понедељак, 20.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:14
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: БЈАЂО ДИ ГРАЦИЈА, генерал НАТО-а и војни дипломата

Бомбардовање Србије је било слично нападу на Нагасаки

Аутор: Димитрије Буквићсубота, 17.06.2017. у 22:00
Га­ђа­ње ки­не­ске ам­ба­са­де би­ло је упо­зо­ре­ње Ки­ни, a це­ло­куп­но бом­бар­до­ва­ње СРЈ би­ло упо­зо­ре­ње осла­бље­ној Ру­си­ји: Бјађо Ди Грација (Фото Р. Крстинић)

С љубазношћу која одудара од клишеа о пословичној крутости професионалних војника, Бјађо ди Грација, док се рукујемо, пита: „Да ли ’Политика’ још излази на ћирилици?”. После потврдног одговора, додаје: „Не замерите што не знам, Београд сам напустио 2001. године”.

Главни град Србије био је последња станица у балканској каријери овог војног дипломате и италијанског генерала НАТО-а. У другој половини деведесетих био је на дужностима у Босни и Херцеговини и Хрватској, најпре као шеф операција у Посматрачкој мисији Европске заједнице (ЕЦММ) са седиштем у Загребу (од 1995. године). После Дејтонског споразума преместио се у БиХ, као вицекомандант италијанских снага ИФОР-а и француске дивизије СФОР-а.

А онда је 1997. дошао у Београд, где је на функцији војног аташеа италијанске амбасаде дочекао и провео НАТО бомбардовање.

Недавно је, као пензионисани генерал, своја искуства из службовања преточио у књигу „Зашто је НАТО бомбардовао Србију 1999?”. У њој заступа тезу да хуманитарни разлози, на које се Алијанса позивала, нису били једини, јер је бомбардовање одавно испланирано у складу с геополитичким циљевима САД и Запада.

У почетку нисам веровао у српско објашњење Рачка. Тек када сам после неколико дана срео једног колегу, италијанског официра на дужности посматрача ОЕБС-а, рекао ми је: „Бјађо, ово није као што приказују на телевизији. Обавестио сам о томе и шефа мисије (Вилијама Вокера)”. Он је први стигао на место догађаја и није затекао призоре које су потом пренели медији. Али, пошто је послао извештај шефу мисије, ништа се није догодило. Сличну судбину као допис мог италијанског колеге о Рачку доживео је и мој извештај Команди Мисије ЕЦММ-а. Послао сам га после истраге коју сам спровео након бомбардовања Маркала, сумњајући да би Срби гађали пијацу на неколико корака од православне цркве. Нису били заинтересовани, и опет се ништа није десило

Објављивање ове публикације било је повод да Ди Грација прошле недеље дође у Србију. У интервјуу за наш лист, на питање шта га је мотивисало да напише ову својеврсну аутобиографско-аналитичку књигу, кратко одговара:

– Истина, пре свега.

– Верујем да је у западним земљама свако имао јединствен став о питању из наслова моје књиге. То је онај исти став пласиран посредством медија, који су били једнострани. Кад сам се, по завршетку свих дужности на Балкану, вратио у Италију, колеге, пријатељи и породица питали су ме о великој југословенској трагедији. Са свима њима било је веома тешко да се полемише. Јер, кад год бих им поставио питање зашто је НАТО бомбардовао Србију, одговор је био јединствен: да би се спречило етничко чишћење над косовским Албанцима. Али, кад бих онда запитао да ли је то довољан разлог да бомбардујете читаву једну нацију, одговори су били различити – објашњава Ди Грација.

Осим о бомбардовању СРЈ, говорите и о другим ратним дешавањима, па и о сумњама које сте исказивали у званичне интерпретације случајева Маркале и Рачак. Да ли сте имали право да изразите своје мишљење унутар организација у којима сте службовали?

Рачак се десио у време кад сам био војни аташе. Војни изасланици акредитовани у Београду имали су статус посматрача Верификационе мисије ОЕБС-а и зато сам често одлазио на Косово у њеном мандату. У почетку нисам веровао у српско објашњење Рачка. Тек када сам после неколико дана срео једног колегу, италијанског официра на дужности посматрача ОЕБС-а, рекао ми је: „Бјађо, ово није као што приказују на телевизији. Обавестио сам о томе и шефа мисије (Вилијама Вокера)”. Он је први стигао на место догађаја и није затекао призоре које су потом пренели медији. Али, пошто је послао извештај шефу мисије, ништа се није догодило. У сваком случају, верујем да су косовски Албанци били срећни кад се десио Рачак и да би га, да се није десио, свакако у погодном тренутку измислили.

Сличну сумњу исказали сте и кад је реч о случају Маркале.

Јесте. И мој извештај Команди Мисије ЕЦММ доживео је сличну судбину као допис мог италијанског колеге о Рачку. Послао сам га после истраге коју сам спровео након бомбардовања Маркала, сумњајући да би Срби гађали пијацу на неколико корака од православне цркве. Нису били заинтересовани, и опет се ништа није десило.

Тврдите и да је Вилијам Вокер у доба мандата Мисије ОЕБС-а спречио да она јавно осуди деловање ОВК. Како тумачите његове недавне изјаве о потреби да се уједине сви Албанци из региона?

Нисам их чуо, али нисам сигуран да би Албанија желела да припоји Косово.

Зашто?

Зато што је Косово проблем. Зато што је слабије и сиромашније од Албаније.

Кад смо већ код тога, наводите и да су поједини команданти НАТО-а по доласку на Косово променили своје дотадашње мишљење, видевши да је реч о подручју које је „окренуто исламизму и које воде дилери дроге”. Како вам се Косово чини данас?

Оно што знам јесте да много исламистичких бораца долази са Косова, као и из Босне и Херцеговине. А државне границе Косова и БиХ су нонсенс, за разлику од граница Хрватске, Словеније, Црне Горе или Србије, које су стабилне и добре.

Да се вратимо на НАТО бомбардовање, које сте провели у Београду. Многе занимљиве детаље и мишљења износите у књизи, па и то да је бомбардовање РТС-а било бесмислено. Ипак, да ли је рушење телевизијске зграде значило да је српска страна имала неког успеха у медијском рату?

Не. Српска пропаганда није досегла међународно јавно мњење. Какав је утицај она могла да има на Немачку, САД или неког трећег? Никакав. Верујем да је једино опозиција у Србији тада могла нешто да уради, али није имала времена или прилике. Да је НАТО, пак, обуставио бомбардовање после неколико дана и дао јој неку врсту простора да се огласи, можда и да започне протесте против Милошевића, могуће је да би ситуација била другачија. Стога, бомбардовање РТС-а није имало сврхе, баш као ни гађање кинеске амбасаде.

Али ви бомбардовање амбасаде тумачите као упозорење Запада Кини?

Да, али то је мој лични закључак. Баш као што је целокупно бомбардовање СРЈ било упозорење ослабљеној Русији.

На ту тему изводите и паралелу између бомбардовања СРЈ и атомске бомбе у Нагасакију.

Јесте. Ако се атомска бомба бачена на Хирошиму делимично може схватити као војна акција, она наредна, бачена на Нагасаки, у тренутку кад Јапан већ прихвата капитулацију, означила је почетак Хладног рата и била својеврсна порука САД Совјетском Савезу. А бомбардовањем Србије, Русији је послата порука о томе ко је победник у Хладном рату. И ништа од тога није кривица Србије, која је урадила све што је могла, јер су међународне околности биле такве да је Русија била слаба. Сада је ситуација битно другачија. Зашто у овом моменту нико не размишља о бомбардовању Северне Кореје? Због нуклеарног оружја, али и чињенице да иза ње стоји Кина, која је у међувремену ојачала. Такође, и Русија је повратила епитет суперсиле, а оно што је урадила с Грузијом, Молдавијом и поготово Кримом, слично је ономе што је НАТО урадио с Косовом. Због тога је Косово 1999. било јединствен пример који се неће поновити. То је био експериментални рат који је НАТО-у послужио да, између осталог, тренира своју авијацију у нападу где је била неупоредива диспропорција између онога који напада и онога ко се брани.

Да ли је у том експериментисању НАТО имао још неких губитака, осим невидљивог Ф-117 који смо видели на телевизији?

Једини губитак за који знамо јесте Ф-117. Није ми познато да је било још губитака за НАТО. Али, и да јесте, то је небитно у рату у којем је однос снага као кад див гази миша.

Како се заправо звала операција НАТО? Ви помињете само назив „Савезничка сила”, а ми је овде зовемо „Милосрдни анђео”.

Познато ми је да се у Србији користи назив „Милосрдни анђео”, али „Савезничка сила” је једино име за које знам да је коришћено у документима НАТО-а, а касније и у енциклопедијама.

„Савезничка сила” је подразумевала и употребу осиромашеног уранијума, о чему се доста воде полемике. Ви наводите да је НАТО у току рата негирао његово масовну коришћење, али и да су поједине земље, попут Холандије, исплаћивале својим војницима одштету због последица које су имали боравећи у подручјима гађаним осиромашеним уранијумом. Нису ли те две тврдње контрадикторне?

Верујем да о употреби те муниције није изречена цела прича. Осиромашени уранијум се сигурно користио јер се ставља у бомбе да би се добила већа прецизност. И зато одређена количина увек постоји у пројектилима. С друге стране, ја сам био у многим бомбардованим зонама и ништа ми се није десило. Али, опет, чињеница је да су неки други војници, којима је у телу нађен осиромашени уранијум, тражили и добили одштету. Све у свему, док научници, биолози не утврде последице, до тада ћу и ја као и ви знати о овој теми само оно што прочитам у новинама или на доступним изворима.

Ако је већ НАТО био див, како није успео да после бомбардовања спречи егзодус Срба с Косова?

Урадили су шта су могли, бар кад је реч о италијанским трупама. Они су све учинили да спрече одлазак Срба у тим околностима. Што се тиче генералне ситуације, чињеница је да су косовски Албанци одмах почели да се свете Србима. Али, то је већ прича о победницима. Победници раде шта год желе. Ко њих контролише? Нико.

Кад сумирате своје дужности на Балкану, да ли осећате бар делимично и личну одговорност за све патње које су се дешавале на овом поднебљу?

Ја сам генерал, војник који слуша своју државу. Верујем у њу и учинићу све што могу да је очувам. С друге стране, то ме не спречава да искажем шта мислим и шта осећам.

Али сте и НАТО генерал.

Јесте, и било ми је наређено да останем у Београду 1999. године. И био сам овде. Не могу да сметнем с ума да сам Италијан и генерал, али исто тако верујем да сам у својој књизи о тим данима написао истиниту причу, да сам написао историју.


Коментари43
7b030
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petar Ilic
Kad se jedna mala zemlja odluci da ide u rat protiv velike sile onda se odluci i za ratnu propagandu i za mogucnost namestenih dokaza koji ce agresorima biti potrebni da ubede svoju javnost da je rat protiv Srbije njima potreban. Nema tu nicega novog sto se nije vec desilo u istoriji, samo su Srbi mnogo losi djaci koji vole da pricaju o "uciteljici zivota" ali nikad od nje nista ne nauce. Srbi su morali znati da su oni samo propagandni poletarci u odnosu na sofisticiranost i domet propagande njihovih neprijatelja. U kontekstu razloga za rat i rezultata rata potpuno je nevazno sta se stvarno desilo na Markalama i u Racku. Da se to i nije desilo, neko bi namestio nesto slicno da se desi i opet bi Srbi bili krivi, jer ratna logika zahteva da se tako nesto desi. Ako postoji neko naravoucenije za Srbe koji ne zele jos jedan izgubljeni rat, onda je to potreba da ne dozvole ratnim huskacima i nerazumnim ljudima da vode zemlju. Kao i da znaju da je glupo cackati mecku tamo gde ne treba.
Aleksandar Mihailovic
Italijanski general na neki način pokušava da opere svoju savest, ali, lojalan do države i alijanse kojima je služio i čiji je bio, nekako previše kruži i oko KG i potpune istine. Naznačio je da je Voker kolovođa prevare, okoreli i bezosećajni ratni zločinac, kome su desna i leva ruka bili Šarping i Kušner, egzekutor paklenog plana Ahtisari. Ipak, za sada je dovoljno da se shvati da je nad Srbijom, pre svega svim ljudima na KiM, učinjen neviđeni zločin koji se mora osuditi, ali, za to su neophodne i prave i uspravne srpske vlasti a ne zaljubljenici u dželate svog naroda i države. U istoriji sveta, vezano i za period pre "Velikog praska", bi bilo nezabeleženo ako aktuelne srpske vlasti kapituliraju i potpišu komadanje Srbije, podelu KiM i poklone ubicama Srbije skoro 500.000 milijardi evra kosmetskih bogatstava, i još toliko u duhovnom i nacionalnom značaju istog za istoriju, nastanak i očuvanje Pravoslavlja i srpske nacionalne svesti i kulturne baštine. Bila bi to sramna veleizdaja.
Никола, Крагујевац
Књига нема за циљ да информише свет (тај процес ће се одвијати споро и у најбољем случају успутно), већ да опере савест официра који је учествовао у читавој ствари. Али разумем и то: свако ко је сагрешио, нарочито нешто озбиљно, осећа потребу да се како тако искупи. Мени је индикативна била реченица коју је 2005. или тако негде, изговорио у једном интервјуу француски геополитиколог Алексис Труд, кад га је наш новинар питао шта Французи данас мисле о Србима после све оне сатанизације: “Французи су латински народ, брзо заборављају”. Што ће рећи: без много срдачности у било чему, све је само посао. Зато увек двојако гледам на “пријатељство” са западњацима, јер сам и код тзв. “србофилних” странаца увек наилазио на дозу цинизма и ироније. Највећи број тих нас можда “воли” јер нас доживљавају као занимљиво или забавно друштво, а не јер нас срцем разумеју и саосећају са нама.
miroslav
Bombardovanje Srbije je bio znočin. Za zločin još niko nije odgovarao, jer su ga uradile velike sile a za njih nema ni prava ni pravde. One su pošteđene progona za zločine što ih prave po svetu, jer su svi međunarodni sudovi njihov instrument "prava". Na nama je da se tužba podnese, protiv svih što su u zločinu učestvovali. Pravda kad tad pobedi.
Shane
I ovaj dobronameran general sebe vidi kao "pobednika". Kaze da je samo izvrsavao naredjenja i da je postao "pobednik". Secam se 2004, kad je Bush sa palube nosaca aviona proglasio "pobedu" u Iraku. Pre neki dan i general Metis u Kongresu izjavi da su Talibani imali jako dobru godinu (2016), ali da treba pojacati vojno prisustvo - do "pobede"! Ponekad neko kaze da je ponegde (gde su otporashi hrabri) nemoguce postici vojnu pobedu, mora se pribeci "politickom resenju". O cemu se tu zapravo radi? Da bi se postigao pravi mir, mora da postoji odsustvo NEPRAVDE. Otimanje KIM da bi se kobajagi pod NATO Protektoratom (bazom) zadovoljila prava Albanaca, okupiranje Iraka da bi se pod okupacijom favorizovali Shiiti, stvaranje marionet. rezima pod Protektoratima-Okupacijama, to nikad ne moze da bude pobeda ni za koga. Sta su "pobednici Albanci" dobili? Da budu "nezavisno" okupirani na otetoj srpskoj zemlji. Kaze ovaj Talijan - Kosova je toliko siromasna i bedna da ih ni siroimasna Albanija nece!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља