уторак, 21.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:29
ИНТЕРВЈУ: ПЕТЕР ХАНДКЕ, писац

У Србији ме сви познају, а нико ме није читао

У вашој земљи нисам много превођен, не знају шта сам заправо радио у животу, па се питам зашто су овде тако љубазни према мени
Аутор: Ана Оташевићнедеља, 11.06.2017. у 22:00
(Фото Анђелко Васиљевић)

Петер Хандке је један од најзначајнијих савремених писаца на немачком језику. Његово дело је, међутим, код нас мало познато или je остало у сенци ванкњижевних читања. Из његовог богатог прозног, драмског и есејистичког опуса преведен је тек мали део – роман „Дон Хуан”, драма „Подземни блуз”, одабране песме „Унутрашњи свет спољашњег света унутрашњег света”, „Јуче, на путу”, „Моравска ноћ”…

Зато овај пут разговарамо о литератури, на маргинама скупа писаца „Контрапункт”. Хандке у рукама држи малу бележницу у којој записује мисли у дугим шетњама у којима налази инспирацију.

– Живот писца није усамљенички, то је клише. Писац је у вези са читавим светом док пише. Он је тада у најбољем друштву, у машти неки људи заиста постају оно што јесу – каже писац чије унутрашње трагање одређује ритам спољног света.

Поново сте у Београду. Да ли је од ваше последње посете град нешто добио или је можда нешто изгубио?

Ово је прави град, живот који се овде одвија не можемо да живимо у Паризу. Београд је чудесно неуједначен. Био сам овде десетак пута и тек почињем да га откривам, почињем да осећам његову географију, топографију, геологију. Овде можемо да лутамо а да се не изгубимо. Спустио сам се низ Дорћол до Дунава. Усред јутра се чула техно-музика, видео сам људе који играју у празном простору. Не знам да ли је то лепо, али је посебно.

Учествујете у сусрету писаца

То је успут. Нисам имао велику жељу да дискутујем, али сам с интересовањем слушао друге писце, Руса Прилепина, Кинеза Ју Хуу и вашег писца Милована Данојлића. Прија, иако не води ничему, нећемо променити свет, али зашто да не.

Велики сте путник, написали сте да је најздравији апетит онај за местима. Осећај да сте присутни у свету провлачи кроз читаво ваше дело. Шта вас везује за нека места?

Многа места на свету су на путу да ишчезну. Све је толико изједначено да се бришу контуре. Места ме одржавају у животу и надахњују. Потребна су ми да бих замислио људе. Ја сам писац који креће од места, а потом људи почињу да их насељавају у мојој машти. Места трансформишу људе, тако је у мојој литератури.

Писање је као болест, али веома плодна, величанствена болест, најлепша болест на свету

Овај сусрет с местима вас наводи на интроспекцију?

На ритам, на епски ритам, као неко ко воли приповедање. Приповедање је универзалније од романа. Роман је везан за историју, за 19. век. Не волим реч роман, мој идеал романа је Сервантесов „Дон Кихот”, средњoвековни романи попут Парсифала, француске епопеје из 12. и 13. века. Када осетим ритам неког места то ми даје ритам приповедања, а не нешто реалистично. За мене постоји разлика између реалистичног и реалног. Реално је објава, готово религиозна, реализам је метода. Ја немам методу. Против сам тога да можемо да научимо да пишемо. Школа писања је за мене лудост, то је крај писања.

Живели сте у Аустрији, где сте рођени, у САД, Јапану, пре него што сте се пре тридесетак година настанили у предграђу Париза. Да ли вам избор да живите ван града, омогућава више слободе?

Имам утисак да су периферије плодније од центра. Не могу да замислим да пишем о нечему што се одвија у великом граду. Можда у Београду, али не у Њујорку, Сан Франциску. Не свиђају ми се филмови који су снимљени у Паризу. Нека места не подстичу машту.

Написали сте да велики градови немају више ни трбух ни крило.

Да, али чак и периферија исцрпљује. Али као што је рекао француски писац Жорж Перек – све је милост, све нам је дато.

Ваше дело овде није много познато.

У праву сте, у бившој Југославији, у Србији нисам много превођен, не знају шта сам заправо радио у животу, па се питам зашто су овде тако љубазни према мени. Свуда ме позивају, пружају руку, али готово нигде нисам наишао на особу која је читала оно што сам написао, а то је најважније. Овде ме не познају, готово ништа од мојих позоришних комада није извођено у Београду. Због тога сам мало револтиран.

Када сте се пробили средином шездесетих захваљујући позоришним представама, рушили сте кодове. То је епоха у којој су уметници желели да промене свет…

Ја нисам желео да променим свет, желео сам да променим себе. Желео сам да задржим себе мењајући се. Али увек сам желео да се дам другима. Иначе нема сврхе писати.

Бежали сте од догми, од институционалног окружења…

Сувише сам глуп за догме. Не волим интелигенцију која се тако представља. Мрзим то. Сви су интелигентни сем оних који се тако представљају. Идиоти су много интелигентнији од оних који то претендују.

То вас приближава литератури Достојевског, Толстоја…

Руски 19. век у епској нарацији је био најзначајнији век у књижевности. Везан сам за Толстоја, за његов однос према природи, према деци…

У књизи „Јуче, на путу” написали сте: „Никада не бих пожелео да припадам охолом друштву зналаца, а увек детињастом друштву оних који слуте”.

Данас постоји нека врста религије зналаца, али увек дођу касно. Узимају реч када је већ дошло до катастрофе.

У писању полазите од духа малих ствари, од ефемерног.

Нема малих ствари. Хитлер, Стаљин, то су за мене мале ствари. С Хитлером не можете да досегнете епско. Мала ципела изгубљена у песку у очима детета поприма много веће епске размере.

Крећете се у различитим жанровима, али је интимни дневник форма којој се често враћате.

Да, али оно што ми највише одговара је епопеја у традицији Хомера. То је моја главна река. То ме исцрпљује, сиса ми крв, зато сам задовољан када пређем на дијалог и ситуације у драмском тексту или сценарију. Али суштина је епско и да, интимни дневник, који је за мене једнако важан. Овде је преведена Моравска ноћ, Јуче на путу… Није лако наћи доброг преводиоца као што је био Златко Красни, велики пријатељ, песник и преводилац.

Да ли овај епски приступ значи да иза вашег дела стоји осмишљена структура?

Мислим да она постоји, али није осмишљена. На новинарима, на зналцима је да уоче постоји ли та структура. Зато сам за то да се књижевност студира на факултету, како би се направила разлика између добре и лоше књижевности, између онога што је смело у форми, у начину писања, или што се постиже кроз коришћење већ постојећих форми.

Писање драмског текста, сценарија за филм је попут предаха?

Временом је постало истоветно. Приступ је другачији, мање ми исисава крв. Могу да се играм. Када пишем за позориште могу да будем већи идиот него што јесам.

Има више слободе у позоришном тексту?

Да, могу да се играм са собом јер је моја природа помало шизоидна, могу да се сукобим са собом на замишљеном суду. Данас готово да нема драматурга који пишу за позориште. Позоришни редитељи адаптирају романе, што је глупо. Кажу: „Све иде”. Због тога више ништа не иде, налазимо се у великој кризи.

Ваши комади се често изводе у Европи…

Не често, у задовољавајућој мери, не жалим се. Гаражиста у причи америчког писца Вилијaмa Саројана каже: „Ја сам светски познат код своје жене”. То није мој случај, моја жена ме мање познаје од великог броја читалаца (смеје се). Многе сам спасао својом литературом, иако ми то није била намера. Некад смо спасени од људи који не желе да вас спасу.

Поетски и меланхолични филм Вима Вендерса „Небо над Берлином” (1987), у коме сте радили на сценарију, не престаје да надахњује. Како је изгледала та сарадња?

Није то био сценарио, био сам далеко од рада на Вендерсовом филму. У то време сам живео у Салцбургу. Питао ме је да напишем дијалоге, монологе, песме. Током седамнаест дана сам писао и слао му поштом. Вендерс је онда то употребио у филму, глумци су изговарали текстове. Све је извео у монтажи. Једном је у Салцбургу режирао представу по мом тексту „Кроз села” али никада заправо нисмо радили заједно.

Да ли вас велики потреси у свету којих смо сведоци, попут атентата, великих миграција, интересују као писца?

Да, сигурно, атентати у Паризу, хиљаде миграната који се даве у Медитерану. То је неподношљиво. Али шта радити? За мене то није тема, али ми даје неку нову мелодију, ритам.

Где је данас место писца?

На трону. У време Виктора Игоа, у време Толстоја и Гетеа били смо краљеви. Сада смо краљеви у егзилу. Треба тражити писце, још увек дишу. Не знамо да ли ће литература трајати, али не треба се жалити, треба наставити. Превише је песимизма, што је позиција једнако глупа као и оптимизам. Треба радити не обазирући се на то. Уосталом, када смо унутра, у том трагању, више се не питамо. Писање и читање је као болест, али веома плодна, величанствена болест, најлепша болест на свету.

Да ли вас је у животу водила жеља да се нађете међу великима…

Да, наравно. Не мислим да сам велики, али о томе сањам већ седамдесет година.


Коментари18
1104f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vidovdan
Postovanje za Petera Handkea velikog, hrabrog i beskompromisnog coveka i knjizevnika. "Moravska noc" je na mene ostavilo snazan utisak. POSTOVANJE i HVALA, gospodine Handke, za ljudskost i hrabrost da, nasuprot brojnoj, glasnoj i mocnoj vecini, iznesete i branite svoje stavove o Srbiji u vremenima kada to, najblaze receno, ni najmanje nije bilo popularno. Sloboda govora je vazan elemenat demokratije. Poznato mi je da ste zbog svojih stavova trpeli posledice u drustvima koja sebe nazivaju demokratskim. Ljudi u Srbiji su ljubazni prema Vama jer im je dobro poznato da ste bili prijatelji u vremenima kada nije bilo lako niti dozvoljeno biti srpski prijatelj. Oprostite sto Vas ne citamo onoliko koliko bi Vi (i mi) zelali, ali znate i sami, napacen smo narod. Srbi su narod koji se svakodnevno bori da zadovolji osnovne egzistencijalne potrebe. Citanje knjiga, za sada, nije prioritet. Ne znam i ne razumem zasto ni jedan od vasih pozorisnih komada nije izveden u Beogradu?! Pozorista, gde ste?
Boško Tomašević
G. Vidić me nije uverio u svoju nenadobudnost. "Vanknjiževna čitanja", veli on, su čitanja ili o njegovom (Handkeovom) političkom angažovanju ili čitanja komentara i kritika njegovih knjiga". - Čitanja nečijih komentara ili kritika Handkeovih knjiga su književna čitanja Handkeovih dela, budući da je komentar ili književna kritika jedan od žanorva književnosti. Tu sekundarni književni iskaz pomaže da se razume primarni književni iskaz - piščevo delo. Sekundarni književni iskaz poput književne kritike ili književnog komentara jeste čitanje o književnom delu i nikako nije vanknjiževno, makar isto bilo sprovedeno i na Marsu. Vanknjiževna čitanja ne postoje. Postoji čitanje književnog dela. Drugo, ja sam rekao da ja "verujem" da je Handke kod nas čitan pisac. Mene ne interesuje da li je on stvarno čitan ili ne. Ja sam samo rekao da verujem da je isti pisac kod nas čitan. Ukoliko nije, onda nije i šta ja tu mogu. Šta ko čita u Srbiji - to me baš ni malo ne interesuje.
Trane
Predlazem da se gospodinu Handkeu dozvoli ulazak u Srbiju bez pregledanja pasosa.
Mirjana sa Dorcola iz Beograda
Nisam mogla da dodjem do Hankeovih dela u pustinji Arizone ali sve sto sam procitala o njemu na ovoj masini - njegova razmisljanja, dovelo me je do toga da kazem da je on najveca ljudina ovog vremena i volim ga kao rodjenog izgubljenog brata. Dodji kod mene brate u goste, da peglamo i kuvamo jer znam da to volis. Ovaj moj poziv je najozbiljniji i najiskreniji - dodji. Mirjana,Arizona
Juraj
Poneko jeste i to u originalu, ali bogami nije lako. Osećaj prosečno obdarenog čitaoca je otprilike kao kad nadjete čudnovatu i nikada ranije vidjenu mašinu. Znate da je to nešto mnogo vredno i da mnogo može, ali Vas sopstvena ograničenost i neznanje sputavaju da uspete jednostavno da razumete kako radi i čemu služi. Uprkos toga uporno gazite dalje i srećni ste za svaku reč koja dopre do Vas.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља