уторак, 19.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:20

Три генерације архитеката у једној породици

У Народној банци Србије изложба о здањима која су пројектовали Рајко, Жарко и Војин Татић у Београду, Берлину и другим европским градовима
Аутор: Мирјана Сретеновићчетвртак, 01.06.2017. у 22:35
Рајко Татић и краљица Марија Карађорђевић на отварању Градског дома дечје заштите у Београду (Фото из каталога изложбе)

На изложби у Народној банци Србије „На врелу неимарства”, у Немањиној 17, која доноси бројне податке о три генерације архитеката у породици Татић, пажњу привлачи прича о комплексу Старог сајмишта у Београду који је настао за свега 24 сата.

Како се Рајко Татић изборио да баш он пројектује ово здање, објаснили су аутори изложбе Иван Марковић и Милан Миловановић, подсетивши да је тај конкурс расписан након разматрања двадесетак локација у Београду.

Конкурс је, према њиховим речима, укинут због „скандалозне” одлуке жирија и тадашњег председника општине који је фаворизовао рад свог блиског пријатеља, након чега су еминентни београдски архитекти, награђени споредним наградама, Милан Злоковић и Драгиша Брашован повукли своје предлоге.

После обарања конкурса разрађивана је замисао непознатих чешких архитеката из Бироа општинске испоставе за сајмове. Недуго након тога, градоначелник постаје Влада Илић и пошто је често посећивао Техничку дирекцију, упитао је запослене да ли би они наставили рад на овом пројекту.

– Иступио је Рајко Татић који је детаљно образложио све недостатке актуелног пројекта чешких градитеља. На Илићево питање шта би он могао да предложи као идеју, Татић је одговорио да су му потребна 24 часа како би изашао са својом идејом о урбанистичкој концепцији новог сајамског комплекса. Анегдотска сећања говоре о томе како је Татић уз помоћ својих колега Миливоја Тричковића и Ђорђа Лукића, заиста за један дан и ноћ сачинио нов план и градски челници су му, те 1937. године, уступили реализацију комплекса – истиче Милан Миловановић.

Рођен у Нишу 1900. године, Рајко Татић се са породицом преселио у Београд, завршио Трећу београдску гимназију и дипломирао архитектуру.

Од већих пројеката осмислио је основну школу „Матија Бан” на Бановом брду и објекат Дечјег прихватилишта у Звечанској улици. Импресионирана здањем прихватилишта, краљица Марија Карађорђевић убрзо је ангажовала Рајка Татића као свог званичног архитекту. Први ангажман за краљевску кућу имао је при изградњи виле „Топлиш” поврх двора у Милочеру.

Међу обимније пројекте његовог тима, по речима нашег саговорника, спада и Татићево освојено прво место на великом конкурсу 1954, за председничку палату у Либану.

Посебно је импресиван и комплекс фармацеутске и хемијске индустрије „Здравље” у Лесковцу, који је према Татићевим пројектима изведен у једном ограниченом сегменту. Исто тако, првобитно започет пројекат Шумарског факултета (арх. Бранко Петричић), Татић је преобратио у садашњи Клиничко-болнички центар „Бежанијска коса”.

Рајко Татић је преминуо 1979. године. Имао је старијег брата Жарка (1894–1931), чија најпознатија остварења су Црква Св. Тројице на Торлаку и пројекат за малу Цркву Светог Саве на Врачару. Жарко је постао доцент на Техничком факултету и кустос Народног музеја у Београду. Након повреде током истраживања Цркве Светог Андреје на реци Трески у Македонији, остао је непокретан и умро је у 37. години.

Трећи архитекта из ове фамилије – Војин Татић (1940), скоро пола века живи у Немачкој. Основао је биро „Татић” у Келну, а канцеларије је имао и у Берлину. Извео је 46 пројеката, освојио 34 награде и то 17 првопласираних. Пројектовао је низ административних и стамбених зграда у Берлину, Бону, Потсдаму и Келну, а најпоноснији је на централу Конрад Аденауер у Бону и на комплекс „Пирамида” у Берлину.

– Са архитектуром сам се срео 1958. године, само 13 година после рата, у доба великих миграција становништва, снажног развоја и урбанизације градова у Југославији и целој Европи. При реализацији планова сам бескомпромисно следио савет мога стрица Рајка Татића, код којег сам радио у студентским данима, да не дозволим шефовима градилишта и извођачима да ми униште добар пројекат. Зато је мој атеље водио пројекте од идејне скице до завршетка грађевинских радова. То су ми омогућили прописи у немачком грађевинарству који су важили до краја 20. века. У том систему архитекта има улогу „маршала”, али и пуну одговорност за свој пројекат – рекао је за наш лист Војин Татић.


Коментари0
057d8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Београд

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља