понедељак, 16.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:21
ИНТЕРВЈУ: Дајана Кругер, добитница награде за најбољу глумицу у Кану

Жена без шансе за последњи пољубац

​70. КАН -Живим у Њујорку, у најимигрантскијем граду на свету, у којем је свакодневно могуће видети како се пребијају људи из расистичких побуда
Аутор: Дубравка Лакићуторак, 30.05.2017. у 22:00
Дајана Кругер (Фото Фонет/АП)

Кан – Од малолетничке манекенске каријере у Паризу, преко француске школе глуме и првих глумачких филмских успеха у Француској, па све до улога у америчким блокбастерима попут „Троје” Волфганга Петерсена, „Инфилтратора” Бреда Фурмана, „Националног блага” Џона Тиртелтоба или „Проклетника” Квентина Тарантина, животни и глумачки пут никако није наводио Дајану Кругер у земљу свог рођења – у Немачку.

Све до сада, када је захваљујући сарадњи са Фатихом Акином у филму „Ниоткуда”, после толико година први пут снимала у Немачкој и на матерњем језику.

И сада већ знамо како се то завршило. Са заслуженом наградом за најбољу глумицу 70. Канског фестивала, према одлуци жирија којим је председавао Педро Алмодовар.

У разговору за „Политику” вођеном после њене непроспаване ноћи на плажи хотела „Мажестик”, Дајана Кругер је говорила и о великој треми пред светску премијеру филма у Кану, о лику младе мајке Катје, Немице удате за Турчина, која је изгубила сина и мужа у експлозији бомбе коју су подметнули припадници неонациста и о самом филму који је подигао адреналин гледалаца и отворио полемике у самој фестивалској завршници...

Ваш први немачки филм и први на вашем матерњем језику, како то?

Напустила сам Немачку веома млада, са свега 15 година. Отишла сам у Француску да бих била модел, тако да није постојала могућност да упознам филмски свет у Немачкој или остварим неке контакте. Моји први глумачки кораци били су у Француској, а тек сада се створила прилика да заиграм и на матерњем језику.

И пре сте познавали Фатиха Акина?

За њега сам знала и пре нашег првог сусрета који се догодио пре пет година баш овде у Кану. Његови филмови су утицали на моју генерацију. Сећам се тих својих тинејџерских одлазака у биоскоп у Немачкој.

Како сте реаговали када вам је баш он понудио ту прву немачку улогу?

Била сам веома нервозна због свега тога. Бринула сам се како би све то могло испасти. Могу да кажем да сам била и веома несигурна, јер је требало да учествујем у веома снажној и актуелној причи пуној суза и да баш то буде мој први немачки глумачки задатак.

Видели сте бурне реакције у Театру Лимијер после званичне пројекције филма, али како сте их ви доживели?

Била сам баш ганута и то се видело. Осетила сам истовремено и огромно олакшање и неки дубоки осећај захвалности, јер сам заиста унела целу себе у овај филм. Заиста сам скочила са превисоке стене, али сам се дочекала на ноге. Знам да се на дуже нећу решити ове улоге и свега онога што сам за лик Катје осећала. Све ово је на мене много утицало, некако ме је променило и зато је реакција публике која је дубоко доживела овај филм у мени створила најбољи и најважнији осећај икада.

„Ниоткуда” је снажан, актуелан и провокативан филм, ваш лик у њему скончава као бомбаш-самоубица, како сте ви гледали на овакав изазов?

Знала сам сценарио и знала сам у шта се упуштам, али када сте глумац ви не судите лику који играте. Ви га прихватате таквим какав јесте и ходате најбоље што можете у његовим ципелама. На публици је да просуђује и осуђује, да сама за себе одлучује и размишља како би она сама реаговала у сличним приликама у стварном животу.

Како сте постали Катја и пронашли прави израз за толику патњу и жељу за осветом?

Сви ми, у већој или мањој, мери познајемо тај осећај патње, али сам ја имала и изузетно дуг период припрема за ову улогу. Провела сам четири месеца у Хамбургу, упознала и анализирала окружење, дружила се са мајкама и женама из мешовитих немачко-турских бракова, упознала и жртве расистичких напада и жене које су насилно изгубиле мужеве и децу и све је то утицало на уверљивост лика који сам градила док нисам постала она – Катја. Све те жене са којима сам разговарала рекле су ми истоветну ствар, а то је да нису имале прилику да виде тела својих највољенијих како би их загрлили, пољубили их и последњи пут се опростили од њих и то је оно што страшно боли. Тешко је објаснити сву ту енергију коју сам као Катја имала у овом филму. Та енергија је једноставно пала на мене током последња два месеца припрема и није ме напуштала ни током снимања филма. Чак ни сада.

Са становишта емотивности, који је по вама круцијални филмски тренутак за лик Катје?

Има их много, али је можда најгори онај када је Катји саопштено шта се догодило, да неће моћи да види и пољуби тела сина и мужа, јер тела нема и полицајац каже: „То су само комадићи меса”. Такође, ту је и та сцена у судници када Катја слуша детаље из извештаја форензичара. То је ужасно и мене лично је сломило.

Акинов филм је и о нарастајућем бесу и насиљу у Европи, о расизму и политички је одређен?

То је ипак више питање за Фатиха, јер је он политички ангажован, али да – ово јесте филм који указује и на нарастајућу опасност од неонацизма у Немачкој и Европи. Могао би бити и филм о џихадистичком насиљу, али је за мене ово пре свега филм о томе како живети после терористичког напада који ти је однео све најмилије и највољеније. Гледамо ужасе на телевизији и у филмовима, али нико не говори о људима који су преживели те ужасе. Не говоримо о породицама жртава, о мајкама жртава и не говоримо о томе како ли они уопште настављају живот. То је за мене најважније у овом филму.

Можете ли сада да кажете да сте боље упознали Немачку и да знате више о животу Турака у њој?

Фатих Акин је син турских имиграната и ово је негде и његова животна прича. Није то само тако у Немачкој. Живим у Њујорку, у најимигрантскијем граду на свету, у којем је свакодневно могуће видети како се пребијају људи из расистичких побуда. Ми живимо у таквом свету и то је глобални проблем.

Катја у филму има посебан однос према тетоважама, а видим, ви их немате?

Немам, али сам обећала Фатиху да ћу, ако одемо у Кан, истетовирати истоветно хамбуршко бродско сидро, какво он има на мишици. Мислила сам да је на то заборавио, али ме је већ неколико пута подсетио на обећање.

Ваша узбудљива америчка каријера није вас удаљила од европског филма?

Није, и даље се трудим да снимим бар један француски филм годишње. После филма „Ниоткуда” можда ћу чешће снимати и у Немачкој.

Постоји ли неки редитељ о којем сањате да ћете с њим радити?

Постоји! Михаел Ханеке! Упознала сам га у Кану када је освојио „Златну палму” за филм „Бела трака” када сам и ја била чланица жирија. Пришла сам му сва срећна, обратила сам му се на немачком, честитала му, представила се и рекла му колико бих волела да сарађујемо, а он је само пружио руку, рекао: „Драго ми је” и кренуо даље. Слично је било и ове године на вечери поводом 70. рођендана фестивала. Седела сам преко пута Ханекеа заједно са Кристофом Валцом и сва срећна га питала да ли се сећа када смо се упознали, а он је само рекао „Да, сећам се”. И то је било све. Толико о мом неоствареном сну. Ако знате начин како да га убедим да следећи филм ради са мном, ви ми га откријте.


Коментари0
d8f9f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља