понедељак, 25.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:55
КУЛТУРНИ ДОДАТАК

Од Маркса смо научили како да проценимо капиталисту

ИНТЕРВЈУ: СРЕЋКО ХОРВАТ - Док нас са свих страна обасипају националним поделама и фикцијама, сигуран сам да ћемо ми, ако никако другачије онда кроз културу, али и заједничку борбу, показати да су Загреб и Београд ближи него што би већина наших политичара хтела, каже филозоф Срећко Хорват
петак, 16.06.2017. у 13:36
Срећко Хорват, филозоф: наше земље су периферија за извлачење профита (Фото: Оливер Абрахам)

У Београду, Загребу, Лондону, Берлину, Барселони… Срећка Хорвата (34) срешћете свуда где се покреће дијалог, где се учвршћују темељи за „врли нови свет” о коме непрестано говори. Оливер Стоун назвао га је „харизматичним хрватским филозофом”, али њему би више пристајала друга одредница. Он је за мене шездесетосмаш миленијске генерације, који своју огромну енергију немилице троши да изнесе аргументе и предложи промене. Кад ли Хорват стигне да напише све своје радове: има више објављених књига и есеја (у најугледнијим листовима Њујорк тајмс, Паис, Гардијан) него што има година. Упућен је у све актуелне догађаје, редовно посећује Асанжа у амбасади Еквадора у Лондону, са Варуфакисом и Жижеком је међу оснивачима паневропског покрета ДиЕМ 25… Понекад нађе времена „само за себе” па одлети на „један оток” чије име неће да открије. Све остало што ради и пише није ограничено ни географским ни духовним баријерама.

Разговор са Срећком Хорватом сам у складу са његовим динамизмом почела у Београду, само сат пре него што је на Филозофском театру у Народном позоришту угостио још једног госта – Бориса Будена (Хрват угошћује Хрвата и то у срцу српске престонице). Завршили смо причу у Саутбенку у Лондону где је са тамилском реперком МИА, Славојем Жижеком и Џулијаном Асанжом (преко видео-линка), неколико дана после британских избора, учествовао у расправи о Џеремију Корбину, ветерану антиратног покрета, доследном левичарском лидеру који је успео оно што до сада ником другом није пошло за руком – да Лабуристичку странку врати њеним коренима, да је изнутра преокрене. Из успеха Џеремија Корбина Срећко Хорват извлачи занимљиве поуке: „Прва је да левица данас има шансе, не уколико се прилагођава центру и њиховим бирачима, већ ако се држи властитих принципа као што је то Корбин чинио свих ових година, принципијелно и стрпљиво. За разлику од Лабуристичке странке, довољно је да погледате француске социјалисте како бисте видели што се догађа када странке левог центра напусте властите принципе – још пре пет година Оланд је имао апсолутну већину у парламенту а сада се бори за опстанак.

Зорана Шуваковић

 

12. ИГРАЧ

Стратегија пуног месеца

Зашто је Министарство културе манифестацију „Београдски контрапункт”, тај несумњиви књижевни дерби на коме су усред Београда о важним темама расправљали Емир Кустурица, Петер Хандке, Захар Прилепин, Милован Данојлић, Ју Ху и Фредерик Бегбеде, сакрио од књижевне публике Михаел Милуновић: Бубњар, кинеско мастило на папиру, 2014

Недавно је у лондонском Гардијану објављен чланак о малој издавачкој кући са Исланда која све своје наслове штампа у тиражу од само шездесет и девет примерака, представља их публици искључиво у ноћима пуног месеца и на крају свечане промоције спаљује све непродате примерке!

Све ово најпре личи на садржај неког будућег филма Акија Каурисмакија, али ако узмете у обзир како су Исланђани одбили да уђу у Европску унију, да су без пардона привели правди алаве банкаре и, најзад, да је њихова фудбалска репрезентација играла полуфинале на прошлом првенству Европе, онда овај необични издавачки концепт престаје да буде тек једна од бизарних прича о још једној екстраваганцији најмодернијег света и завређује нашу пажњу.

Писац Дагур Хјатарсон и уметник Рагнар Хелги Олафсон основали су издавачку кућу Месец пре три године, након дискусије о рукописима за које су знали да су квалитетни, али и да не постоји шанса да икада буду објављени. Правећи план како да такви рукописи најзад буду објављени, одлучили су да о истом трошку смисле и најбољи начин како да одмах потом и нестану. Тако су двојица Исланђана осмислили „пројекат” којим доказују да рукописи и те како горе, но не пре него што постану књиге, али и да не мора баш свака ватра бити и ломача. Хјатарсон и Олафсон кажу да непродате примерке спаљују уз дужно поштовање, користећи као гориво искључиво првокласни француски коњак. Тврде да спаљивање књига нема никакве везе са историјом, цензуром и политиком, али очито немају појма колико овај њихов „пројекат” кореспондира са актуелном културном политиком у Србији.

Вуле Журић

 

ПРЕИСПИТИВАЊА

Србија за културу, култура за Србију

Писци нацрта, као насумице, набрајају поједине установе које сматрају кључним у реализацији стратегије, „пропуштајући” при томе да спомену, на пример, Српску академију наука и уметности! Уместо да предвиде умрежавање свих расположивих снага које би, као каква специјална јединица за спасавање утопљеника, започеле њихову реанимацију, аутори најављују једну нову монополизацију управљања културом​

Ми­ха­ел Ми­лу­но­вић: Буб­њар, ки­не­ско ма­сти­ло на па­пи­ру, 2014.

Србија ће ускоро добити нову стратегију развоја културе. Њоме би требало да се дефинишу садржаји онога што култура јесте (или није) и тактике њеног опстанка, развоја и унапређења. Имплицитно, њоме треба дефинисати чему култура служи. Да ли је она само луксуз богатог дела света, израз његове доколице или креативни принцип који људско друштво разликује од остатка природе? Да ли је култура само украс или процес интензивног и непрестаног обликовања стварности?

Нацрт текста стратегије о коме је отворена јавна расправа представља позитиван помак у препознавању неких кључних тачака одговора на горе наведена питања. У њему се као извориште и рефлексија културе појављује појам идентитета, са којим је култура умногоме поистовећена. Она је и узрок и резултат идентитетских процеса, а реализација културне стратегије изискује препознавање специфичности локалних, историјских, географских и културних традиција, али и њихово сагледавање у глобалном контексту.  Писци стратегије препознају нужност умрежавања основних нивоа преношења културних вредности – образовања, науке и уметности, као и императив опште доступности културе. Само се, наиме, тако може обезбедити њено репродуковање и конструктивно коришћење.

Међутим, унутар овог, солидног „костура” наилази се на низ проблема и недоследности.

Александра Павићевић

 

УМЕТНИК И ВРЕМЕ

Сензација је данас већа истина од чињенице

Не можеш да наметнеш своју вољу разним директивама или идејама да, на пример, све око тебе треба да буде ћирилица или високопарно испразна псеудокултура базирана на лажној, романтизованој традицији, каже сликар Урош Ђурић

Урош Ђурић: Ауторски инстинкт је незаустављив   (Фото Милена Ђурић)

Ако је тржиште бог, онда је сензационализам његов апостол, каже сликар Урош Ђурић чија је изложба На продају отворена синоћ у београдској галерији Нешовић фајн артс (Чумићево сокаче), једном од новијих излагачких простора основаних са амбицијом да буду коректив на локалном уметничком тржишту, које као да егзистира негде у сивој зони. То укратко значи да радови наших уметника који имају значајне позиције на међународној сцени нису присутни на овдашњем тржишту.

Урош Ђурић је изложио радове настајале до 1997. до 2016. године, а припадају циклусима који су излагани у институцијама попут Франкфуртер кунстферајна, Музеја модерне уметности у Сент-Етјену, Крије центра за савремену уметност у Рену, Кацен артс центра у Вашингтону или замка Естерхази у Ајзенштату. То су радови везани за период „беспредметног аутономизма”, за циклусе „Повратак мртвог сликара с новим проблемима” и „Уметност за класно друштво”.

„Цела ова изложба је заправо један рад. Поента је била да уклопим различите сегменте своје уметничке праксе у јединствену целину и понудим их тржишту. Ми ни не знамо шта је актуелно тржиште савремене уметности у Србији. Ви овде уопште не можете да купите радове двадесетак водећих уметника присутних на међународној сцени, нећете видети у галеријама радове Раше Тодосијевића, Биљане Ђурђевић, Милице Томић, Ивана Грубанова. Нема ни њихових капиталних изложби”, каже Урош Ђурић.

Почели смо разговор тржиштем и сензационализмом. Чињеница је да је та појава широко распрострањена.

Сензација је данас већа истина од чињенице. Данашња друштвена и политичка стварност све више даје томе за право. На челу водеће земље на планети је сензационалиста који је имао свој ријалити шоу. Сви његови потези, тврдње, имају превасходно сензационалистичку ноту. Добили смо и нови термин на енглеском – постистина. То је истина која је набилдована, допингована, која је по својој величини изван оквира реалности и служи томе да изазове снажну емоцију.

Марија Ђорђевић

 

Нацртане фасаде Алексеја Бркића

И данас још увек можемо осетити на његовим савременим цртежима са лица места, или на оним накнадним, мирис Бркићеве импресије структурама старих насеља, с равним крововима, неправилним али не и хаотичним урбанистичким матрицама, чувеним споменицима архитектуре са обала од Грчке до Кувајта

Зграда Хемпро на Теразијама 1953–1957
(Фото: архив Бркић)

Поставке светске архитектуре су се, негде деведесетих година 20. века, доминантно окренуле ономе што се зове неомодерна. Тај без маште именован нови „нео” није прост повратак модерни након свих инцидената постмодерне. Суптилна снага поетичких циклуса напросто је установила једну архитектуру базирану не толико на главним струјама модерне колико на њеним појединачним јеретичарима, антидогматичарима, несамозадовољним авангардистима. Идеја да се у згради Рингтурма изложба и каталог у целини посвете београдском архитекти Алексеју Бркићу (1922–1999) није плод некакве обавезе или реда, обичаја подсећања. Када разматрамо шта изложити, експонирати јавности, у Београду или у Бечу, то обично значи посегнути за најзначајнијим представницима једне средине или за нечијим делом и животом које се жели изнети из таме на светло или, коначно, разумети да је нечија архитектонска поетика потребна овом тренутку више него било када. У случају Бркића има понешто од свега овога, од последњег наведеног највише. Изабрани је архитекта у неколико фрагмената био присутан на изложбама архитектуре Београда и Србије у Рингтурму претходних година. Широки увид у његов рад је, истовремено, упознавање на ком и каквом ослонцу стоји архитектура прве шестине 21. века у Србији.

Бојан Ковачевић*

 

Шта ће нам индивидуалност кад имамо прогрес?

Уметност, као и друштвене и хуманистичке науке, данас не морају бити баш тако беспомоћне како се чини и како их многи желе представити управо због тога што су они ретко поприште борбе за аутентичност и индивидуалност

Драган Стојановић

Идеја прогреса, као једна од највећих тековина западне, просветитељске цивилизације, из које је никао и савремени секуларизам, тријумфовала је у 19. веку, а потом доживела кризу у 20. веку, која још увек траје. Након критика Гадамера, Адорна, Хоркхајмера, Фукоа, питање смисла идеје прогреса у контексту 21. века чини се само наизглед застарелим. Деликатна духовна ситуација савременог доба, која је све више налик дезорганизованом, конфузном, искривљеном и нестабилном систему, ипак позива на поновна преиспитивања негативних аспеката идеје напретка и других сродних европских тековина. Један од највећих изазова за 21. век у том смислу јесте угрожена индивидуалност.

Занимљиво би стога било подсетити се Записа из подземља Ф. М. Достојевског у коме девијантни, али врло оштроумни јунак, Човек из подземља, приповеда о цивилизацији и њеном развоју и својим односима са светом пуним понижења. Његова исповест у основи се тиче опасности од потиснуте индивидуалности у контексту прогресивне, али лицемерне (западне) цивилизације чији је напредак заправо заснован на вешто прикривеној сили...

Милена Ђорђијевић

 

Идеолошка постпозоришна магла

Новом директору Цирхофер-Кину су представе драмског позоришта сумњиве као „високобуџетне мртве рибе”, које могу бити лепе, али у човеку покрећу пре свега питање у који ће ресторан после ићи 

„Де­мо­кра­ти­ја у Аме­ри­ци“

Престижни и високодотирани Бечки фестивал (Бечке свечарске недеље) обухватао је у последњој деценији како класичне форме – оперу, драмско позориште и плес – тако и жанровски хибридне представе, перформансе, концерте и изложбе. Овај међународни фестивал је на уравнотежен начин успевао да повеже високе уметничке захтеве и актуелне друштвене теме, светске звезде и нова имена, велике ансамбле и камерне продукције, ексклузивност и укључивање ширих слојева у културне догађаје.

Новом директору Цирхофер-Кину су представе драмског позоришта сумњиве као „високобуџетне мртве рибе”, које могу бити лепе, али у човеку покрећу пре свега питање у који ће ресторан после ићи. То конкретно подразумева да дојучерашње језгро од двадесетак представа, међу којима су увек били уметнички врхунци фестивала, практично више не постоји. Замењује га низ перформанса, претежно комбинованих са изложбама, предавањима и хепенинзима. Фестивал више нема ни директора драме ни драматурге, али зато има „кустосе”, чије ангажовање одражава вишегодишњи модни тренд хибридног спајања позоришта с визуелним уметностима.

Катарина Рорингер Вешовић

 

Божја кућа од пет звездица

Претежно су у Свету Каталину примане кћери најугледнијих и најбогатијих људи чије су породице плаћале папрену „чланарину” да би њихове кћери постале искушенице. Арекипанске породице су давале манастиру златне дукате чија би вредност данас износила око 150.000 долара годишње

Призор из манастира Све­та Ка­та­ли­на

Јужна Америка такође има Београд; то је Арекипа, стара колонијална престоница Перуа, одвајкада звана Бели град, по порозном белом камену од којег је саздана већина њених грађевина. Са висине, географске и метафоричне, из Белог града омеђеног 6.000 метара високим вулканима Мисти и Ћаћани, владало се вековима у име шпанских католичких краљева скоро читавом јужном Америком, па отуд није чудо што је с временом постао синоним за тврдо језгро аристократије јужноамеричких аристократија, гордост и строгу лепоту. Данас је Арекипа Мека туристичких хорди, али и стециште гастрономских сладокусаца, нарочито откад је глобализам помогао Перуу да се прочује по својој рафинираној, еклектичној кухињи и врхунским куварима што уживају популарност рок-звезда.

Поврх свега тога, оно што највише плени у Арекипи јесте јединствени манастир Света Каталина, последња утопија гордих велможа, који су све утопије смртника одавно претворили у своју свакодневицу. У колонијалном срцу града, сред отмених сеновитих палата коленовића, готово рустично и грубо делује манастир тврђава несвакидашњих димензија. Заузима четири градска блока. Од споља, преко зидина, назире се само главна купола. Једноставна улазна капија и четири тврде зидине, готово без украса, спречавају да се наслути град унутар града, сплет улица, тргова, капела, ћелија где четири стотине година није изговорена реч.

„Приватни манастир опатица реда Свете Каталине од Сјене”, пуно је име женског манастира саграђеног 1579. на површини од двадесет хиљада квадратних метара, у срцу Арекипе, пошто је Вицекраљ Франсиско Толедо удовољио жељи локалног клера и аристократије да оснује ту по много чему изузетну институцију. У туристичким водичима и историјским књигама, као оснивач се именује богата удовица Марија де Гусман, такође одговорна за необично елитистичке и нимало духовне стандарде манастира. Претежно су у Свету Каталину примане кћери најугледнијих и најбогатијих људи чије су породице плаћале папрену „чланарину”.

Бранко Анђић

 

АРХЕОЛОГИЈА

У посети древним Римљанима

Међународни пројекат Archest повезује важна археолошка налазишта на путу римских царева, античке градове Аквилеју, Емону, Андаутонију, Сирмијум и Виминацијум, са циљем да их представи путем нових технологија, али и као примере локалног развоја заснованог на културном наслеђу

Мозаик из Аквилеје

Најпознатија београдска улица – Кнез Михаилова претворила се почетком јуна, поводом Дана археологије и 70 година Археолошког института, у временски портал којим су пролазници могли да се врате у доба Римске империје, да упознају цара Константина Великог и његовог сина Констанција Другог, да у њиховој пратњи прошетају царском палатом, једном од ранохришћанских базилика на тлу древног Сирмијума или пространом ареном у Виминацијуму, а они најмлађи и да заједно са археолозима откопају неколико предмета старих 17 векова...

Виртуелно путовање је омогућила савремена дигитална технологија којом су компјутеризоване тродимензионалне слике реконструисаних ликова и грађевина, уз помоћ специјално осмишљених апликација или 3Д наочара.

Занимљива презентација виртуелне археологије, названа „Проширена стварност”, део је ширег међународног пројекта Archest (што би, у споју две латинске речи, значило „археологија јесте”) у који су укључена четири партнера, четири важна археолошка налазишта – остаци царских римских градова из периода од првог до краја четвртог века: Аквилеја у Италији, Емона у Словенији и Сирмијум и Виминацијум у Србији. Придружени партнер је хрватска Андаутонија (Шћитарјево), односно Археолошки музеј у Загребу који брине о овом налазишту.

Александра Мијалковић


Коментари14
6fb90
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Мiloš J. Kosovac
III...došao je u Njujork gde je počeo da uči glumu, a da bi se izdržavao zaposlio se na parkignu ispred TV studija. Kao Džems Din snimio je samo tri filma u kojima je igrao glavnu ulogu, a postigao veću slavu od mnogo starijih kolega, da bi svoj život prekinuo u slupanom automobilu i otišao u večnost kao predstavnih mlade razočarane generacije. Naravno, pošto se nije ophodio prema ustaljenim normama samo ljudi otvorenog uma su ga hvalili. Konzervativni kolumnista DŽordž Vil tek 1993. godine napisao je, sa namerom da ga optuži, a istina je da je pohvalio Džemjsa i njegove filmovi, tvrdeći da su krivi za omladinske nemire šestdesetih u SAD. Istina da se tada svest mladih počela da menja tražeći spas od neprestanog ratovanja, da bi dostigla najveću masovnost u vidu bunta šesdesetih godina.
Мiloš J. Kosovac
II...je pesma opsena. A prvi stih glasi: “Video sam najbolje umove moje generacije uništene ludilom, gladaju histerično goli…” Tu je i najuticajniji za to vreme Čarls Bukovski, sa porukom:” Činilo se da čovek ima samo dva izbora - živeti u užasu ili biti propalica.” Deca su se rađala i rasla u poludelom svetu posle apokaliptičnih Svetskih ratova, od kojih Drugi svetski, zbog 55 milona poginulih ljudi, navodi se kao primer totalnog rata – ubi svakog ako ti se ukaže prilika, da ne budeš ti ubijen - zbog čega su punoletni mladići očekivali poziv za mobilizaciju svakod momenta. U Americi je potreba oligarhije za ratom nije prestjala - taman je završen 1953.godine rat na Korejskom poluostrvu, već su 1955. zapečili uništavački rat u Vijetnamu i njemu susednim državama koji će trajati sve do 1975, godine. Jedan talentovani mladić po imenu Džejms Bajron Din, zbog slabog vida izbegao je regrutaciju, no ne i njegovi drugari. Seleči se iz jednog u drugi kraj Amerike, želeći da bude glumac došao..
Мiloš J. Kosovac
Da nije Crkva kao institucija u službi države zalopotebila ideje Jovana Kristetelja i Isusa Hirista, najbolji duhovi koji su prepoznali najvišu duhovnost ljudske svesti koja se pojavila bili bi slavljeni kao Bogovi. A pojavili se masovno u najtragičnijem Dvadesetom veku, prvo kao Bit (Beat) generacija, naravno tamo gde je uticaj Crkve bio najslabiji – u Megapolisu Njujorku i Nestvarno lepom San Francisku. Pojava Bit duha su bile pisane misli slobodnih ljudi nastali u zagušljivim barovima, potopljeni džez imaprovizacjama, kada je um upućen samo na svoje kreativne misli. Na stvaraoce bit generacije, osim američki transcedentalisti uticali su engleski romantičari i francuski nadrealisti. Najznačajniji datum je onaj koji se desio u “Six Galeri” u San Fracisku 1955. godine, kada je Allen Ginsberg pročtiao svoje remek delo, stihove – “Howl” (“Urlik”) koja je izazvala do tada nepoznate emocije, a njen efekat na ustaljene norme je bio taj da je protiv izdavača pokrenuta optužnica jer je pesma
Мiloš J. Kosovac
VII...jer ga je ubila država, vladajuća oligarhija. Oboženog Džona 1980. streljao je izopčeni “hrišćanin”. Ubica je doputovao u Njujrok, smestio se i pripremao pet nedelja živeći u “Hrišćanskom kampu” u Njujorku. Pre će biti istina da je ovaj kontrolisani lik samo upotrebljen od strane države. Novinar koji je doznao dosijea trojice tipova koji su se „zatekli“ u ulazu zgrade „Dakota“ u NJujorku, pročitao površno sastavljen policiski zapisnik, a što je najvažnije, da je Lenon bio noćna mora američkim vladarima, lako je zakljičio da od trojice jedan koji se predstavlja za ubicu, sumuniti Amerikanac po imenu Mark Devid Šampan, je samo upotrebljen. Baš kao što je upotrebljen navodni ubica Džona Kenedija, Li Osvald. Dok je istina da ih je ubila država koja i danas masovno ubija širom sveta kao nekad Rimska imperija hrišćane. Postojala je grupa talentovanih pesnika i muzičara koji su stradali sa 27 godina uzrasta. Približno istog uzrasta su bili Sveti Jovan i Isus kada su
Stevo
Ne mogu da povezem vase propovedanje sa tekstom u "Politici", ali ono odaje utisak iskonstruisane paralele izmedju ranog hriscanstva i hipi pokreta. Knjige "Novog zaveta" su dostupne za citanje i udubljivanje... dok hipi pokret moze da se romantizuje i da mu se dodele ranohriscanske vrednosti, ali ih je tesko odbraniti. Mislim da je hipi pokret u svojoj konacnosti samo socijalni pecat imperijalizmu, opravdanje imperijalizma. Jer neko ko se bori za mir i pravdu, protiv potrosackog drustava, mora da sopstvenim zivotom pokaze da je za to a ne da zivi kao oligarh i trabunja o nepravdi! Takvi su svi od vaseg Lenona, Bob Dilana..Dzoe Koker je ostavio iza sebe vilu od 1480 m2. Bono, koji je toliko pomogao Africi, nije dao casu vode radniku koji je popravljao vodovodnu cev ispred njegovog dvorca! Sve je laz i petljanija i zato imamo to sto imamo! Hipici su doneli svetu najveca zla, drogu,tetoviranje, pirsing,homofilstvo, raspad porodice... I vi to nista ne vidite, a vidite kao borbu za ljubav

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља