субота, 22.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:50
ЕВЕРГРИН

Детињство без заштите

Шта је то што тера „велике” да подигну руку на „мале”. Да ли је у питању тек израз сопствене немоћи, љутња (макар и оправдана), па и сазнање да смо негде увелико промашили…
Аутор: Слободан Самарџијанедеља, 21.05.2017. у 22:25
Сузан Вега (Фото Википедија)

О чему ли размишља одрасла особа када се у свом немоћном бесу окоми на дете? На некога потпуно незаштићеног и немоћног да узврати, или барем да се склони, сакрије, побегне…

Шта је то што тера „велике” да подигну руку на „мале”. Да ли је у питању тек израз сопствене немоћи, љутња (па макар и оправдана), сазнање да смо негде увелико промашили…

Свако од нас је у детињству по неки пут добио „прутом по стражњици” и то нам је једноставно следовало у годинама када смо били склони да, забављени игром, „пречујемо” савет или опомену родитеља, покушамо да сакријемо понеку лошу оцену коју смо зарадили у школи или, играјући се на пољанчету са другарима, разбијемо прозор комшији који је и иначе „сав на три ћошка”…

Али поменути „прут” никада није покварио успомену на детињство, тај најлепши период живота. Напротив, ушетао се у сећање, обојио га, и оданде се не миче.

Нажалост, данас живимо у временима која „гутају” људске душе, окивају наше мисли и тако оковане их преусмеравају на страну супротну од оне ка којој би наша пажња требало да буде окренута, даноноћно и у потпуности. А то су деца. Наша или туђа, свеједно, али ипак само деца.

„Име ми је Лука. Живим на другом спрату, горе уз степенице. Претпостављам да сте ме виђали раније… Ако зачујете нешто касно ноћу, неко комешање, као тучу, немојте да ме питате о чему се ради.

Не питајте шта се десило…”

Америчка кантауторка Сузан Вега (Suzan­ne Vega­, 1959), творац композиције „Лука”, придружила се ауторима који су својим стиховима и музиком покушали да, барем на тренутак, укажу на проблем најмлађих међу нама који су већ на почетку својих живота улетели у истински пакао. Указала је на трагедију свих који су, не сопственом кривицом, рођени у погрешној породици. Није могла да не подигне глас против старијих, спремних да на жртвеник сопственог животног мира или каријере принесу и рођене наследнике.

„Пре неку годину често сам испред своје куће виђала групу деце у игри. Међу њима је био и један дечак који се звао Лука. Чинило се као да је на неки начин другачији, различит од осталих. Заувек сам му запамтила лице, мада о њему ништа нисам знала сем да није као остали. На лику тог детета сам разрадила истоимену композицију. За мене, он је био прави пример некога ко је изложен малтретирању, мада сумњам да се у његовом случају нешто слично заиста и дешавало”, објаснила је Вега у једном интервјуу.

„Претпостављам да се то дешава зато што сам неспретан. Трудим се да не говорим прегласно. А можда је и стога што сам луд. Трудим се да не исказујем претерану храброст. Туку те само док плачеш, после тога више и не питаш – зашто. Више се и не расправљаш. Једноставно, не препиреш се…”

„Нисам била сигурна шта би јунак песме требало да изговори”, објаснила је Вега. „Знала сам у чему је суштина ствари, али не и како на прави начин да привучем пажњу слушалаца. Била сам сигурна да проблем мора бити сагледан и представљен из угла некога ко је био жртва малтретирања, али такви се по правилу устежу да искажу своја стварна осећања...”

Једноставно набрајање основних података, дато у уводним стиховима, показало се као најисправнији начин за увлачење слушалаца у причу у којој главни јунак постиже негативан ефекат: наводи суседе да не постављају превише питања, па и да се не уплићу.

„Поново сам се сударио са вратима. И ако ме питаш, тако ћу ти одговорити. Уосталом, то и није твоја брига. Волео бих да будем сам, без икаквих ломова или бачених ствари. И само немој да ме испитујеш како сам”, пева Сузан Вега са нескривеном дозом горчине.

Лука

Име ми је Лука

Живим на другом спрату

Изнад вас, уз степенице

Претпостављам да сте ме виђали раније

Ако зачујете нешто касно ноћу

Неко комешање, нешто као тучу

Немојте да ме питате о чему се ради

Не питајте шта се десило…

Претпостављам да се то дешава зато што сам неспретан

Трудим се да не говорим прегласно

А можда је и зато што сам луд

Трудим се да не будем претерано храбар

Туку те само док плачеш

После тога више и не питаш – зашто

Више се и не расправљаш

Једноставно, не препиреш се…

Да, рекао бих да сам сасвим у реду

Поново сам се сударио са вратима

И ако ме и упиташ, тако ћу ти одговорити

Уосталом, то и није твоја брига

Волео бих само да будем сам

Без икаквих ломова или бачених ствари

И само немој да ме испитујеш како сам

Не питај ме како ми је…

Име ми је Лука

Претпостављам да сте ме виђали раније

Ако зачујете нешто касно ноћу

Не питајте шта се десило…

Туку те само ако плачеш

После тога више и не питаш зашто

Уосталом, то и није твоја брига

Волео бих само да будем сам

Без икаквих ломова или бачених ствари

Само ме не питајте како ми је…


Коментари1
a671f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Pavle
I dobro nam je dosao

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља