субота, 22.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:48
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: АЛЕКСАНДАР ЂОРЂЕВИЋ, селектор кошаркашке репрезентације Србије

Увек тражим да ми кажу шта не ваља

Србија је уз Америку и Шпанију најупешнија репрезентација последње три године. – Само повреде могу да буду разлог да се одбије позив националног тима
Аутор: Александар Милетићсубота, 24.06.2017. у 22:00
(Фото Н. Неговановић)

Селектор кошаркашке репрезентације Александар Ђорђевић сваким својим гестом показује колико му је стало да она буде још јача. На недавној прес-конференцији, када је објавио списак кандидата за „Евробаскет 2017” (31. август – 17. септембар) говорио је да само повреде могу да буду разлог да се одбије позив националног тима, да српска кошарка не сме никада да поставља циљ ниже од победничког постоља, али и да се треба што боље спремити за нови систем такмичења Светске кошаркашке федерације (Фиба) који ће – како је истакао – оснажити слабе, а ослабити јаке.

Пре неколико дана, у Кошаркашком савезу Србије (КСС) говорио је окружен најближим сарадницима.

Пошто у сваком тренутку своју славу дели с њима на равне части (али и премије од медаља), питали смо га, пре свега, у чему је тајна успеха стручног штаба који је у последње три године одвео државни тим до два сребра (светско 2014, олимпијско 2016) и једног полуфинала (европско 2015)?

– С Антонићем, Николићем и Минићем се већ дуго, дуго знам. Ми смо се, да тако кажем, одавно спојили. Кроз људски однос, али и кроз кошаркашко знање и љубав према кошарци. Међу нама постоји искрен однос, заснован на отворености јер њу изнад свега ценим. Ако на крају радног дана помисле да ми кажу да је све било у реду, онда боље да ми не прилазе. Увек тражим од њих да ми кажу шта не ваља, шта би требало да се побољша, где грешим... Јер тако ме терају да се пробудим спремнији, бољи, да што мање грешим. Уз нас се одлично уклопио млади кондициони тренер Младен Михајловић, са својим знањем и приступом, који је наставио тамо где је стао Срђан Сарић који је преминуо после Светског првенства у Шпанији 2014.

Играчи и сарадници вас описују као „мајстора комуникације”, да знате свакоме да нађете жицу, да умете с људима?

Кад стекнете одређени кредибилитет, кад покажете да знате о чему причате онда је лако да комуницирате и да вам људи верују. Волим да слушам. Као што је неко лепо рекао: кад слушате само себе губите шансу да научите нешто од оних око себе! Иако сам понекад искључив, ја волим да саслушам друге. Откако сам објавио списак кандидата за Европско првенство, разговарао сам малтене са свим играчима јер желим да чујем шта они мисле и да их припремим за оно што их чека.

Недавно сте у Немачкој, где радите као тренер Бајерна, добили несвакидашње признање од једног портала. Изабрани сте за најомиљенијег тренера, а гласали су анонимно сви играчи Бундеслиге (питање у анкети је било: Кога бисте волели за тренера)?

Веома ми годи то признање, мада, да будем искрен, нисам знао да постоји све док га нисам добио. Кад боље размислим, то је лепа сатисфакција да знате да би већина играча желела да им управо ви будете тренер.

Стално указујете на то да је за развитак кошарке једне земље најважнији успех репрезентације. Чак сте и представили своју теорију на страницама „Политике” непосредно после успеха у Рију?

Моја теорија се потврђује у пракси. Суштина је у томе да еуфорија праћења успеха репрезентације доводи до масовног опредељивања десетогодишњака којим ће спортом да се баве. Из такве масовности добијамо много већу шансу да добијемо боље кошаркаше јер се они фанатично заљубљују у спорт и почињу да сањају дечачке снове о освајању медаље за своју земљу. Ствара се погодан амбијент за такав раст јер се у свест тих дечака, који још не везују спорт за новац, урезују незаборавне слике славља на улицама. Они су вођени чистим спортским али и патриотским мотивом. Рецимо, моја генерација је као свој спорт изабрала кошарку крајем седамдесетих, кад смо Дивац, Кукоч, Рађа и остали имали десетак година, у време док су Кића, Мока и Праја били европски и светски шампиони, у Лијежу 1977. и Манили 1978. Лоши резултати млађих категорија прошлог лета јесу последица тога што су ти младићи имали десетак година кад је репрезентација бележила лоше резултате 2004, 2005, 2006, 2007. Док је генерација Милоша Теодосића (1987) или Стефана Марковића (1988), јуниорских првака света, почела да се бави баш кошарком због успеха моје генерације у другој половини деведесетих. То је, уосталом, Теодосић истакао једном приликом. Због наших успеха у последње три године можемо да очекујемо да данашњи десетогодишњаци буду доминантни 2024, 2025, 2026. године. Живи били па видели.

Рекли сте на последњој прес-конференцији да Фиба ствара вештачку кошаркашку хијерархију с новим системом такмичења (такозваним прозорима у календару, који се коси с терминима НБА и Евролиге)?

Никада не отварам уста реда ради, већ да потакнем људе на размишљање. Зато сам и рекао све то о Фибином новом систему, јер сматрам да то не доприноси расту популарности кошарке. Чак намеравам да пошаљем писмо „Кући кошарке” као селектор и некадашњи репрезентативац. Фиба нам је наметнула те „прозоре”, без шансе да утичемо на ту одлуку, и сада морамо да се адаптирамо. Врхунска репрезентација неће моћи у квалификацијама да изведе свој најјачи састав. Трудимо се да негујемо култ репрезентације и да начин доласка у њу буде нешто што ће да дефинише наш рад, међутим, тај свети чин облачења националног дреса анулиран је оваквим календаром такмичења. Убудуће неће играти најбољи играчи, већ они који буду могли да се уклопе у „прозоре”. Наш крајњи производ – игра – самим тим неће бити квалитетан. Уједно, даје се шансе неким репрезентацијама из другог плана да, повлашћене новим системом такмичења, побеђују фаворите. На овај начин се отежава Србији, Шпанији, Француској и још неким јаким селекцијама, а олакшава свима онима који немају играче у НБА и Евролиги. Из Фибе нам кажу: „Не брините, ако се не квалификујете, добићете вајлд кард”! Зашто онда играмо квалификације...

Није то једина ствар коју замерате Фиби?

Србија је уз Америку и Шпанију најуспешнија репрезентација на свету у последње три године, али нас Фиба није наградила за то. Као олимпијски и светски вицепрваци нисмо успели да обезбедимо додатна средства за развој наше кошарке. Маркетинг се заснива на експлоатацији врхунског производа, а ми у квалификацијама не можемо да понудимо оно најбоље што имамо. Тако ће све то бити контрапродуктивно. Растераћемо и оно мало спонзора. А имамо 20 пута мањи буџет од најбогатијих европских федерација, које годишње могу да рачунају и на 40 милиона евра.

После три велика такмичења усталило се јако језгро тима у којем су они који знају како се бори за најдражи дрес (Теодосић, Богдановић, Јовић, Симоновић, Калинић, Радуљица...)?

То је наша највећа победа. Сви они и те како желе да играју за репрезентацију, а изборили су се за своје место и кошаркашким и људским квалитетима. Одани су тиму и спремни су да се подреде тимској идеји. Да би неко истиснуо некога од њих мора да буде много, много добар. Код нас влада меритократија: вреднујемо таленат, рад, заслуге, вештину... С друге стране, немамо предрасуда. Сви остали имају подједнаку шансу да се изборе за своје место, али мораће да докажу да су вредни тога.

Показало се да репрезентација подиже квалитет играча?

То је огромна сатисфакција за сваког од нас у стручном штабу. Мени лично импонује то што ме многи репрезентативци зову за савет у неким деликатним тренуцима. Питају ме и за приватне ствари, али и кад се опредељују за клубове. То је знак великог међусобног поверења. Наши играчи су подигли своје уговоре кроз репрезентацију. Сетите се само да је пре три године на снази био став да, осим Теодосића, немамо оне који су носиоци игре у својим клубовима, док сада многи од њих доминирају у својим клубовима. Сви заједно смо допринели да имају веће самопоуздање него пре. Сви заједно смо порасли кроз репрезентацију. Играчи су нас тренере учинили бољим.

Ваша је идеја била и да се на кампу у Америци тестирају играчи који уче у тој земљи?

И тај пројекат говори да смо загледани у будућност. Већ неколико година сам размишљао о томе како да укључимо наше студенте у Америци. Јоца Антонић их је пратио преко видеа, интернета, на разне друге начине, али смо жели да их лично упознамо и покажемо им да нам је стало до њих. Биће међу њима репрезентативаца.

Истичете да ће универзитетска репрезентација, коју називате Б селекцијом, имати све већи значај због Фибиних „прозора”. Међутим, та репрезентација није изазов за све играче?

У јуниорској репрезентацији немамо тај проблем, већ се он јавља кад дођу први уговори и кад неки „приватни програми” добијају приоритет. Велика је грешка прескакати неку селекцију, па била она и Б, јер то је важан корак у развоју сваког играча. Свако прескакање степеника, да би се стигло до врха планине, доноси ризик да се оклизнете зато што сте направили неприродан покрет. Иначе, сматрам да постоји превише националних селекција. Све млађе категорије требало би да претворимо у две, па да те две играју преко лета на по два такмичења. Зашто бисмо се толико расплињавали и пунили тефтере скаута силним именима. Кад је мање деце можемо више и да им се посветимо. Ако се ми не будемо бавили њима, онда ће неко други. Млади играчи прескачу такмичења због савета оних који их воде, а суштина је у томе да их склањају од очију аналитичара да не виде колико нису спремни за велика дела.


Коментари1
cd203
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dejan
Nas selektor je iz kosarkaske kuce i odlicno zna sta prica.Odlican rad ,sto se vidi po rezultatima.Puna podrska gospodine Djordjevicu i vama i nasim kosarkasima...Imam osecaj da dolaze ponovo divne godine za SRB kosarku.....

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Кошарка

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља