субота, 21.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:44
СТО ГОДИНА ОД СТРЕЉАЊА АПИСА (1)

Родољуб, издајник, завереник

Српски државни врх није се тако одлучно залагао за рат до коначне победе над Централним силама као што је у уџбеницима историје записано
Аутор: Милош Казимировићнедеља, 25.06.2017. у 22:00
Драгутин Димитријевић Апис (Фо­то ИК „Прометеј”)

На данашњи дан пре једног века, у солунском предграђу Микра, неких дванаестак километара од центра Солуна, погубљени су челници тајне официрске организације „Уједињење или смрт”, познатије као „Црна рука”. У раздобљу од четрнаест година – од мајског преврата 1903. године, убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге (Машин), до хапшења њених вођа и санкционисања осталих чланова и симпатизера у децембру 1916. године – ова организација је имала значајну улогу у превирањима која су од почетка прошлог века до пред крај Првог светског рата пратила преображење Србије у савремену европску државу. Драгутин Димитријевић – Апис, Раде Малобабић и Љубомир Вуловић стрељани су 13. јуна 1917. године, по старом календару, односно 26. јуна по грегоријанском рачунању времена.

Плотуни су одјекнули у праскозорје тог дана, а лекар војног суда установио је смрт тројице осуђеника десетак минута касније, у четири часа и 47 минута по локалном времену. 

Догађаји који су се одиграли непосредно пред стрељање и детаљи извршења смртне казне добро су познати. Према изјавама очевидаца и учесника погубљења, Апис и другови изведени су пред свитање до ископаних рака, а после кратког саопштавања одлуке о стрељању и опроштајних речи осуђених извршена је смртна казна. Детаљ вредан пажње извесно је чињеница да је само Раде Малобабић преминуо после првог плотуна. На Драгутина Димитријевића и Љубомира Вуловића испаљено је према сведочењу потпуковника Љубомира Дабића још петнаестак метака – пре него што су коначно преминули. Овај податак навео је неке хроничаре тог времена да истакну: „Руке војника стрељачког вода задрхтале су када је требало испалити плотуне у српске родољубе”. Потпуковник Дабић касније је окарактерисао стрељање као „погубљење које је било потребно отаџбини”.

Апис на суђењу у Солуну
Фо­то ИК „Прометеј”

За разлику од детаља извршења смртне казне, само место погубљења деценијама је држано у тајности, а до данас није у потпуности прихваћена чињеница да су посмртни остаци тројице осуђеника уистину пренесени на српско војничко гробље на Зејтинлику крај Солуна. Међу бројним поклоницима савременије српске историје, а посебно међу носталгичарима, преовлађује неверица да су посмртни остаци Аписа и његових другова уистину њихови.

Насупрот веровању,није насумично изабран
Арчибалд Рајс: Апис је склопио уговор с Централним силамаШвајцарски форензичар немачког порекла Арчибалд Рајс, који је задужио Србију својим вештачењем и извештавањем о злочинима аустроугарских и немачких окупатора у Србији 1914–1918, обавестио је француску обавештајну службу у време Солунског процеса: „...Ван сумње је да су Димитријевић (Апис) и друге вође (Црне руке) сарађивали с непријатељем”. Рајс се позвао „на гласине које су кружиле у српским круговима”, по којима је „Димитријевић потписао уговор с Централним силама да ће после револуције и за време повратка српске војске у Србију, као и после принчеве (Александрове) и Пашићеве смрти, склопити посебан мир с Централним силама и успоставити војну олигархију под аустро-немачком заштитом”.Подаци преузети из књиге Васе Казимировића „Црна рука”, друго издање, стр. 726, ИК „Прометеј” Нови Сад, 2016.

Оно што је битније – узроци и поводи који су довели до Солунског процеса 1917. године и до потоњег изрицања и извршења смртне казне, до данас нису у потпуности разјашњени, упркос бројним анализама историјских сведочанстава и докумената. С друге стране, управо те анализе дају сведочанство о превирањима унутар српских елита уочи и за време Великог рата, откривају детаље који су деценијама прећуткивани. Наиме, српски државни врх није се тако одлучно залагао за рат до коначне победе над Централним силама, као што је то у историјским уџбеницима забележено. После блиставих победа на бојним пољима током 1914. године, али и огромних губитака у људству и ресурсима – у првој половини 1915. године, потом и у пролеће 1917, када је исход Великог рата био неизвестан, када су Централне силе имале иницијативу на ратиштима – Србија је спекулисала са склапањем сепаратног мира са силама Осовине. Ужи државни врх није искључивао ту могућност у начелу, мада су управо преговори с непријатељем о сепаратном миру послужили као кључни детаљ за подизање оптужнице, а касније за изрицање смртне пресуде Апису и друговима.

Пођимо редом. У првој половини 1915. године Немачка је преко тајних емисара обновила понуду Србији из 1913. године да стане на страну Централних сила. За тај „заокрет” била би награђена изласком на море (на северу Албаније). Понуда је проширена изгледом на припајање делова Босне и Херцеговине Србији. (У 1913. години понуда Берлина је „отупљена” аустроугарским предлогом да Србија добије „јадранску пругу”, односно коридор до Јадранског мора који би, истини на вољу, био под контролом Беча и Пеште. У 1915. години, међутим, неповољни развој ситуације на Руском фронту и рововски рат на западу Европе подстакли су Берлин да прошири понуду, не би ли тако избегао нову војну интервенцију на Балкану и мобилизацију ресурса који су били прекопотребни на другим ратиштима.) Двор и Пашићева влада тада нису прихватили понуду, а у јесен и зиму исте године, када је Србија била принуђена да се повуче преко Албаније на Крф, бројни високи официри, међу њима и бојни војвода Живојин Мишић, а посебно завереници „Црне руке”, сматрали су да су влада и двор жртвовали стотине хиљада војника и цивила, уместо да ступе у преговоре о часном миру са силама Осовине. Поткрај 1916. године, после доласка аустријског цара Карла Првог (истовремено крунисан и као мађарски краљ Карољ Четврти) на аустроугарски трон, Европом су се пронеле гласине о тајној понуди Беча Антанти за склапање сепаратног мира, а у Солуну је ухапшен Драгутин Димитријевић Апис.

Као повод за хапшење наведено је да је Апис припремио и наредио (монтирани) атентат на регента Александра код месташца Острове, крај Солуна. Према изјавама бројних сведока, међутим, и по слову неких историјских докумената, атентат је припремио регентов генерал и каснији премијер Југославије Петар Живковић (први хомосексуалац у историји на челу једне овдашње владе), вођа такозване Беле руке која је била противтежа Аписовој „Црној руци”.

До почетка и у току Солунског процеса оптужница је још два пута мењана: Апис је оптужен за покушај преврата и свргавање регента Александра, а потом и за тајно преговарање с непријатељем. У том раздобљу, међутим, регент Александар је био тај који је ступио у преговоре с Аустроугарима: црнорукац Владимир Туцовић је као први открио да је Петар Живковић у време Солунског процеса путовао у Швајцарску, на састанак с принцом Сикстусом Бурбонским који је у име цара Карла нудио Антанти преговоре о сепаратном миру. У том контексту је одлучено да се Бечком двору понуди глава Драгутина Димитријевића Аписа – као што је својевремено књаз Милош Обреновић послао главу вожда Карађорђа у Цариград... Претходно је од самог Аписа изнуђено писмено признање да је био организатор Сарајевског атентата. Овај детаљ извесно је погодовао Бечу, не само због наводног доказа да је тај атентат на престолонаследника Франца Фердинанда припреман у Србији, већ и због заташкавања мало познате истине: организатори Мајског преврата 1903. године припремали су се за државни удар у Бечу, са знањем и уз сагласност Беча. После преврата, новоинаугурисани краљ Петар Први писмено је захвалио цару Францу Јозефу Првом на његовој подршци да дође на српски престо.

сутра:

Истина о Аписовом признању кривице за Сарајевски атентат


Коментари23
d24b7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Спиридон Путниковић
1. априла 1893. краљ Александар Обреновић е уз помоћ дела војске извршио државни удар и прогласио себе пунолетним, да би га иста та војска 29.маја 1903. оборила с власти. Главни организатори преврата од 1903. су били Ђорђе Генчић и пуковник Машин. Апис није учествовао у убиству краља и краљице, јер је рањен при продору завереника у двор. Официр Воја Танкосић је убио рођену браћу Драге Машин. Главни идеолог организације "Уједињење или смрт" био је Љубомир Јовановић-Чупа, који је био и главни уредник листа "Пијемонт". На основу ових чињеница треба сагледати реалну улогу Аписа, из контекста времена, а не накнадне памети и каснијих догађаја.
Вукота Мараш
Сто година од смрти би морала да буде довољна временска дистанца за, бар, научно аргументовану одредницу родољуб или издајник. То није случај јер све може да буде прилагођено тренутним интересима креатора и таквих одредница. Из угла конзумента дневних информација сасвим је неспорно да су људи попут Аписа, вођени идејом да мењају свет и вером да то могу, увек били предмет нечије манипулације и, најчешће, жртве сопствених уверења. Савремена историја то само потврђује у безброј конкретних случајева. То би морао да буде и наук да се приступи свему морају темељити на разуму и аргументима, а не на емоцијама. Питање: шта после код оних, који следе неку идеју најчешће изостаје, а они, који манипулишу свесно избегавају да такво питање поставе и тиме јасно дефинишу дугорочни циљ. Из таквог приступа свако, ко следи неку идеју, лако постане жртва манипулације. Који су све лобији вукли конце није тешко наслутити при чему треба рачунати и на аргументе изнете у књизи Стевана Зеца „Аписов тамничар“.
Sreten Bozic -Wongar
Oko 1917 vodjeni su tajni pregpvopri oko Srpske Vlade iz Soluna i Austougarske koja je predlagala kraj rata sa Srbijom. Uslov je bio da se izvedu na sud clanovi " Crne Ruke" a Austougarska ce se pouci iz okupirane Srbie. Regen Aleksandar je prihvatio. Da bi sproveli dogovor u deo isceniran je " atentat " na regenta Aleksanra a potom organizovano sudjenje navodnim atentatorima - Apisu i njegovim saborcima. Tokom izricanja presude Muhamed Golubovic clan Mlade Bosne je viknuo : "Neka ti sude ja cu te osvetiti". Sokolovic je kasnije postao Staljivon covek. Organizovao je ubistvo Trockog u Meksiku.Nakon Martovskog puca 1941 organizovao je sastanak nove vlasi Jugoslavije sa Staljinom ali Nemci su potom napali Jugoslaviju.Kasnije Golubovic dolazi u Beograd da preduzme rukovostvo komunisticke partije . Tito o njemu obavestava Gestapo koji ga ubia na Tasmajdanu.
Зоран Чачак (пишимо ћирилицом)
Део заклетве официра, учесника Мајског преврата 1903, гласи: "... и да за себе никакве заслуге нећемо тражити..." Нису се баш придржавали тог дела заклетве и Црна рука није била ништа друго него ВОЈНА ХУНТА у сенци! Директна претња Аписа Престолонаследнику Александру, упућена после одустајања Принца Ђорђа од наследства Круне, у виду: "Шта мислите вас двојица-да смо ми стављали главу у торбу, да бисте се ви данас препирали око Престола? Ако смо то једном урадили, можемо да урадимо то опет!"; као и претња на Солунском фронту, да ће се у Србију (после ослобођења), улазити кроз капију од сабаља; НИСУ могле, нити смеле бити заборављене од стране човека, владара, војника и, ако хоћете, политичара, калибра, какав је био Александар Први! Био крив или не, доста је сумњиво да су они, који су омаловажавали старог војводу Петра Бојовића и забранили присуство његовој сахрани, организовали рехабилитациони процес Апису 1953. (!?!) Заиста би било дирљиво, да нису комунисти у питању!
Нестор Габрић
Зашто се правимо блесави?! Убиство краља Александра Обреновића је династички сукоб и имао је за циљ повратак Карађорђевића на власти. Па није Апис побио у разноразним атентатима Обреновиће крајем 19. века. Све неки "случајни" атентатори. Александар Први је био све друго само не цвећка. Ађутант му је био арогантни по злу познати Коста Пећанац. Имао је страшне сукобе са краљом Пером, па бар званична историја јасно каже када је напустио војску са све парама и документацијом пре албанске гоглоте (док је Пера остао онако стар са народом). Александар Први је одмах по преузимању власти себи подигао државну апанажу 10х већу од Александра Обреновића! Дакле, Апис је убијен из неколико разлога, он је био шеф војне овабештајне службе тада најмоћније у Европи, али главни разлог је био да никада не проговори ко заиста стоји иза убиства Обрновића. Ево, Апис је одавно мртав, па зашто се ни дан данас не дозвољава часна сахрана остатка Александра и Драге него их држе у подруму цркве светох Марка.
Препоручујем 15
Dragan Pik-lon
Gospodine@Davidovicu, Kralj Aleksandar nije bio kukavica vec najveci pobednik u Evropi koji je izasao iz velikog rata.Isao je u Marselj da sa Francuskom organizuje otpor Hitleru,koji je postao kancelar 1933.godine.Izjavio je u Francuskoj-"Opet Nemci.".Velika je steta sto je ubijen,za Jugoslaviju,Srbiju i Evropu.Mi bismo bili u Evropi jos pre Nemaca i nebismo imali Jasenovac,Jadovno,Jame,Oluju,Baba 1. i 2.kao i Tacija!Jugoslavija bi bila ekonomski bogata i socijalna drzava,ne proleterska i samoupravna.Gde su se aparacnjici gurali da se inaugurisu u Dedinje!!!
Леон Давидович
Кукавицом сам га назвао зато што је из својих прагматичних интереса, које није ни остварио , ликвидирао патриоте који су између осталог и омогућили и Александров долазак на власт.Марсељски атентат сам увек сматрао и сматрам злочином који су починили најгори злочинци усташе и ВМРО. Смрт краља била је велики безбедносни губитак не само за Југославију већ и тадашњу Европу јер је он радио на стварању антифашистичке коалицвије од неколико земаља тзв Мале Антанте. Кукавицом га називам и зато што је водио бригу само о класи богатих, а не о српском народу који је у више области живео у тешком сиромаштву и гладних је било. Победу је извојевао српски народ, српска сиротиња наравно под његовим вођством али и вођством заслужних команданата. Ја се поносим том победом јер више мојих рођака из те генерације били су Солунци, носиоци Карађорђеве звезде итд.,
Препоручујем 4

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља