалим. Оно што сам учинио – учинио сам оном памећу. Јер, накнадна памет, углавном, никад и ником ничему не служи.

Шта вам кажу страст, еротика, љубав?

Све су то драгоцена стања и радо их се сећам. Али љубав није реална. То је нешто што су песници измислили певајући заносне љубавне песме. Јер те песме, у стварном животу, по својој снази, надмашују емотивно стање оне особе која је повод љубави!

Афоризми:

Питам се да ли је код нас могућ живот пре смрти.

Био је то честит човек док сам о њему то мислио.

Све се заврши чим почне. Потребно је само да прође одређено време.

Бисери бачени пред њих остају, свиње иду даље.

Кад се ништа подели свима, сви добију све.


Коментари3
3a018
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zvezdana
Ovo je najveca istina o ljubavi ikad izrecena (odgovor na poslednje pitanje).
dr Slobodan Devic
Istoriju pisu pobednici. Mada, u ovakva smutna vremena, moza i istina izadje na videlo ...
Stevo
Ili, kad konji hoce da budu konjanici!
Препоручујем 9

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља