субота, 21.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:44
70. КАН

Како ме је убио амерички граничар

Минут ћутања за манчестерске жртве, Ињаритуова избегличка виртуелна реалност и разочарање новим филмовима Ханекеа и Лантимоса
Аутор: Дубравка Лакићуторак, 23.05.2017. у 22:00
Из филмa „Срећан крај” и ВР-инсталације „Месо и песак” (Фото: Кански фестивал)

Кан Тачно у 15 часова је у свим дворанама и просторима 70. Канског фестивала завладала једноминутна тишина. Минут ћутања у знак солидарности са манчестерским жртвама тероризма, њиховим породицама и британским народом.

Кански фестивал је, како је званично саопштено, желео да на овај начин изрази ужаснутост, бес и огромну тугу због овог трагичног догађаја – „још једног напада не само на јавност, већ и на културу, омладину и радост, на нашу слободу, великодушност и толеранцију – на све оно што је и фестивалу и уметницима и филмским гледаоцима драго и блиско”.

Најзначајнији филмски фестивал у Европи, па и на свету, притиснут је осећањем туге и додатне нелагоде. Ни свет ни Кански фестивал већ дуже нису исти. Безбрижност овде више не спава...

***

Тај осећај се изгубио одмах и у сусрету са фасцинантном виртуелном инсталацијом „Месо и песак” мексичког редитељског мага Алехандра Гонзалеса Ињаритуа и славног сниматеља Емануела Лубецког која своју светску претпремијеру има у оквиру 70. Кана.

Неких двадесетак минута вожње од Кана, у хангару оближње фабрике дочекује вас млади љубазни домаћин, узима и закључава све ствари које носите са собом и даје кратко обавештење. „Ући ћете у потпуни мрак, ходаћете песком пустиње на мексичко-америчкој граници и имаћете блиски сусрет са мексичким имигрантима. Уколико будете осетили страх или било какву нелагоду само дигните руку ...”

И док сам трепнула оком већ сам била унутра. У Ињаритуовој виртуелној реалности. Пуна прашине коју ми је на лице наносио пустињски ветар у сутону, несигурна где сам и куда то идем. Све до сусрета са групом имиграната међу којима су и мајке са бебама и једна петогодишња-шестогодишња девојчица коју сам инстинктивно све време заклањала својим телом од тренутка када су на нас прво насрнули полицијски пси, па онда и сами амерички граничари са дугим цевима упереним директно у наша прса.

„На колена, на колена! Руке иза главе! Изувај своје ципеле!”, викали су непрестано, надјачавајући крике ових уплашених мексичких несрећника чак и звук хеликоптера који је летео над нашим главама осветљавајући пустињски простор. Паника, збуњеност, страх, песак који се лепи за боса стопала и лице, девојчица иза мог тела све до тренутка док је нису угурали у полицијски комби.

Крећем спонтано ка полицајцу који је уперио оружје ка оближњем грму, радознала да видим ко се тамо крије. Убила ме радозналост! Нисам реаговала на његову команду: „На колена, на колена!”, наставила сам да ходам ка грму несвесна да је тај ужасан звук који сам управо чула, заправо звук метка с којим ме је он упуцао. Све ми се замаглило пред очима. Још који тренутак се као у даљини чују звуци и онда завладају и потпуни мрак и потпуна тишина, знак да више нисам жива. Са очију ми скидају тај посебни уређај који ми је и омогућио да у свега шест и по минута доживим сва понижења, дехуманизацију мексичких и латиноамеричких имиграната на граници са Америком. Невероватно искуство! Узбудљив сусрет са стварношћу уз помоћ нове филмске технологије новог века. Не знам колико ова инсталација виртуелне реалности може да кошта, али би било сјајно уколико би се она једног дана појавила и у Србији. „Месо и песак” је вансеријско уметничко дело које доноси велико узбуђење.

***

Велико узбуђење владало је и пред пројекције такмичарских филмова аустријског аутора Михаела Ханекеа и његовог грчког колеге Јоргоса Лантимоса и како то обично бива услед (пре)високих очекивања, са оба филма се изашло са оним горким осећајем велике разочараности. Ханекеов „Срећан крај” је нека врста аутокарикатуре у којој он посеже за свим оним што је до сада радио, али на начин који је знатно испод његових досадашњих дела. Сама идеја филма је била обећавајућа – Ханеке прати једну савремену француску буржоаску породицу и односе међу њеним члановима, смештајући њено „царство” у Кале, приморски град који је већ дуже време познат по „Џунгли” – највећем нехигијенском илегалном избегличком кампу у Европи, одакле мигранти са Блиског истока и Африке крећу у покушај уласка у Велику Британију.

Нажалост, иако је јасно шта је као аутор хтео да каже овим филмом, Ханеке је лишио гледаоце било каквог сусрета између два потпуно различита света која у филму, баш као и у животу, егзистирају не мешајући се један са другим. Сва ауторова пажња је фокусирана на декаденцију богаташке породице, на неморал који у њој влада заклоњен хладном љубазношћу, на злочине који остају некажњени и на телефонске снимке који су у случају „Срећног краја” заменили оне видео-траке из „Бенијевог видеа”. Све је тако ханекеовски и у овом филму у којем играју Изабел Ипер, Жан-Луј Трентињан, Матје Касовиц, али то ипак није Ханеке на свом високом нивоу...

Као што сам већ напоменула, ни Јоргос Лантимос са филмом „Убијање светог јелена”, у којем играју звезде Никол Кидман, Колин Фарел и сјајни млади ирски глумац Бери Кеган, није достигао оне висине својих претходних филмова „Очњак” или „Јастог” који су од њега створили редитељску звезду. „Убијање светог јелена“ је ужасно хладан филм, жанровска мешавина мелодраме, трилера, чак и хорора, очигледно инспирисан Ханекеовим филмом „Смешне игре” и злом и социопатијом који расту у телима отуђене деце отуђених савремених родитеља.

Инспирисан је и класичном грчком трагедијом о синоубиству зарад спаса остатка породице и слично. Иако је у филму све естетски савршено и утегнуто, прича о хирургу чијом је грешком преминуо пацијент, због чега ће син жртве лекарског немара кренути у осветнички поход, гледаоца над којим лебди питање чему све ово, на крају оставља прилично равнодушним...

Оливера Катарина пред публиком

Кан – У програму „Класици” гледаоци ће вечерас видети рестаурирану копију легендарног филма Александра Саше Петровића „Скупљачи перја” награђеног у Кану 1967. и лично поздравити једну од звезда овог филма – глумицу и певачицу Оливеру Катарину.

Поновним боравком у Кану после пола века, на позив и у организацији Југословенске кинотеке и ФЦС-а, барем делимично се исправља неправда недавно нанета глумци када је у Београду нису позвали на обележавање јубилеја настанка „Скупљача перја”.


Коментари2
261de
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

milena milic
bilo ih je briga.Posle posla i dobre klope uvaljivali su se u fotelje i uzivli u prenosu bombardovanja Srbije.
Boris
A kada su Srbi ubijani od Vardara od Triglava...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља