петак, 13.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:57

Трагично и комично на цртежима Масиниса Селманија

Француски уметник алжирског порекла који је пре две године добио специјалну награду на Бијеналу у Венецији гост је Музеја афричке уметности у Београду
Аутор: Ана Оташевићчетвртак, 08.06.2017. у 22:10
Цртеж Масиниса Селманија под називом „ускоро број 7”

Интересовање Музеја афричке уметности за савремене уметнике који су у додиру с афричким континентом био је повод за долазак Масиниса Селманија у Београд почетком недеље.

Тридесетседмогодишњи француски уметник пореклом из Алжира последњих година се пробио у сам врх уметничке сцене.

Престижни музеј савремене уметности у Паризу, Центар Помпиду, откупио је шест његових радова, а до краја године је предвиђена његова изложба у још једном париском храму савремене уметности, Палати Токијо.

Ни трага од овог успеха нема у његовој ненаметљивој појави.

Љубазно одбија да се фотографише, радови су довољни. Необична појава у времену када је самопромоција свеприсутна.

Начин на који излаже своју уметничку визију сведочи о ствараоцу који дуго промишља феномене који га инспиришу пре него што их пренесе у цртеж. Цртеж је његово средство израза, чиме се издваја од великог броја француских уметника који су везани за традицију концептуалне уметности.

– Цртеж је простор слободе који ми је неопходан. То је и веома економична форма, а трагање за економијом израза је код мене опсесивно – каже у разговору који водимо у београдском кафићу недалеко од Политике.

Са нама у друштву је Ивана Вајт, кустоскиња Музеја афричке уметности, која је пожелела да са њим успостави сарадњу након што га је пре две године запазила на Бијеналу у Венецији, где је добио специјалну награду жирија. Њена намера је да заинтересује уметника за заједничку историју две земље кроз радове Стевана Лабудовића, фотографа у време алжирског рата за независност, чија архива се чува у Музеју афричке уметности, као и за уметничку колекцију коју је Здравко Печар, оснивач музеја, својевремено донео из Африке. Селмани често полази од архива и новинских фотографија које на својим цртежима ставља у неочекиван, често апсурдни контекст. Уместо коментара стварности, изазов који нуди посматрачу је суптилнији. Нови односи које ствара између предмета и фигура које преузима из новинских фотографија омогућавају иронијски отклон према садашњости коју често диктирају сукоби и трагедије.

– У некој трагичној ситуацији увек има нечег апсурдног. У мом приступу постоји намера да се нека тешка ситуација разложи. Волим да разбијем првобитни контекст, често насилан, и доведем у везу ствари које немају ништа заједничко.

Селмани је одрастао у Алжиру деведесетих, у време политичких сукоба који су диктирали свакодневицу.

– Атмосфера је била тешка, атентати и масакри су били учестали. Људи би почињали да читају новине од краја, где су излазиле карикатуре. Насмејали би се, а онда би окретали предње стране. Развијали су механизме смеха и хумора да би се одбранили. Овај спој трагичног и комичног остао је у мом раду.

На зиду његовог атељеа су фотографије исечене из новина из различитих делова света, Сенегала, Румуније, Кине, однедавно из Србије.

– Естетика овдашњих новина ме је подсетила на новине у Алжиру. И ми имамо социјалистичко наслеђе, сигурно је остало нешто из тог времена.

Када уочи однос који га интересује између различитих елемената на фотографијама, прође и по неколико недеља пре него што почне да црта.

– Потребно је време како бих проверио да ли је то оно што сам хтео. Бели простор је веома важан на мојим цртежима, као и оно што се наставља ван папира, као да постоји нешто изван.

Издвајање елемената медијских слика у његовом уметничком поступку разбија ауторитарност фотографије.

– Када је реч о фотографијама на насловним странама новина често немате избора – у лице вам се сервира насиље од кога не можете да побегнете. Занима ме начин на који су медијске слике направљене, са оним у шта треба да нас наведу да верујемо. Како, на пример, користе речи које имају вишеслојно значење, попут џихада, уз слике људи који се клањају, како стигматизују милионе људи доводећи их у везу са терористима. Та амбивалентност доприноси осећању страха и одбацивања.

На његовим цртежима нема директног коментара драма које одјекују у савременом свету. У питању је трагање за везама које нам измичу. Отклон од френетичне свакодневице коју обликују медији је начин да се промишља свет.

– Када су се догодили атентати у Њујорку, био сам запањен медијском пажњом коју су изазвали. Прва реакција људи у Алжиру била је: Сада видите кроз шта смо ми пролазили. Недавно је у Великој Британији лансирана кампања „Не у моје име”. Притисак је на муслимане да се извињавају због злочина терориста. Исто је било након атентата у Паризу и Ници. То је потпуна глупост, зашто бих се извињавао када немам ништа са тим људима. Ми смо били прве жртве екстремиста. Ко су главне жртве Даеша? Ирачани, Сиријци, нису Европљани.

Селмани одбија да га своде на његово порекло.

– Питају ме да ли бих урадио нешто у вези са Блиским истоком. Да ли од Француза тражите да ураде нешто о Белгији? Ја сам Африканац, која је моја веза са Блиским истоком? Више везе имам са оним што се дешава у Буркини Фасо, него у Јемену.

Да ли бурна историја француско-алжирских односа налази ехо у радовима савремених уметника с обе стране Медитерана?

– Када се интересују за тај део заједничке историје уметници с обе стране најчешће обраћају пажњу на оно што је споредно, на мање догађаје који говоре више него када бисмо причали о целини рата. Ослободили су се терета који је спречавао разговор о заједничкој прошлости. Веома је важно имати емотивну дистанцу. Што су сукоби удаљенији у времену, лакше је о њима говорити одмерено, што нам помаже да разумемо како је до њих дошло и извучемо универзални поглед.


Коментари2
256c6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

borka
Hvala na ovom intervjuu. Nas, umetnike, ovde, uslovljavaju da se izvinjavamo i da se poistovećujemo sa događajima za koje su narod ili zemlja u kojoj smo - označeni kao krivci. Mi nismo, ovde, slobodni da mislimo i da radimo izvan tog nametnutog paterna nasilja i terora. Ako ne odgovaramo ovoj nametnutoj paradigmi koja je postala i prerasla u javno mnjenje- mi smo izopšteni i profesionalno i egzistencijalno, i svedeni na prašinu i nevidljive. Pritisak je politički, medijski, profesionalni... sve od 5. oktobra do danas.
Lili
Treba napomenuti ,istine radi, da je od 1990 do 5 . oktobra sloboda misli i umetničkog izraza dostizala nebeske, takoreći kosmičke visine
Препоручујем 0

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља