недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05

„Дечје новине”, од гиганта до музејскe прашине

Изложба „Дечје новине – гигант југословенског издаваштва” која се у уторак увече отвара у атријуму Народне библиотеке Србије подсетиће нас на издавача чији је стрип „Никад робом” достигао тираж од невероватних 600.000 примерака
Аутор: Бошко Ломовићпонедељак, 26.06.2017. у 22:00
(Фото-архива милановачког музеја)

Горњи Милановац – Биле једном једне „Дечје новине”... Да, прича о издавачу у чијој је брави, 24. јануара 2004. године, заувек окренуо кључ Бранко Николић, његов дугогодишњи илустратор и последњи директор, заиста може да започне као што започињу бајке.

Јер, само су бајкама својствена чуда, а није мало чудо кад новине, које су чланови литерарно-новинарске секције основаца сачинили у учионици и штампали у хиљаду примерака, за кратко време постану издавачка кућа, чувена у земљи и свету, која у сваком од 365 дана у години објави по један лист, часопис или књигу – све то у милионском тиражу.

Од идеје до зенита стубови подухвата су били наставници Срећко Јовановић (језик и књижевност) и Александар Лазаревић (физика).

Први број листа за основце „Дечје новине” никада није штампан. Под бројем један се, 12. јануара 1957. појавила „Дечја Политика”, али је, због сличности назива са три деценије старијом „Политиком за децу”, морала одмах да промени име.

– Све је кренуло неочекивано успешно, па је лист, 1962. године, изашао из школе и постао предузеће са мноштвом издања за децу и одрасле. Само лист „Дечје новине” имао је четири различита лика: за децу у СФРЈ, за нашу децу у иностранству, за слепу и слабовиду децу на Брајевом писму и издање на ромском језику. Покренули смо „Насмејане дечје новине”, ТИК-ТАК, „Зеку” за предшколце, едицију „Стрипови”, књижевни часопис за средњошколце „Венац”, часописе „Момент”, „Култура Истока”, „Џубокс” и друге. Рано је успостављена сарадња (1966) и са компанијом Волта Дизнија, а резултат су биле свеске са стриповима „Мики” и „Микијев алманах”. Сарађивали смо са пет хиљада школа у бившој Југославији и годишње угошћавали екскурзије и до 50 хиљада основаца. Штампали смо књиге многих домаћих и страних писаца, објавили Маркеса кад се код нас једва за њега знало – сазнајемо од Драгана Миловановића, некадашњег главног уредника школских издања.

Можете ли данас, а били су и онда за дивљење, да замислите тираже издања ове куће: лист „Дечје новине” 100.000 примерака, ТИК-ТАК (екавско и ијекавско издање) и до 200.000, „Зека” 130.000, „Венац” 60.000, стрип „Никад робом”, популаран по јунацима и на филму овековечених, достизао је невероватних 600.000 примерака! Све је то почивало на умешности и ентузијазму око 500 запослених и бар 3.000 спољних сарадника – новинара, писаца, сликара, преводилаца, дизајнера. За многе у Југославији „Дечје новине” и „еурокрем” комбината „Таково” били су синоними за име овог града.

Илустратори, карикатуристи и цртачи стрипова у издањима ове куће су били: Александар Клас, Жика Атанацковић. Десимир Жижовић Буин, Брана Николић, Слободан Јелесијевић, Бранко Николић Попић, Милан Милетић, Никола Масловара, Злата Билић, Славиша Ћировић, Сибин Славковић и бројни други (неки и данас раде за светске издаваче стрипова), а лепотом књига овде се дуго бавио и легендарни Раде Ранчић, човек са бројним признањима на светским сајмовима. У „Дечје новине” су долазили многи, између осталих и Иво Андрић, Чеслав Милош, Бохумил Храбал, Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, амбасадори страних земаља су радо навраћали, будући да је овај издавач развијао запажену међународну сарадњу.

– „Дечје новине” су биле покретач бројних међународних акција и сарадње. Са Кинезима смо организовали размену изложби дечјих цртежа. Од италијанског „Панинија” смо добили право израде самолепљивих сличица које смо пласирали у СССР, Пољску, Бугарску и друге земље источне Европе. За Анголу, Мали, Того и Либију смо штампали високотиражне уџбенике, па смо, само за потребе Анголе, упослили 23 штампарије од Скопља до Љубљане – присећа се Миловановић.

„Дечје новине” су биле богата фирма. Сарадници су били презадовољни хонорарима, а Милановчани су, пола у шали пола у збиљи, коментарисали како запослени у овом предузећу „носе кући плате у кутијама за ципеле”.    

Авај, било и прошло! Шта је, после распада земље, ратова и уништеног тржишта, остало од бајке о гиганту југословенског издаваштва који нико није желео да спасава? Само носталгична сећања која освежавају сачувани примерци издања, записи, предмети и фотографије – музејски експонати које ће посетиоци изложбе у атријуму Народне библиотеке Србије гледати од уторка увече до 15. јула.

– Изложени експонати потичу из нашег музеја, Библиотеке „Браћа Настасијевић” и од бивших радника „Дечјих новина” који су нам их уступили. Народна библиотека Србије је дала примерке књига овога издавача. Београдска публика ће видети сва издања листова и часописа за децу, свеске стрипова, оригиналне цртеже илустратора и стрип-цртача, забавне ревије, албуме са самолепљивим сличицама, школски прибор и торбе, календаре, наравно и књиге домаћих и страних писаца – открива за „Политику” виши кустос археолог Ана Цицовић која је, са колегама из Музеја (историчари уметности Тања Гачић и Ана Боловић и историчар Александар Марушић) поставила изложбу.   


Коментари3
2d72c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драгољуб Збиљић
И данас пажљиво и поносно чувам књигу Драгојло Дудућ ДНЕВНИК 1941 (ћирилицом, Просвета, Београд, 1957) коју ми је Редакција Дечјих новина послала као награду за "успешну сарадњу". То ми је прва и, можда, највећа и најзначајнија награда у животу за писање. То је било још време када је у Србији ћирилица била готово стопостотно српско писму у њиховом језику. Смишљени помор српске азбуке испланиран је успешно од власти и лингвиста три године пре тога (Новосадски договор, 1954), па још није било сатрвено српско писмо. Та сатрвеност српке ћирилице стигла је после десетак година, па је већ седамдесетих година 20. века ћирилица била далеко мањинско писмо. То траје и данас јер српски лингвисти и српски језик (како тзв. српскохрватски) нормирају на два "равноправна писма": на српској ћирилици и на хрватској латиници за Србе. Данас су и књиге у Србији на српском језику готово 90 одсто на хрватској гајици иако то Устав у Члану 10. не допушта. Живот ћирилици гуше и даље српски језичари нормирањем
АцаР
Нолит, БИГЗ, Рад, Вук Караџић, а можда и Просвета... Народна библиотека у малом, коју је уништила транзиција... За бољу будућност, вјачнаја памјат.
Gordana
Kada sam bila đak, jedva sam čekala da nam stigne novi broj "Tik Taka" ...još uvek čuvam jedan broj, jer mi je u njemu objavljena pesma... I ne samo "Tik Tak", kupovali smo i druge časopise, ali smo ih i čitali: Vesela sveska, Kekec, Neven....Baš bih volela da prelistam neke stare brojeve !

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља