субота, 24.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 02.04.2008. у 22:00

Српска трагедија из бошњачког угла

„Планирани хаос”, књига коју је недавно објавио бивши посланик Странке демократске акције и председник Извршног одбора Сребренице Ибран Мустафић, баца ново светло на ратна збивања у Сребреници, која су се завршила у јулу 1995. године и то – према пресуди Међународног суда правде у Хагу – геноцидом који су над заробљеним Бошњацима починиле групе војника и полицајаца Републике Српске.

Оно што Мустафићеву књигу одваја од дела других бошњачких аутора посвећених трагедији, у којој је страдало око седам хиљада сребреничких Бошњака, и због чега је прећутана у Федерацији БиХ је следеће: признавање и описивање злочина које су војници бошњачке Армије БиХ починили над Србима, наоружавање Бошњака пре и у току рата, па чак и у периоду када је Сребреница била демилитаризована зона под заштитом Уједињених нација, међусобни обрачуни Бошњака у овој општини у којој су, према његовим речима, владали мафија, на челу са командантом бошњачких јединица Насером Орићем, и општи разврат. Због тортуре над обичним народом, која је достигла врхунац 1994. године, када је хуманитарна помоћ – уместо да се дели – продавана по астрономским ценама, многи Бошњаци су самоиницијативно бежали из Сребренице. „Они који су се поводили старом изреком „преко прече, а около ближе” и који су свој спас тражили у тајном одласку преко Србије, пре су стизали на своје коначно одредиште”, а они који су бежали су Тузлу „били су изложени шиканирању”, наводи аутор „Планираног хаоса”.

Осим тога, Мустафић је много реченица посветио и Странци демократске акције, коју назива Странка демагошке акције, и њеном врху, са Алијом Изетбеговићем на челу. Његов закључак је да су Изетбеговић и СДА издали Сребреницу и гурнули народ „под четнички нож”. Због тога је за Изетбеговића рекао да је „кољач сопственог народа у Сребреници”.

Иако у уводном делу књиге пише да су његови јунаци у детињству постали Јуре Францетић, Кадрија Софтић, Нуриф Орић и други припадници усташких формација, „Црне легије” и 13. СС Ханџар дивизије, Мустафић ниједним ретком не покушава да бошњачке злочине оправда српским, нити да српска злодела оправда неделима Бошњака над Србима. Истина, он се углавном ограничио на своја сазнања о убијању Срба у Сребреници, који су остали у овом граду.

Прва сазнања о злочинима над Србима, Мустафић је добио у Тузли до које се у јесен 1992. године пробио из Сарајева. Ту му је, пише, стричевић Мирсад Мустафић дао списак заробљених српских бораца који су на Залазју ликвидирани. Међу њима су били његов школски друг Бранко Симић и његов брат Перо, затим бивши судија Слободан Илић, аутопревозник из Зворника Мијо Ракић, медицинска сестра Рада Милановић... Иначе, у борбама за Сребреницу и око ње у рату је погинуло више од 3.200 Срба из ове и суседних општина.

Мустафић је забележио и ову исповест Насера Орића: „Када смо ону екипу заробљених на Залазју из затвора поново повели према Залазју и кад је почело клање, мени је допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса. Био је брадат и чупав као животиња. Гледао је у мене и није проговарао ни речи. Извадио сам бајонету и директно га ударио у једно око, а затим провртио ножем. Није ни запомагао. Затим сам га ножем ударио у друго око. Нисам могао да верујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах после тога преклао!”

У књизи је и прича његовог стрица Ибрахима Мустафића: „Дошао је Насер и рекао ми да се одмах спремим и кренем са „заставом” пред затвор у Сребреницу. Одмах сам се обукао и кренуо. Кад сам дошао пред затвор, извели су све заробљене са Залазја и наредили ми да их повезем према Залазју. Када смо дошли до депоније, наредили су ми да зауставим и паркирам камион. Измакао сам се на пристојну даљину. Али, кад сам видео њихово дивљање и кад је почело клање, пребледео сам као крпа. Када је Зулфо (Турсуновић) низ груди саставио ножем болничарку Раду, при том је питајући где јој је радио-станица, више нисам имао храбрости да то гледам. Пешке сам са депоније дошао у Сребреницу, а они после довезли камион, а ја сам са камионом наставио кући у Поточаре. Каросерија је била сва крвава”.

(/slika2)Аутор наводи да је у Тузли сазнао да је – после напада на српско село Јежестицу – „и Кемо са Пала носио по Сребреници неку одсечену главу и плашио људе”. „Не знам тачно али се прича да је (Кемо, чије презиме не наводи) умешан и у ликвидацију Бате из Сребренице и његове мајке (Михаила и Анђелије Стјепановић, прим. аутора). Цвилели су, кажу, као гује. Изгледа да су поклани”, записао је Мустафић. За убиство тешко оболелог Крсте Димитровског и његове супруге Велинке, према сазнањима аутора „Планираног хаоса”, одговоран је Ејуб Голић, командант Самосталног брдског батаљона из села Глогова, кога оптужује и за убиство двојице Бошњака у једној сребреничкој кафани.

У књизи је описано и убиство Слободана Зекића и његове непокретне мајке Загорке, које је убио Емир Халиловић и то тако што им је кундаком пиштоља смрскао главе. Халиловић је одговоран и за убиство једног старца у сребреничкој болници. Халиловић је ухапшен и пребачен у Сарајево, где је умро од тумора на мозгу.

У „Планираном хаосу” је и епизода у којој Орић са својим људима у селу Сијемово даје Србима ултиматум да предају оружје сутра до подне. Када су се вратили, пише Мустафић, „сви становници су са наоружањем напустили село, само је у кући остао стари Милош Зекић. Из срџбе, због лоше обављеног посла, глупани су опљачкали село, убили Милоша, а после пљачке су запалили село”.

Мустафић наводи и случај три заробљеника – два мушкарца (једног су звали „Жућо”) и једне девојке, који су из Коњевић Поља требало да буду пребачени у Сребреницу. Када је питао полицајца Хамеда Салиховића шта је с њима, овај му је одговорио: „Не знам ни ја праву истину, али, изгледа, да су побијени”. Салиховић му је, осим тога, рекао да су војници под командом Насера Орића у затвору „пребијали заробљене четнике”. Од Фахре Алића сазнао је да је један учитељ (чије име не наводи) из околине Тегара заробљен и предат Војној полицији, а онда у затвору убијен. Тако су прошла и три заробљеника који су из Скендеровића пребачени у сребренички затвор...

Боро Марић

-------------------------------------------------------------------

Алија – кољач свог народа

Описујући завршну офанзиву снага Републике Српске на Сребреницу, Мустафић наводи да је 11. јула 1995. слушао Радио-Сарајево. После вести, у којима је саопштено да је „у Зеници заседао Главни одбор СДА, на челу са председником Изетбеговићем, проширен са командантима, члановима Генералштаба Армије Републике БиХ и командантима корпуса, на којем се разговарало о тренутном стању у Армији и будућим активностима”, емитоване су севдалинке.

„Окаменио сам се... Док око моје куће влада општа вриска народа и деце, док моју кућу обасипају гранате са свих страна, у Сарајеву тутњи севдалинка, а у Зеници Алија са својом злочиначком фалангом чека исход геноцида у Сребреници. Било ми је апсолутно јасно да је Алија намерно изашао из Сарајева и сазвао седницу Главног одбора СДА у Зеници, те позвао на једно место комплетан војни врх само из једног разлога; да ништа нико не предузима док се геноцид у Сребреници не заврши”. На крају он каже: „Алија и СДА је државни издајник и кољач сопственог народа у Сребреници, исти као и Караџић, Милошевић и Младић, само што се од ових бољем нисмо ни надали”.

Формирање 28. дивизије

Иако је Сребреница, после офанзиве оружаних снага Републике Српске, Резолуцијом УН од 18. априла 1993. проглашена за демилитаризовану зону и стављена под њихову заштиту, у јесен те године стигла је наредба Генералштаба и Другог корпуса да се од добровољаца формира 8. оперативна група. Да би се што више људи пријавило, Насер Орић и његова клика намерно су изазивали инциденте са Војском Републике Српске, тако да би „народ ухватила паника. На крају је 8.ОГ имала четири бригаде и Самостални брдски батаљон”, записао је Мустафић уз напомену да је „четничких провокација било веома ретко”. Касније је 8.ОГ прерасла у 28. дивизију са пет бригада и једним Самосталним батаљоном, са 5.500 војника. Наочиглед војника холандског батаљона Унпрофора, око Сребренице су, по наредби из Сарајева, копане траншеје.

Мустафић бележи и неке заседе које су бошњачки војници из демилитаризоване зоне поставили између Братунца и Скелана, односно Милића и Подравања у којима су убили неколико бораца ВРС. „Јасно ми је било да се зло тражи да би се решио проблем Сребренице”, закључио је он. Описује и шок који је доживео када је сазнао за напад бошњачких снага на српско село Вишњицу, у којем су убили неколико цивила и спалили село. Нападом су командовали Екрем Салиховић и Ибрахим Манџић Мрки. То му је био знак да је мафија решила да „заврши са Сребреницом” и становништво „трпа под четнички нож”. Када је Манџићу рекао да оваквим нападима „свесно стварају алиби четницима за напад на Сребреницу”, овај му је одговорио: „Нисмо ми самоиницијативно отишли у акцију. Ми смо добили наредбу из Сарајева”. Касније, тврди Мустафић, сазнао је да је „наредбу за нападе око Сребренице потписао ’ђенерал’ Енвер Хаџихасановић.

Холандски батаљон

По одласку канадског и доласку холандског батаљона Унпрофора у Сребреницу, изричит је Мустафић, све више је почела да постоји бошњачка војска у демилитаризованој зони чије су формације „сваког дана одлазиле на положаје”. Истина, оне су се најпре криле од Холанђана, што је Мустафићу било апсурдно.

„Како је пролеће (1995. године) било на видику, живети се морало, тако да смо опет прионули на сетву. Наједном је дошла наредба да се око целе Заштићене зоне ископају траншеје... На копање је терано и старо и младо. Занимљиво, ни Холанђани се нису бунили. После првих излазака на линије наше војске и њиховог противљења, све су више постајали либералнији, тако да су немо посматрали копање траншеја. Очито, једва су чекали да део одговорности скину са себе и комплетну заштиту Сребренице препусте нама”.

Мустафић тврди да су Холанђани знали „за расплет ситуације” и да су са припадницима бошњачке „војске ишли на линије”. „Очито, Холанђани су пристали да на линије иду и наши војници само из разлога да са себе скину одговорност и да свет увере да Сребреница није демилитаризована зона. И, заиста, тог момента, Холандски батаљон, који је требало да располаже са око 600 људи, имао је око 250 војника, а 28. дивизија 5.500 „демилитаризованих људи”, констатовао је Мустафић.

„Када су већ почеле борбе за Сребреницу, један од наших гилиптера, вероватно по задатку, устрелио је војника холандског батаљона, тако се распадао и комплетан систем одговорности Холанђана”, забележио је Ибран Мустафић чији је став да „демилитаризацију није требало прихватити, али онај ко је прихватио, требало је то и да испоштује”.

Демилитаризована зона под оружјем

Иако су око Сребренице биле постављене табле са натписом „Демилитаризована зона, свака војна операција је строго забрањена, члан 60. протокол 1 Женевске конвенције”, допремање оружја, муниције, униформи и експлозивних средстава никада није прекинуто. Војна опрема је, упркос резолуцији УН о забрани летова изнад Босне и Херцеговине, допремана хеликоптерима. Није вредела ни одредба из споразума генерала Ратка Младића и Сефера Халиловића по којој „ниједан војник који је у, или који жели ући у демилитаризовану зону, осим припадника Унпрофора, не сме имати оружје, експлозив или муницију”.

„Сви летови су били према Жепи, а наше неке јединице су после тога одлазиле у Жепу и до Сребренице доносиле разне артикле, униформе и материјално-техничка средства. Долазак хеликоптера и допрема униформи, муниције и оружја у демилитаризовану зону никако ми није била јасна. Напротив, била ми је сасвим јасна, али сам све више увиђао да се Сребреници ближи крај”, слутио је Мустафић. „Истовремено, док се у Сребреницу довозило наоружање и муниција, из ње су одлазили други наводно на војно дошколовавање”.

Укупно је било 18 летова, а највећи део је обављен док је Сребреница, као демилитаризована зона, била под заштитом „плавих шлемова”.

Наоружавање Бошњака

Део књиге Мустафић је посветио припремама сребреничких Бошњака за рат – наоружавању и упућивању „наших момака” на курс у МУП Републике Хрватске. „У лето 1991. године кренуо сам у Сарајево на редовно заседање Скупштине. Када сам се упутио у правцу зграде, на самом улазу у гараже сустигао ме је бели ’мерцедес’. За воланом је био Сенад Шахинпашић Шаја. Паркирао је ауто и изашао... Изненада ме је зовнуо да прођем иза аута. Када смо прошли иза паркираног „мерцедеса”, Шаја је отворио гепек. Заиста, нисам могао да верујем – преда мном је била врећа са наоружањем. Остао сам затечен. Нисам могао да верујем да се може овако ноншалантно вући оружје у гепеку аутомобила. Питао сам га одакле му ово?”

„Има тога када затреба! Треба ли теби”, одговорио је. Тог дана, сведочи Мустафић, Шахинпашић је Асиму Јузбашићу, посланику из Зворника, дао 18 цеви, а он је касније аутору „Планираног хаоса” дао аутомат „томпсон” и пушку М-48. Шахинпашић је, пише Мустафић, имао сивомаслинасту цистерну са ознакама ЈНА у којој је превозио оружје. У оквиру наоружавања, осим одлазака код Шахинпашића, описана је крађа противавионског топа из Фабрике акумулатора у Поточарима, који је сакривен у гаражу Насера Орића. Такође, Мустафић је обелоданио да је оружје плаћано и новцем са рачуна општинског Фонда за запошљавање. Према његовој процени, сребренички Бошњаци су дочекали рат са око 2.000 цеви, рачунајући и ловачке пушке.

Три атентата на Мустафића

Аутор књиге „Планирани хаос” Ибран Мустафић је рођен у Поточарима код Сребренице, где је завршио гимназију. Дипломирао је на Машинском факултету у Сарајеву. Био је један од оснивача Странке демократске акције, њен посланик у Скупштини Републике Босне и Херцеговине и председник Извршног одбора Скупштине општине Сребреница. Због својих ставова који су били супротни СДА и ратног општинског ратног руководства био је смењен са свих дужности. У књизи је описао три атентата, у једном је био тешко рањен, који је на њега организовао командант бошњачких снага у Сребреници Насер Орић. После пада Сребренице остао је у њој и предао се Војсци Републике Српске. У затвору, углавном у Бијељини, провео је више месеци, а онда је посредством Међународног црвеног крста размењен.

Коментари32
c40d7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

selma bajrami
Bila sam svo vrijeme rata u Srebrenici svu tezinu tog vremena sam osjetila i zato dajem sebi za pravo da komentarisem na predhodne tekstove.Prenosite izjave ljudi koji su licno dozivjeli strahote,stresove i odbacite sve ono sto kazu;pricali su,vidjeli su,kazali su itd..... Nije posteno prepricavati neke price i pricati kako kome godi.Ja licno zelim sve zaboraviti i to porucujem svima a ne vracati se unazad pa kad e mo naprijed.Istina bilo je svega opet kazem ja nazad necu i nezelim i tako zivim u dalekom svjetu zeljna svoje Bosne,svog naroda,svog jezika govora,zar sve ovo treba zaboraviti i blebetati o proslosti.Hajmo naprijed neponovilo se ono sto sam ja licno prezivjela kao i mnogi.......Ibrene,Nasere i ostali bez prepucavanja ima ko o tome brine a vi nesto korisno radite dosta je bilo belaja.
Dino Agic
Marko zemljace!!Nisam se zezao sa zlocinima,to je bila reakcija na neodmjeren komentar osobe pod nickom "Mica car".Vi vrlo dobro znadete da sam ja uvijek osudjivao svaki pocinjeni zlocin,ali osobi koja se optuzi za pojedini zlocin se to mora i dokazati,zar ne?Dokazi se iznose pred relevantnim sudovima a ne u medijima!
manemo
Citajuci izvode iz knjige Mustafica,odoh da citam komentare.Kod komentara Nikolica koji pominje Vase Miskina,zastadoh da dodam ovoj moj komentar. U to vreme za mnoge na je bio problem u Sarajevu doci do hleba,U Vase Miskina dan pre pada te granate ja sam kupio hleb.Kamion sa hlebom je bio parkiran ispod nebodera ,a red za hleb je bio od Titove tj,Vjecne Vatre prema kamionu.Mislio sam i sutra dan da dodjem na isto mesto i kupim hleb, izasao sam sa tom namerom ali sam usput otisao na drugu stranu.Kasnije sam doznao da je pala granata i usmrtila dosta ljudi medju njima i mog prijatelja profesora matematike Tanaskovica. Sta je ovde tog dana uradjeno,kamion je postavljen u suprotnom pravcu od juceranjeg danaoko 20 metara,i red je isao od trznice,dakle svesno su postavili kamion sa hlebom tako da se ljudi u redu dobro vide i da budu dobra meta,da ima sto vise zrtava.najverovatnije je granata izbacena sa Ekononskog fakulteta.To je direktan pravac.Na ekonomskom su bile i oruzane snage.nne mogu vise da piusem mnogo znam o dogadjajima u Sarrajevu puno sam se kretao po gradu nisam mario za zivot,ali eto neda Bog.Cesto sam gledao TV.ekipu kako trce da snimaju gde ce pasti granata.Komentar nas gradjana Sarajeva koji smo se to trenutka nasli na ulici bio je:Bezi sad ce ovde degde da padne granata.Ovde hocu da napomenem jednu stvar.Novinari su bili u u dosluhu sa onima koji su cinili zla po Sarajevu,ne svi ali dosta njih.Toliko.
Marko-2...,
...opet ovaj veselnik,"Nas" zet D.Agic.Pisuci u povodu clanka B.Marica o PRVOJ I JEDINOJ KNJIZI,nekoga Muslimana/Bosnjaka u kojoj,de fakto,PRIZNAJE NAJSTRASNIJE ZLOCINE u REONU Sjev.Istocne Bosne,koji su njegovi sunarodnici pocinili i cinili konstantno,na svoju,na inicijativu iz Sarajeva i uz pomoc UN-olicenih u Holandskom Bataljonu i drugima(Francuska?).Sve SMO TO MI SRBI IZ BIVSE BIH-ZNALI,UKAZIVALI NA TO,kao sto su SVI znali koji su bili na bilo kakav nacin involvirani( UN,EVROPA,tadasnje Muslimansko/Bosnjacke vlasti u bivsoj BiH,tadasnja SR Jugoslavija!),ali NIKO ili gotovo niko nije slusao-niti mu je stalo.Pa se onda i desila (Slucaj)Srebrenica.Pa "..krcag ide na vodu dok se nerazbije" i iskonska Pravda je dosla po svoje...Dakle,veselnik Dino "se zeza?!??-kao g.Maric je svoje zakljucke izveo iz istrgnutih citata i konteksta?!?.Sram da te bude D.Agicu.Doduse ti si olicenje Muslimansko/Bosnjackog naroda u svemu sto se radi o Srbima-ako se neka od ISTINA o vama potvrdi,"onda se zezate"!.Svakako da to vise nepije vode u Srba.DALEKO VAM KUCA BILA i JESTE,ma koliko da smo i bicemo komsije.Trazili ste taj film-gledajte ga!.
Dino Agic
Banja Luka.Sta ima u seheru jarane?Smiren sam ja,samo se malo zezam!!!Nisam gledao doticni film,vise gledam sada domace(bosanske)filmove,jer se vala brate ima sta i vidjeti(sve sami Oskari i ova evropske nagrade).Vozdra i kazi mi kakav je sad Nektar,jeli kao birvaktile???

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља