Просветне власти су ове недеље повукле једини логичан потез у датој ситуацији: Влади Србије је предложено продужење пројектног циклуса за још шест месеци, односно одложено расписивање новог конкурса за научноистраживачке пројекте по трећи пут од прошлог пролећа.
Тако је стављена тачка на агонију више од 12.000 истраживача у Србији, који су са зебњом очекивали да ли ће Младен Шарчевић одлучити да се ипак иде са новим конкурсом или ће прво покушати да среди стање у науци, што је био већински захтев научне заједнице. Прве реакције су различите: од беса и разочарања што нема новог конкурса („остарићемо на једном истом пројекту”), преко тврдњи да су просветне власти овим показале своју неспособност, па до оних који су кренули да се шале „да би неко могао на ову тему да напише научни рад”.
Многи сматрају да у овом исходу значајну улогу има др Владимир Поповић, државни секретар у Министарству просвете и професор Машинског факултета. Иако je заговорник конкурса, Поповића многи доживљавају једним од „њих” (научника) и особом преко које коначно могу да комуницирају са онима који доносе одлуке у Немањиној 24 (седишту просветних власти).
Подсетимо, претходних месеци у јавности су се чуле многе дезинформације, које су стизале како из научних кругова, тако и из самог Министарства просвете. Конференција универзитета Србије и Српска академија наука и уметности затражили су од министра да распише нови конкурс, а сам Шарчевић је за наш лист у марту рекао да ће бити расписан привремени пројектни циклус. Он је на наше питање да ли је тачно да неће бити расписан један, већ три конкурса, за сваку научну област појединачно, одговорио да „то још није одучено” и да је завршена база истраживача.
Чињеница је да, како год просветне власти одлуче, незадовољних научника ће увек бити. Прве реакције су различите: од беса и разочарања што нема новог конкурса („остарићемо на једном истом пројекту”), па до оних који су кренули да се шале „да би неко могао да напише научни рад на ову тему”
Да ће се коначно знати да ли у Србији има 12.000 или 18.000 истраживача, за наш лист је такође у марту најавио помоћник министра за науку др Никола Танић, али бројке до данас нису објављене. Зна се само да цифра од 18.000 научника, која је као бомба одјекнула прошле године – није тачна. Кривицу за кашњење у изради базе просветне власти су пребациле на факултете и институте који су каснили са достављањем података. Јасан је и овај део, јер је коначно неко морао да призна колико има „мртвих душа”, колико се научника пензионисало, колико отишло у иностранство, а држава и даље за њих издваја паре. Многи су у овој бројци од 18.000 људи, што је за око 6.000 више него претходних деценија, видели пре свега запослене на приватним научним институцијама, којих је све више, а које (не)треба да финансира држава.
Занимљиво је да наука (и научници), иако je једна од најважнијих области у држави, уопште није била у фокусу јавног мњења, медија, нити политичара, све до прошлогодишње „научне побуне”, о чему је наш лист први известио јавност и наставио да то чини на првим странама „Политике”. Све је почело када је министар просвете др Срђан Вербић 12. априла 2016. године расписао Конкурс за научноистраживачке пројекте за период 2016–2020. године, објашњавајући да није имао другог избора, јер је пројектни циклус истекао, а влада није формирала Национални савет за науку чији глас одлучује о овом питању.
Већ после неколико дана, „Политика” је објавила документ који је био спреман за седницу владе, а којим се конкурс поништава као незаконит. Вербић је ову информацију сазнао од нас и није желео да коментарише, осим да је непријатно изненађен. На сајту Министарства просвете потом се појавило саопштење за научнике са упутством да верују само у документе са потписом и печатом Вербића и МП, а не медијима и дезинформацијама које су се рашиле путем друштвених мрежа.
Тадашњи државни секретар проф. др Вера Дондур оценила је за наш лист потез о могућем обарању конкурса као „пуцањ у празно” и објаснила да Министарство просвете није имало другу могућност јер је Савету мандат истекао у мају 2015. Претходни пројектни циклус завршен је крајем 2014. године и већ два пута продужаван како истраживачи не би остали без плата.
Агонија је трајала неколико недеља, да би се испоставило да је наш извор био у праву. Влада Србије је на седници 6. маја поништила конкурс и продужила циклус за шест месеци, уз образложење да су документи донети у супротности са више закона и Уставом Србије.
Колико је било незадовољство научне заједнице, сведочи и податак да је на текст конкурса и пратећа документа достављено више од 30.000 примедби, а како је речено, усвојено је тек око 10 одсто, и то маргиналних. Истраживачи су рекли и да ће „овакав конкурс лако оборити на суду”, по чему су многи закључили да иза побуне истраживача не стоје само институти и посебно групација друштвено-хуманистичких наука, већ и истакнути правници, и са института и са факултета.
Да погледамо аргументе обе стране: идеја Вербића, коју и даље подржава део заједнице, јесте била да је неопходно да се пооштре услови за одобравање пројеката, јер је до сада пролазност деценијама била стопроцентна. Жеља је била да се наши истраживачи „пробуде”, јер су, по многима, заштићени „као бели медведи”, да уђу у тржишну утакмицу, не само на домаћем, већ и на светском тржишту, и да предлажу што квалитетније пројекте.
Таквом ставу не може се приговорити, али је велики део истраживача, посебно у институтима, подигао глас, објашњавајући да не трче равноправну трку са колегама са факултета. Посебно су се осетили погођеним они који се баве друштвено-хуманистичким наукама и националним дисциплинама, попут историје, археологије, језика, етнологије...
Синдикат науке замерио је што министарство није обзнанило шта ће се догодити са истраживачима чији пројекти не буду прихваћени, јер су у институтима сви запослени на одређено (примају плату док траје пројектни циклус). Проблем је и што је буџет за науку остао исти, око 11 милијарди динара, а очекивао се већи број истраживача него у претходним деценијама.
Запослене у институтима посебно „боли” чињеница што су њиховим колегама на факултетима пројекти додатни извор прихода, уз редовну наставничку плату, а научницима са института зарада зависи искључиво од пројеката. Зато је, по мишљењу запослених на институтима, логично што универзитети траже конкурс, јер је то њима допунска активност, додатак на основну плату.
С друге стране, аргументи су и да је бесмислено у неким научним дисциплинама продужавати конкурс када се пројекти раде већ седам година, уместо четири, док се у науци за то време много тога променило. Просветне власти сматрају да ствари коначно морају да се покрену с мртве тачке, да се млади истраживачи укључе у систем, а заштите колеге које већ дуго раде.
Заједница института Србије остала је при истим ставовима као и лане: прво да се среди хаотично стање у науци за коју држава издваја недовољно новца, па тек онда распише конкурс у којем би сви имали исте стартне позиције. Представници института замерају и то што нису изједначена звања научника са факултета и оних из института, па тако научни саветник (највише звање на институту) нема право да држи наставу, јер многи факултети то не дозвољавају, иако је у рангу редовног професора свуда у свету.
Помоћник министра за науку др Никола Танић изјавио је пре неколико месеци да је на основу примедби научника измењен Правилник на основу којег се истраживачи бирају у звања. Овај документ је назван „релаксираним”, са блажим критеријумима, чак и у односу на документ из 2008. године. По његовим речима, испуњени су кључни захтеви научне заједнице, чак и оно што није тражено на папиру.
Чињеница је да, како год просветне власти буду одлучиле, незадовољних ће увек бити. Видећемо да ли ће у наредних шест месеци успети да заврше све што је неопходно да у јануару 2018. године ипак распишу нови конкурс. Нама се чини да ће се поново ићи – на продужетке.
