недеља, 21.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:25

Ранковић је шегртовао у будућем Ранковићеву

Чачанин Саша Јовашевић поклонио је занимљиву фотографију музеју у Краљеву којом је допуњена изложбена поставка о Ранковићеву, а можда и биографија некадашњег потпредседника Југославије
Аутор: Мирољуб Дугалићпонедељак, 29.05.2017. у 22:00
Александар Ранковић први слева у доњем реду

Краљево – Недавна изложба у краљевачком музеју на тему послератне посете Тита и друга Марка граду Краљеву изазвали је велику пажњу посетилаца, јер су многобројне фотографије, новински извештаји и друга документа, због познатих догађаја на Брионском пленуму, годинама скривани од јавности.

Та изложба, а и текст о њој у нашем листу подстакла је Сашу Јовашевића, из Чачка, да сврати у музејску галерију и директору музеја Драгану Драшковићу донесе необичан поклон – фотографију шегрта Александра Ранковића у једној абаџијској радњи у Краљеву.

На њој су усликана два мајстора, највероватније власници радње, у средини калфа Савко Јовашевић и испред су тројица абаџијских шегрта, међу којима сасвим лево и Александар Ранковић, сиромашни дечак из Дражевца код Обреновца.

Та фотографија, казује Јовашевић причу коју је чуо од свог деде Савка, настала је у једној абаџијској радњи у Краљеву, највероватније у јесен 1921. године, а непосредно пред одлазак тада дванаестогодишњег дечака Леке за Београд.

До сада се та фотографија налазила у породичној архиви, па се тек сада сазнаје да је каснији абаџија, затим начелник Озне, народни херој и потпредседник Југославије занат најпре учио у Краљеву, у коме је тада било 18 абаџијских радњи. Интересантно је да је овај град од 1949. до 1955. године по њему носио име Ранковићево.

– Баш зато – тврди Јовашевић – желео сам да се ова занимљива изложба допуни, као и биографија историјске личности Александра Ранковића, и проценио сам да фотографији није место у личној архиви него у музеју. Иначе, мој деда Савко је, као ратно сироче, пошто му је отац погинуо на Колубари, послат на изучавање абаџијског заната у Краљево, код неког мајстора Поповића, а другог власника радње не знам. Кад је постао калфа ту је, такође, на изучавање заната дошао сиромашни дечак Александар Ранковић. Међутим, убрзо је из радње „прекомандован” за помоћног радника у једној удовичкој кући. Јер, како ми је деда причао, био је крив за мањи пожар у радњи. Пошто су шегрти ту и спавали, у овећим коритима сачињеним од половине металних бурића која се пред спавање загреју на упаљеној слами, шегрт Ранковић је током ноћи хтео додатно да се загреје па је запалио ватру која је захватила део сукна. Зато је од мајстора кажњен премештајем на друге послове, а од мог деде тада калфе батинама – препричава Саша догодовштине свог деде Савка Јовашевића, који није међу живима.

Додаје и Савкову причу о њиховом првом послератном сусрету, о ипак срдачном виђењу бившег калфе и шегрта Леке Ранковића.

– Мој деда се после неколико година вратио из Краљева у Чачак, а после рата запослио се у „Обнови”, овдашњој абаџијској задрузи. Потом је почео да ради у „Слободи”, на шивењу кеса за усисиваче. Приликом посете Ранковића овој фабрици, док је обилазио производне погоне, учинило му да на линији види познато лице, па се обратио Сашином деди:

– Савко, јеси ли то ти, шта радиш овде?

– Ја сам. Како, шта радим? Па радим оно за шта смо учили занат.

Удбаш из пратње стегао је деду за руку, али му је Ранковић наложио да га пусти, рекавши да је код њега био калфа на занату. Затим су се руковали, изгрлили и изљубили, све је овековечио службени фотограф и та слика је у наредним годинама красила зид централне сале радничког савета фабрике „Слобода”, са текстом испод ње: „Срдачан сусрет социјалистичких руководилаца са представницима радничке класе”.

Ранковић је после долазио и код Савка кући, упознао и његову супругу Ђуку, којој је испричао да је од њеног мужа добио батине, напомињући и да су биле заслужене, додајући у шали: „Памтим их зато што Савко има тешку руку.”

Још неколико пута су се двојица абаџија, наравно у другим улогама, сусретала али не и после Брионског пленума.

– Савко је после смене Ранковића са предратном књижицом КПЈ отишао у срески комитет партије. Тврдио је да им је рекао: „Децо, ево вам ова књижица да не буде непријатно и вама и мени. Мени да се браним од не знам чега, а вама да ме искључујете из партије коју сам ја за вас основао.”

Такође, према казивању Саше Јовашевића, његов деда се није жалио да га је било ко због тога узнемиравао, а његов зет (муж његове сестре) ће чак од тога имати и користи:

– Пошто су после Брионског пленума и смене Ранковића кренуле чистке и реорганизација Озне, смењивани су и пензионисани припадници те службе, а његов зет је био обичан позорник. Пошто је имао комшију, који је као виши инспектор био брзо пензионисан, он се распитао да ли га ко и у пензији малтретира. Пошто је добио негативан одговор он се на полицијском „брифингу” посвећеном штетној улози Ранковића успротивио тој тврдњи изјављујући јавно да то није тачно, јер му је његов шурак Савко причао како је Лека добар човек. Тада је и он као позорник одмах пензионисан и то у четрдесетим годинама живота. А, то му је и био циљ... – објашњава Саша Јовашевић.


Коментари1
3de77
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Милорад Царић
Александар Ранковић Рођен је год. 28. Новембра 1909 у селу Дражевцу код Обреновца. Ако идете из Ваљева или Лазаревца и на самом почетку улазите у Степојевац одмах на самом улазу у Степојевац на левој страни скрените у сеоски полуасфалтирани пут са пуно кривина и возите поред ромске колоније и после те колоније улазите у Родно село Подпредседника неке југославије Село Дражевац где се Ранковић родио. Сада ми нешто није јасно: колико има Алаксандра Ранковића? Овај прави Александар Ранковић из Дражевца је учио Кројачки Занат код неког Радована Весића у Центру Лазаревца тамошња такозвана Абаџијска Радња преко пута Старе Апотеке у Лазаревцу. А сада за Краљево никада нисам знао да је тамо у Краљеву учио Ранковић Занат? Мој отац и Ранковић су играли фудбал у Лазаревцу чували газди Весићу Краве коње и овце. Код мог оца је долазио једаред или два пута Ранковић када је био на функцији у Лазаревац. Ја сам 8 година када је седео ранковић са мојим оцем и мојом мајком под кривом Кајсијом у Лазаревцу

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља