четвртак, 23.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:33
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 24. ЈУНА

Отац на кинеском службеном путу

петак, 23.06.2017. у 10:50
Из филма „Отац на службеном путу”

Захваљујући искуству одрастања у времену културне револуције у Кини врло брзо сам се пренео у друштвене прилике о којима говори овај Кустуричин филм. Оно о чему сам као основац највише бринуо док сам, с торбом на леђима, ишао у школу било је да ли ће се на улици појавити слогани на којима ће бити критикован мој отац

Када сам први пут гледао Кустуричин филм било  је то 1994. године. Тога се јасно сећам захваљујући једном важном догађају – било је то недуго након рођења мог сина. Један кинески редитељ ми је позајмио видео-касету рекавши да би тај југословенски филм требало да погледам. И тако сам, код куће, одгледао Оца на службеном путу, и то без превода на кинески. Иако нисам разумео ништа од онога што су ликови у филму говорили, имао сам утисак да сам филм ипак разумео. Неколико година касније, претурајући по компакт-дисковима расутим на тезги једног уличног продавца у Пекингу, изненада спазих Оца на службеном путу, с преводом на кинески, као и Кустуричин други филм Подземље. Купио сам их и код куће поново одгледао Оца на службеном путу. Редови кинеског титла који су се један за другим смењивали у доњем делу екрана потврдили су ми оно што сам неколико година раније осетио   ̶   још онда сам га разумео.

Ју Хуа

Захваљујући искуству одрастања у времену културне револуције у Кини врло брзо сам се пренео у друштвене прилике о којима говори овај филм. Оно о чему сам као основац највише бринуо док сам, с торбом на леђима, ишао у школу било је да ли ће се на улици појавити слогани на којима ће бити критикован мој отац. Дан за даном страховао сам да би се тако нешто могло десити, све док се на крају такви слогани нису заиста и појавили. Тог дана сам заједно са старијим братом ишао у школу и, спазивши те слогане, почео сам да оклевам, не усуђујући се да наставим даље иако смо већ били надомак школске капије. Брат, који је од мене био старији две године, понашао се као да се ништа није десило.

Ју Хуа

---------------------------------------

ИНТЕРВЈУ: ИВАН МЕДЕНИЦА, ТЕАТРОЛОГ

Бити спреман то је све

Иван Меденица (Фото: Ж. Јовановић)

Јунаци књиге „Трагедија иницијације или непостојани принц” аутора Ивана Меденице остају „заглављени” у отвореним вратима између сопствених жеља, могућих избора и трагичне кривице. Дело је објавила издавачка кућа„Клио” у едицији „Арс сцена”  у сарадњи са Факултетом драмских уметности у Београду чији је Иван  Меденица професор. Својеврсни оријентир за ову књигу Ивану Меденици, директору Међународне асоцијације позоришних критичара и уметничком директору Битефа било је дело његовог професора и ментора Јована Христића „Чехов, драмски писац”.

Приликом писања ове књиге, које је трајало између осам и девет  година имали сте у виду своје студенте.  Зашто тврдите да је писање о Хамлету право проклетство иако сте као свој мото усвојили његову реченицу: „Бити спреман то је све”?

У овој књизи фокус јесте на анализи посебног драмског лика који се  јавља пре свега у трагедијама, а то је лик младића на прагу уласка у зрело доба и у друштво. И то не било ког младића, већ принца. Њему  улазак у живот представља много веће изазове него било ком  другом његовом вршњаку јер треба да преузме одговорност, не само зрелог мушкарца већ и будућег владара. Сви моји ликови су заглављени, не могу ни овамо ни онамо.  Зашто? Зато што се одрастање и сазревање сматрају као врста корупције, одустајања од неке своје првобитне невиности која их је одређивала: од Хамлета се тражи да убије и да се освети да би доказао да је мушко и да је погодан за краља. Код Алсеста Молијеровог се тражи да буде лицемеран, и да лаже... Једна од драма коју анализирам јесте и дело „Леонс и Лена” које је трагикомедија. Трагичност њихове ситуације јесте  што добровољно одбијају да одрасти и сазру јер то подразумева неке компромисе, издају самог себе.

Борка Голубовић Требјешанин

---------------------------------------

ПОЗОРИШТЕ У РЕГИОНУ

Изгубљени у провинцији времена

Недавни узвик београдске глумице Даре Џокић: „Опкољени смо“, којим је она желела језгровито да опише место позоришта у данашњем свету, готово да би се могао назвати савршеним описом кључног проблема данашње цивилизације

Из представе „Раднице у гладовању“ (Фото ЗКМ)

Бурна дискусија у театарским круговима у Србији на тему да ли је данашње позориште осредње или не, која је уследила након одлуке жирија овогодишњег Стеријиног позорја да ни једној представи не додели награду, могла би се слободно водити и у комшилуку – у Хрватској. За хрватско позориште данас би се генерално могло рећи да је након сјајног низа представа ранијих година и режисера као што су Оливер Фрљић, Борут Шепаровић, Златко Свибен, Бобо Јелчић или Аница Томић, оно поново запало у стање тзв. редовног сивила. У њему се на репертоарима појединих кућа смењују ред класике, ред модерних комада, али без нарочите естетске провокације или друштвеног ангажмана. Након узлета у прошлој деценији када је нарочито млада генерација желела на позорници да поставља питања везана за прошлост, ратове и неимаштину и да тражи нове и свеже естетске форме, данашње позориште – част изузецима као што је представа Хинкеман у Загребачком казалишту младих у режији Игора Вука Торбице – постало је место лаке забаве, колико год покушавало да се бави озбиљнијим темама.

У Хрватској постоји клетва стара добрих 25 година да се у театру „говори оно што се не мисли и мисли оно што се не говори“, па је Озрен Грабарић, један од најбољих глумаца на ексјугословенском простору, имао недавно потребу да каже како он са данашњим позориштем има велики проблем, јер глумци често и пречесто нису искрени у послу који раде.

Бојан Муњин

---------------------------------------

ПИСМО ИЗ ЊУЈОРКА

Гужва око Трампове главе

Цезар је одевен и нашминкан тако да личи на Трампа, а глумица која игра Калпурнију покушава да личи на Меланију Трамп и још говори „словенским” акцентом. И још је сцена убиства на крају кореографисана тако да делује изузетно сурово, крв шикља на све стране. Авио-компанија Делта и Банка Америке укинуле су спонзорство Паблик театру због ове представе

Представа због које су плануле карте: провокативни „Јулије Цезар“ (Фото Паблик театар)

Енглески хумориста П. Г. Вудхаус каже како има летњих дана кад се становници Њујорка поделе у две групе. Она прва иронично пита оне друге да ли им је довољно топло. А други одговарају да им не смета толико врућина, колико влага. Такав је био и дан кад сам стигао у кратку посету Њујорку. План је био да погледам драму Грађење зида Роберта Шенкена, у великој сали малог комплекса који се звучно зове New World Stages.

Радња драме је једноставна: година је 2019, нешто раније терористички напад је сравнио Тајмс сквер и околину. Председник Трамп проглашава ванредно стање. Мексиканци, муслимани и остале „сумњиве” групе грађана се шаљу у логоре у којима се ситуација отима контроли и долази до малтретирања и масовних убистава. Трамп је смењен, оптужен и побегао је у Палм Бич. А професорка историје – драма има само два лица – интервјуише бившег радника обезбеђења у једном од логора. Он је оптужен за злочине али се брани да је само испуњавао наређења. Мушки лик Рик је необразовани момак из Тексаса и подржава Трампа, а женски лик Глорија је образована црнкиња са источне обале.

Бранко Димитријевић

---------------------------------------

21. ВЕК

Сто педесет година Канаде

Велики број нас у Србији може да каже да познаје и високо цени Канаду. У најтежим временима ратова и санкција то је била једина западна развијена држава која је, на легалан и организован начин, прихватала имигранте из Србије. Данас, у Канади имамо велику, значајну и прилично успешну младу дијаспору, која је свесна свог порекла и идентитета 

Џефри Фармер, „Излаз из огледала”, павиљон Канаде на 57. бијеналу у Венецији (Фото: Перица Донков)

Овог првог јула Канада ће прославити 150 година постојања своје конфедерације. Иако је данас то једна од успешних федерација у свету, термин конфедерација у општој је употреби, широм Канаде, као присећање на 1867. годину, када су четири британске колоније у Северној Америци добиле право да се прогласе за „уједињени доминион под британском круном”. Остале покрајине и територије, које сачињавају данашњу Канаду, прикључивале су се у годинама и деценијама које су уследиле. Последња у низу је покрајина Нунават која је званично оформљена 1999. године. Стога многи Канађани, мало у шали, а мало због њихове омиљене политичке коректности, кажу да Канада, оваква каква је данас, састављена од десет покрајина и три територије, ове године пуни 18 година. Како год да је рачунање, по величини територије Канада је данас друга земља у свету и импозантно се простире од Атлантског до Тихог океана. Што би рекли Латини – a mari usque ad mare.

Велика славља су у припреми свуда по Канади, али и широм света. Канађани, наравно, воле прославе, а поготово ову када могу да се осете поноснима на све што су успели да остваре за век и по постојања. Зато су главне теме овогодишње прославе управо оне по којима је Канада постала препознатљива широм света: диверзитет, инклузија, помирење са староседеоцима, екологија и млади.

Станко Црнобрња

---------------------------------------

НОБЕЛ

Бренд Дилан – гранитна тврђава

Од краја осамдесетих на концертима широм света изводи углавном обраде својих старих песама. Недорасла публика због тих аранжмана луди, док они бистрији схватају да се Дилан тако ослобађа пртљага који га спутава, и сопствених почетака

Џоан Баез и Боб Дилан, 1963. (Фото Ројтерс/Rowland Scherman)

Од свега што се чуло поводом доделе Нобелове награде за књижевност Бобу Дилану, мотив шведског жирија остао је најзагонетнији. Самом Роберту Цимерману и његовој великој музичкој каријери Нобел ништа нарочито нити може да дода нити да одузме. После кратког периода њему својственог „намћорисања“, док су многи очекивали да ће одбити да прими Нобела, Дилан је награду прихватио – „са захвалношћу”. У предавању које је, по пропозицијама Нобеловог комитета, морао да одржи да би подигао награду у износу од око милион долара (послао га је комитету у аудио-форми у јуну 2017) и сам се упитао у ком смислу су његове песме уопште повезане са литературом – закључио је да оне нису исто што и литература, јер су намењене певању, а не читању (из књига).

У нашем тренутном универзуму одмах су се јавила питања да ли је Боби Дилан заиста добар текстописац и песник, довољно добар за Нобела (мишљења су подељена, од оних да он „од свих живих најбоље барата енглеским језиком“ –  Кристофер Рикс, и да је у рангу са Тенисоном, Милтоном, Вордсвортом, Елиотом или Шекспиром, до оних да је најпрецењенији песник данашњице, с танушним поетским опусом, „трећеразредни Елиот“). И поред тога што је Нобелов жири Дилана наградио за писану лирику, не помињући музички део приче, бренд Дилан стоји попут гранитне тврђаве, и састоји се од музике, гласа и речи. Било који елемент да се одстрани из те комбинације, тврђава пада. Било који елемент да се истакне, тврђава пада – интегрални Дилан (са звуком) јачи је од сецираног Дилана (без звука).

Боривој Герзић

---------------------------------------

ЗАБРАЊЕНИ БЕЗ ЗАБРАНЕ

„Казалишне тиквице” и обуздавање истине

Та погубна страст за једнобојним виђењем живота, па и уметности, природно, обично је последица фрустрације, страха, неслободе... Позориште и филм се позивају на одговорност зато што показују стварност жалосном и ружном... Забрањују уметност! Зашто не забране стварност ако је црна?!

Из филма Лазара Стојановића „Пластични Исус” (Видео исечак)

Ефектно је било представљање књиге Монопол на истину (објављене у издању Клија) у отвореном простору – Калемегдан као брод на чијем је прамцу Победник леђима окренут Војном бункеру у коме се, истовремено, отвара изложба „Уметност у бункеру”. У мемљивој казаматској полутами, сваки у својим мислима о (не)слободи и монополу на истину, посетиоци изложбе попут сенки крећу се једва осветљеним уским ходником и тесним ћелијама на чијим зидовима је окачено 36 паноа са иконографијом „забрањених” наслова: Заседа, Мајстор и Маргарита, WР Мистерије организма, Кад су цветале тикве, Пластични Исус... Бункер је метафора и забрањено дело је метафора.

Није усамљено мишљење да су постојале „велике уметничке слободе у Југославији”, посебно ако се пореде са цензуром и дешавањима у земљама иза гвоздене завесе. Понеко је, чак, склон да постигнућа тог раздобља пореди са Перикловим добом. Податак да је „цензурисано 15.000 дела (570 забрањених књига, 76 филмова, 70 позоришних представа, 15 изложби, „речник са проблематичним речима”, часописи...) не иде претерано у прилог уверењу о великим уметничким слободама између 1945. и 1990. године...

Боро Драшковић


Коментари0
11bc2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља