уторак, 31.03.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:33
ЗБИРКА ТЕКСТОВА НОВИНАРА СТЕВАНА ШЕВИЋА

Људи и њихови дани – споменик новинарства

Један од оснивача „Политике експрес” упамћен је као маг изговорене и писане речи, један од најбољих репортера наше куће
Аутор: Александра Петровићсубота, 24.06.2017. у 22:00
Насловна страна књиге

„Кад је от­ка­за­ла ма­ши­на, ни­је от­ка­зао чо­век.” Та­ко је на­пи­сао Сте­ван Ше­вић у „По­ли­ти­ци екс­прес” да­ле­ке 1964. го­ди­не. Та­ко и да­нас пи­ше на углу Це­тињ­ске и Зет­ске ули­це, на брон­за­ној спо­мен-пло­чи во­за­чу Ми­ла­ну Јан­ко­ви­ћу. 

Ње­го­вом ка­ми­о­ну от­ка­за­ле су коч­ни­це усред да­на и гр­до­си­ја је тут­ња­ла низ ули­цу пу­ну љу­ди и де­це ка Бај­ло­ни­је­вој пи­ја­ци. Јан­ко­вић је смо­тао во­лан и за­вр­шио пут уда­рив­ши у зид.

„Мо­гао је да на­пу­сти ка­би­ну и да он­да, за­тво­ре­них очи­ју, ви­ди оно што се мо­ра­ло до­го­ди­ти на ули­ца­ма пу­ним све­та: ње­гов за­хук­та­ли и не­у­кро­ти­ви ка­ми­он, са пу­ним то­ва­ром, пре­ла­зи пре­ко љу­ди, же­на и де­це, уда­ра у ауто­бус, ру­ши га и на­ста­вља свој уби­лач­ки пут”, на­пи­сао је та­да мла­ди ре­пор­тер Сте­ван Ше­вић на на­слов­ној стра­ни „Екс­пре­са” по­во­дом от­кри­ва­ња спо­мен-пло­че Ми­ла­ну Јан­ко­ви­ћу, ко­ји је жр­тво­вао се­бе да би спа­сао дру­ге.

Да­нас овим тек­стом, ко­ји но­си на­слов „Чо­век”, по­чи­ње књи­га „Љу­ди и њи­хо­ви да­ни”, у из­да­њу „По­ли­ти­ке” АД, об­ја­вље­на шест го­ди­на по­сле смр­ти Сте­ва­на Ше­ви­ћа, но­ви­на­ра и уред­ни­ка „По­ли­ти­ке екс­прес”.

По во­ка­ци­ји је био ре­пор­тер, а по зна­њу и уме­ћу маг из­го­во­ре­не и пи­са­не ре­чи.

Та­ко о Ше­ви­ћу го­во­ре ко­ле­ге из „По­ли­ти­ке”, у ко­јој је про­вео че­ти­ри де­це­ни­је. Ни­је би­ло ла­ко на­пра­ви­ти ужи из­бор ре­пор­та­жа, фељ­то­на, из­ве­шта­ја из суд­ни­ца, пу­то­пи­са и крат­ких при­ча, али је син Ра­де, уз по­моћ при­ја­те­ља из „По­ли­ти­ке”, ус­пео да ода­бе­ре 120 тек­сто­ва и сме­сти их ме­ђу стра­ни­це књи­ге ко­ја са­свим си­гур­но мо­же би­ти и уџ­бе­ник и спо­ме­ник но­ви­нар­ства.

Ше­вић је 1964. го­ди­не био је­дан од осни­ва­ча „Екс­пре­са”, ве­чер­њег из­да­ња „По­ли­ти­ки­не” ку­ће, ко­ји ће де­се­так го­ди­на ка­сни­је до­сег­ну­ти го­то­во фан­та­сти­чан ти­раж од 350.000 при­ме­ра­ка днев­но.

Из­ве­шта­вао је из Ско­пља и Ба­ња­лу­ке ка­да су би­ли по­го­ђе­ни ка­та­стро­фал­ним зе­мљо­тре­си­ма. „По­ли­ти­ка” је пр­ва 1963. го­ди­не на пр­вој стра­ни об­ја­ви­ла ње­гов из­ве­штај о зе­мљо­тре­су у Ско­пљу, ко­ји је у це­ли­ни пре­нео на пр­вој стра­ни „Њу­јорк тајмс”.

– По­сле шест ме­се­ци у Бе­о­град је до­шао глав­ни уред­ник „Њу­јорк тај­мса” и по­се­тио „По­ли­ти­ку”. Слу­чај­но сам тог да­на свра­тио у ре­дак­ци­ју код Сте­ве, али га хит­но зо­ве се­кре­та­ри­ца на са­ста­нак код ди­рек­то­ра Да­ни­ла Пу­ри­ћа. Ушли смо за­јед­но у кан­це­ла­ри­ју и Аме­ри­ка­нац ну­ди Сте­ви чек на 150.000 до­ла­ра за екс­клу­зи­ву. Сте­ва вра­ћа чек и ка­же: „На ту­ђој не­сре­ћи се ни­ко ни­ка­да ни­је бо­га­тио. Овај чек мо­же­те да по­пу­ни­те за по­стра­да­ле у Ско­пљу” – при­ча нам Ми­лан Ше­вић, Сте­ва­нов ро­ђе­ни брат.

Је­ди­ни но­ви­нар­ски за­да­так ко­ји ни­је ус­пео да оба­ви био је раз­го­вор на 10.000 ме­та­ра ви­си­не са Ве­сном Ву­ло­вић, у спе­ци­јал­ном ави­о­ну ко­ји је 1969. го­ди­не из Че­хо­сло­вач­ке пре­ве­зао те­шко по­вре­ђе­ну стју­ар­де­су, је­ди­ну пре­жи­ве­лу по­сле па­да „Ја­то­вог” ави­о­на раз­не­тог ми­ном уста­шких те­ро­ри­ста. 

Ше­вић је био у ави­о­ну са еки­пом ле­ка­ра и уде­сио са по­са­дом да у по­врат­ку на­пра­ви ин­тер­вју ко­ји ће „ужи­во” при­ми­ти сте­но­гра­фи „По­ли­ти­ке” и ко­ји ће се су­тра­дан као екс­клу­зи­ва по­ја­ви­ти у но­ви­на­ма.

– Ка­да је Ве­сна Ву­ло­вић би­ла сме­ште­на у ави­он, Ше­ви­ћа је на сте­пе­ни­шту са­че­као пи­лот и са­оп­штио му да он не мо­же уну­тра јер је из Бе­о­гра­да на­ре­ђе­но да уз Ву­ло­ви­ће­ву мо­гу би­ти са­мо ле­ка­ри. Ше­вић је схва­тио да му је не­ко од за­ви­дљи­вих ко­ле­га из кон­ку­рен­ци­је по­мр­сио кон­це и у оча­ја­њу је из нов­ча­ни­ка из­ва­дио фо­то­гра­фи­ју сво­је де­це и по­ка­зао је пи­ло­ту, ре­кав­ши: „Ако ја не уђем у овај ави­он и не оба­вим што сам на­у­мио, ова де­ца ће оста­ти глад­на”. Он­да се и пи­лот ма­шио нов­ча­ни­ка, из­ва­дио сли­ку сво­је де­це и ре­као: „Ако ја те­бе да­нас пу­стим у ави­он, и ова де­ца ће оста­ти глад­на” – на­пи­сао је но­ви­нар Бу­до Си­мо­но­вић.

Ше­вић је је­дан од нај­бо­љих и сва­ка­ко нај­о­со­бе­ни­ји ре­пор­тер ко­јег је из­не­дри­ла „По­ли­ти­ки­на” ку­ћа, при­мер ка­ко се во­ли и слу­жи овој „та­ко ле­пој, а та­ко про­кле­тој про­фе­си­ји”, ка­же Си­мо­но­вић.

Ко­ле­ге сма­тра­ју да је Сте­ван Ше­вић нај­ви­ше до­ме­те до­сти­гао као не­пре­ва­зи­ђе­ни аутор крат­ке но­вин­ске фор­ме и као суд­ски из­ве­штач, ко­ји је на бри­љан­тан на­чин умео да пре­не­се дра­ма­ти­ку из суд­ни­це. Из­ве­шта­вао је са су­ђе­ња Шеф­ки Хо­џић, ко­ја је уби­ла труд­ни­цу и укра­ла де­те, са су­ђе­ња уста­шком те­ро­ри­сти Ми­љен­ку Хр­ка­ћу, ко­ји је под­мет­нуо бом­бу у бе­о­град­ском би­о­ско­пу „20. ок­то­бар”, и са дру­гих су­ђе­ња за нај­те­же зло­чи­не то­га вре­ме­на. 

Чи­ње­ни­це су му би­ле све­ти­ња, али је умео да би­ра­ним ре­чи­ма до­ча­ра и ат­мос­фе­ру и ски­ци­ра људ­ску ду­шу. 

Увек му је нај­ва­жни­ја би­ла пр­ва ре­че­ни­ца. По­че­так тек­ста че­сто је бе­ле­жио олов­ком на пар­че­ту па­пи­ра, па и на ка­фан­ској сал­ве­ти, а оста­так при­че дик­ти­рао сте­но­гра­фи­ма и дак­ти­ло­гра­фи­ма. У крат­ким и је­згро­ви­тим ре­че­ни­ца­ма не­го­вао је срп­ски је­зик. Ни­кад ни­је за­ка­снио са тек­стом. То­ном и ре­чи­то­шћу шар­ми­рао је са­го­вор­ни­ке и за­уз­врат од њих лак­ше до­би­јао ви­ше ин­фор­ма­ци­ја и бит­них де­та­ља за при­чу.

Мно­ги но­ви­на­ри „По­ли­ти­ке” пам­те га као свог учи­те­ља и узо­ра.


Коментари1
f4187
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ivan Vujisic
Da, bio je rečit, ali je najviše šarmirao osmehom ili se bar meni kao junoši tako činilo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља