недеља, 23.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:50
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ, министар културе и информисања

Културу не може више да финансира само држава

Највећи број уметника које препознајемо као великане у историји људског рода није финансирала држава, него су живели од продаје својих дела, од спонзорстава или меценатства, како се то раније звало
Аутор: Ана Оташевићсубота, 10.06.2017. у 22:00
(Фото Анђелко Васиљевић)

Први документ потребан да би се одредиле смернице српске културне политике изнет је пред суд јавности. Стратегија развоја културе замишљена је као путоказ за српску културу у наредних десет година. Сличне стратегије у пракси европских земаља доносе се на краћи период, а Министарство културе и информисања имало је амбициознији план, с намером да уреди област културног наслеђа и савременог стваралаштва.

С министром културе и информисања Владаном Вукосављевићем разговарали смо о циљевима који су постављени, актерима на културној сцени, положају уметника и смеру у којем се креће српска култура.

Шта је било с претходним стратегијама које су завршиле у фиоци?

Нисам упознат с детаљима. Можда није било довољно енергије или политичке спремности да се с њима изађе у јавност.

То се доводи у везу са честим променама министара, који не узимају у обзир оно што су радили њихови претходници и крећу од нуле…

Не би добро било да министри посматрају стратешка питања по сопственом нахођењу. Стратегија обухвата читав низ тема око којих мора постојати сагласност. Теме стратегије морају бити: културно наслеђе и савремено стваралаштво, дефинисање културног простора и језгра, идентитетска питања, законодавна активност, развој публике и веће учешће невладиног сектора, заштита култура националних мањина. Теме су познате, питање је како их испунити садржајем, одлучним намерама и одрживошћу.

Зашто није консултован Национални савет, саветодавно тело које је учествовало у изради претходног нацрта?

Нацрт стратегије достављен је Националном савету, иако му је мандат истекао још половином 2016. године, а у току је сложена процедура избора новог састава. У овом телу су представници различитих институција. Министарство је предложило четири члана, а од осталих предлагача добили смо имена њихових кандидата.

У Националном савету кажу да је у нацрту коришћено неколико различитих стратегија, у извесној мери несагласних, па је текст хетероген…

То су речи само једног од чланова. Сматрам да таква оцена не стоји. Нисам сигуран ни да су овај нацрт сви прочитали. Права су питања за претходни Национални савет за културу – како да за неколико година њиховог рада није сачињен овај документ и шта им се испречило у том послу?

Њихова функција је саветодавна.

Могли су, можда, у недостатку предлога из тадашњег кабинета, да буду одлучнији у залагању за доношење стратегије развоја или да сачине свој предлог.

У предложеној стратегији препознаје се потреба деполитизације запошљавања у култури. То значи да на водећа места у култури не треба запошљавати људе из политичких партија?

То је битно стратешко опредељење. Међутим, постоје истакнути стручњаци у разним областима који су и политички активни. Не би смело да буде места политици у култури, али, с друге стране, било би превише строго да учесници политичког живота, баш ни под каквим околностима, не могу да буду на челу неке установе.

Наводи се, такође, потреба за транспарентношћу. Министарство финансира и суфинансира пројекте у култури преко комисија. Поставља се питање ко бира чланове комисија и по којим критеријумима.

Чланове комисија именује Министарство, а бирају се из редова истакнутих стручњака за извесну област. То нису сталне комисије, мењају се из године у годину и аутономне су у одлучивању.

Чланови асоцијација Независне културне сцене Србије кажу да су средства из буџета Министарства културе у великој мери додељивана на основу политичке подобности или неподобности.

Помешали су теме и конкурсе. Конкурсе које је организовао Градски секретаријат за културу измешали с конкурсима Министарства културе и информисања. Помињу старе занате… Никакви „стари занати” нису добили средства на конкурсима Министарства… То је замешатељство које се свесно прави…

У нацрту се истиче брига за ћирилицу, за српски језик, али шта је с писцима? Они у Србији не могу да живе од свог рада. Зашто не постоји центар за књигу као у другим европским земљама?

Питање бриге за српски језик и писмо је од темељне важности за нашу културу, а стичем утисак да га помало заобилазите. А што се тиче центра за књигу, у неким земљама постоји таква институција, не у свим. Питање је отворено, томе и служе јавне расправе. Глобално је присутна криза савременог стваралаштва. Али писци су често тешко живели. Добри и читани писци, што није увек идентична категорија, углавном добро зарађују, многи други имају проблеме с егзистенцијом. То је сурова борба на културној сцени и на тржишту. То да писци, у начелу, не могу да живе од писања није тачно. Постоје десетине писаца који пристојно живе од писања.

На кога мислите?

Познато је да има писаца који живе добро, не бих поименце набрајао.

То је шире питање статуса самосталних уметника и њиховог положаја, који се у овој стратегији само узгред помиње. На који начин држава подстиче слободно уметничко стваралаштво?

Не бих рекао да је „узгред” поменуто. Држава и те како помаже самосталним уметницима, плаћањем социјалног и здравственог осигурања, а повремено кашњење у томе је отклоњив проблем. Ту постоји околност да се статус уметника стиче преко уметничких удружења. Статус уметника се стиче тако што испуните неке еснафске критеријуме, да сте завршили уметнички факултет и да сте имали самостални наступ или објавили дело. Ту су уметници, с разлогом, повлашћени у односу на друге професије. Уосталом, којој се другој категорији интелектуалаца плаћају доприноси?

Социјални положај уметника је изузетно тежак, велики број живи у немаштини…

Одувек уметници деле судбину друштва у којем стварају. Неки живе боље, неки лошије, али је ваша оцена свакако претерана.

На то се, између осталог, посредно указује и у одлуци жирија Стеријиног позорја, у којој пише и да „сви годинама коментаришу лоше услове рада у култури, небригу друштва, недовољно новца, не преиспитујући притом тужне и мучне последице те небриге”.

То је једно од мишљења које уважавамо. Жири је превисоко подигао лествицу. Њихова одлука се не уклапа у логику Стеријиног позорја с новим/старим концептом који би требало да подстиче домаће драмско стваралаштво. Одлуком жирија оно је оцењено као наглашено испотпросечно, што мислим да не стоји, па је и образложење томе прилагођено.

Шта мислите о њиховој оцени да „последица недостатка новца, погрешних инвестиција у култури није ништа друго него губитак квалитета”? Да ли вас она обавезује као министра културе?

Та оцена је врло широка, безобална. Новца би требало да буде више, али то не може да буде оправдање за ниво квалитета… Мислим да је оцена преоштра, а и да је послужила да се образложи одлука која је изазвала велике контроверзе и бројне негативне оцене у културној јавности. Навели смо (у Нацрту стратегије) да је потребно донети закон о позоришту. Тај закон никад код нас није постојао. Наше позориште функционише без јасних дефиниција и норми, из тога произлазе нерешена питања о статусу уметника, радним местима, обавезама из радног односа у позоришту.

У стратегији се подстиче тржишни модел културе, говори се о развоју културне индустрије, о приватизацији…

Не подстиче се свуда. У неким областима се упућује на логику која постоји у ЕУ и у савременом свету. То је тек део стратегије. Дакле, рећи да је стратегија посвећена тржишном моделу културе није тачно. Али чињеница је и да се друштвени модели у свету мењају. Либерализација тржишта и односа у свим сферама доводи до слабости ранијег модела у којем држава може да финансира сваки вид културних активности. Нема државног буџета који то може да издржи. Модели су, глобално гледано, различити, од САД, где не постоји министарство културе ни позоришта која су финансирана из буџета, до модела у Кини, или неким другим земљама, у којима рад установа културе великим делом финансира држава.

Који модел ви заступате?

Не заступам ниједан посебан модел, осим оног за који се испостави да је најприлагођенији нашим, српским оквирима и могућностима. Није могућа политика директног преузимања готових модела. Културу не може више да финансира само држава. Такав модел не постоји. Постојао је, доста успешно, у Совјетском Савезу, када је дошло је до великог развоја културе проистеклог из друштвених, историјских, финансијских и традицијских околности неке заједнице у различитим областима и савременог стваралаштва, балета, уметничке музике, књижевности. Добре резултате постизали су у очувању културног наслеђа, у оном делу у којем га нису уништавали. Ту углавном мислим на сакралне објекте.

Постоји опасност од потчињавања тржишним, а не уметничким захтевима…

То је изазов сваке савремене културе. Постоји наглашен тренд банализације културних садржаја. Живимо у Европи и све што важи за Србију у великој мери важи и за европске земље. Тржиште није савезник културе, али опет култура не може сасвим без тржишта.

Највећи број уметника које препознајемо као великане у историји људског рода није финансирала држава, него су живели од продаје својих дела, од спонзорстава или меценатства, како се то раније звало. Заборавља се како су се многи од њих мучили током живота, тј. они које нису помагали велики спонзори уметности и културе, попут Лоренца Медичија, Фридриха Великог и других.

У нацрту је предвиђено да се отвори седам нових музеја. Како је то оствариво када још није завршена реконструкција Народног музеја и Музеја савремене уметности?

Шта вас ту збуњује? Стратегија се односи на десет година. Реконструкција Музеја савремене уметности биће завршена на јесен, а Народни музеј биће отворен за публику до јуна следеће године. Дакле, има сасвим довољно времена да све буде урађено.

Који би музеј могао да се смести у зграду Председништва на Андрићевом венцу?

Постоји иницијатива да то буде Музеј историје Србије. Зграда Старог двора је од историјског значаја, део комплекса који је био сведок многих историјских догађаја за Србију, али и једног трагичног чина. Логично је да простор те зграде, ако до пренамене дође, буде посвећен садржајима из историје Србије и српске државности или српске уметности и културе. То свакако није место за неке суштински другачије музеолошке садржаје.


Коментари44
915a8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Данко Митровић
слушам овог министра на ТВ. елоквентан човек, има идеје, али ни трунку самокритике. просто је невероватно колико није склон да доведе у питање неки свој став,позицију. све што ради за њега је савршено само што то стварност никако да потврди. како је један тако аутистичан човек,несклон да чује туђе мишљење уопште догурао до министарске позиције. о стратегији не треба трошити речи. лоша, скрабуџена, логореична, без суштине. чисто фразирање. бесмислено.
Andjelo
Ko gubi ima pravo da se ljuti. Ali, ministrova nervoza, pa makar to bilo i pred gubitak polozaja ne bi trebalo toliko da se oseca. Izgubio je jer nije u kontaktu sa realnoscu,pa ni kulturom koju navodno zastupa. Problem je u tome sto on kulturu samo povrsno poznaje a okruzio se istim takvim, povrsnim, cankolizima i ljudima koji iza sebe nemaju nikakvo znacajno delo, sem, funkcija. Tako je i prosao. Pa neka mu i dalje tapsu poltroni i provincijske sekretarice. Izgubili smo vreme s njim. Nazalost.
Kovic Sinisa
Izvinite, ali,posto ste pravnik, vi ste u kulturi amater. Osim toga, vase izjave su konvencionalne, vasi rezoni staromodni, uzalud se trudite. Izgubili ste mnogo vremena na ulazenje u posao, trebalo je urgentno da delujete. I jos, ne mogu a da ne primetim, sujetni ste i ne priznajete greske, a vazne poslove poveravate takodje amaterima, recimo koordinator Strategije je potpuni kadrovski promasaj,za sta cete vi i samo vi platiti cenu. Trebalo je da priznate da vas ovaj posao nadilazi, da niste nista vise od prosecnog cinovnika i da se povucete. Ionako ste potroseni, to svi mogu da vide. Idite na poziciju koja vam vise odgovara.Ovde ste promasili.
Marko Omčikus
Тачно је да не може све да покрива држава. Међутим, да би функционисала култура постоји једна чаробна формула. То је 1,5% од буџета. У таквим условима сви сегменти културе могу оптимално да функционишу. И не само то, у таквим условима култура постаје реверзибилна и почиње да попуњава буџет (а не само да га троши) нарочито у сегменту културног наслеђа. Где одлази зарада од туризма? Хрватска је например увела споменичку ренту. Сматрам да нико не би требало да се прихвати посла министра, ако нема на располагању гарантованих 1,5% од буџета.
Miroljub Besarabic
Kako je moguce da ne znate elementarnu stvar: koji je model kulturne politike primenjen u Strategiji, odatle bi se videlo i finansiranje i sve ostalo. Inace, Strategija je kompromiserstvo u najgorem smislu. Ne pociva na ozbiljnim istrazivanjima sto se svuda u svetu radi. Cista improvizacija, uz nesto malo dobrih a nerazvijenih ideja. Umorni ste ministre, bez pravih ideja i energije. I sto je najgore, niste ni malo samokriticni. To ne prilici intelektualcu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља