петак, 20.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:30
Сто година од стрељања Аписа (2)

Истина о признању кривице за Сарајевски атентат

Жртвовање Аписа зарад успостављања сепаратног мира било је истовремено порука Бечком двору да је он крив за атентат на Франца Фердинанда, тиме и за потоњи рат, а да су и Београд и Беч без директне намере и кривице уплетени у рат европских и светских размера
Аутор: Милош Казимировићпонедељак, 26.06.2017. у 21:45
Драгутин Димитријевић Апис (Фото ИК "Прометеј")

У бројним анализама темељитијих познавалаца историјске грађе која се односи на политичке прилике и превирања у време Солунског процеса, једна теза заслужује посебну пажњу.

Ни Солунски процес, па ни смртне пресуде Апису, Малобабићу и Вуловићу, нису нужно налагали егзекуцију. У литератури и документима о тој теми наводи се да је одлука о Аписовом погубљењу донета тек у време преговора које је Аустроугарска повела са силама Антанте ради успостављања сепаратног мира, а о којима је, према бројним сведочењима, била обавештена и српска влада.

Као кључни доказ тезе наводи се да је пуковник Петар Живковић у време Солунског процеса послат у Швајцарску „са нарочитом писменом поруком регента Александра принцу Сикстусу Бурбонском”, који је онде боравио као опуномоћени преговарач аустроугарског цара Карла Првог, са задатком да уговори почетак преговора Беча и Антанте о склапању сепаратног мира. Живковић није испоручио добијену поруку на адресу одређеног примаоца, већ ју је депоновао у трезору једне швајцарске банке, с крајњом намером да у датом тренутку уцени регента Александра, тврдио је историчар Боривоје Нешковић у књизи „Истина о солунском процесу”, штампаној у Београду 1953. Познато је да је регент Александар у том (неиспорученом) писму понудио Бечу низ по Србију неповољних услова склапања сепаратног мира, а у склопу „мера стабилизације” аустријско-српских односа – Аписову главу. Такође је познато да је писмо ипак доспело у руке Хабзбурга. Наравно, тадашња српска влада и касније (југословенске) владе настојале су да по сваку цену сачувају у тајности ове детаље. О значају овог документа сведочи податак да је својевремени председник југословенске владе Бошко Јефтић путовао у Париз 1933. на састанак са аустријским престолонаследником без престола, сином цара Карла, Отом Хабзбургом, у намери да откупи овај документ (Архив САНУ бр. 14434/7).

Жртвовање Аписа зарад успостављања сепаратног мира било је истовремено порука Бечком двору да је Апис крив за Сарајевски атентат, тиме и за потоњи рат, а да су и Београд и Беч без директне намере и кривице уплетени у рат европских и светских размера, да су се лакомислено упустили у ратну авантуру, попут месечара, како ће то, век касније, тврдити контроверзни аустралијски историчар Кристофер Кларк.

Сваљивање кривице на Аписа за Сарајевски атентат, па и за избијање Великог рата, документовано је писменим признањем Аписа да је одговоран за припрему атентата на престолонаследника, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву.

Апис је саставио и проследио суду признање кривице за Сарајевски атентат 28. марта 1917. Зашто је то учинио?

Постоје два тумачења, која се у крајњем ефекту подударају. Једно гласи да је Апис потписао признање на основу неког обећања двора да ће тиме спасти своју главу и животе сарадника. Друго је било Аписово убеђење да ће после тог признања процес бити прекинут – у вишем државном интересу. Апис је тада изјавио да је саставио тај документ да би збунио суд и оне по чијим је упутствима суд деловао. То је потврдио надзорном официру у затвору, капетану Стојковићу. „Биће то удар за суд”, рекао је Апис и додао: „Суд неће сад знати шта да ради... Имају да ме гутају са све клинци!”

Како се касније испоставило, био је у заблуди – признање га није спасло, као ни његове најближе следбенике, Малобабића и Вуловића. Приде, признање не само да није било основано већ је у детаљу показало да Апис чак није био обавештен о стварним догађањима која су претходила атентату.

Занимљиво је да је Аписов сестрић Милан Живановић – аутор докторске дисертације „Пуковник Апис”, која је после Другог светског рата послужила као основа за ревизију Солунског процеса и Аписову рехабилитацију,  – веровао у веродостојност признања свог ујака (дисертација је репринтована 2016. у издању ИК „Прометеј”). Слично су резоновали и (режиму одани) српски историчари, попут Станоја Станојевића. По њему, повод за атентат била је информација коју је Апис добио из генералштаба Руске армије да су немачки цар Вилхелм Други и аустроугарски цар Франц Јозеф одлучили у Конопишту 12. и 13. јуна 1914. да се Србија војно нападне и покори. Апис је, наводно, на основу тога закључио да би се „најгоре по Србију” могло спречити атентатом (и убиством) аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Станојевићеву тезу оспорио је аустријски историчар Ханс Иберсбергер, доказавши на основу докумената да су Принцип, Чабриновић и Грабеж прешли српско-босанску границу, наоружани и спремни за атентат, четрнаест дана пре тог састанка и пре него што су Руси информисали Аписа...  

Трезвено и непристрасно анализирајући расположива документа, постаје јасно да је Апис постао жртва у личном обрачуну двора, односно регента Александра са њиме, а да је изнуђено, или преваром, или спекулацијом подстакнуто признање о кривици за Сарајевски атентат било само додатни повод за погубљење. У том контексту би се требало вратити у јесен 1916. када је регент Александар поставио ултиматум влади да хитно донесе неколико нових закона који су се тицали војних судова... Био је то наговештај процеса против челника „Црне руке” и коначног обрачуна са Драгутином Димитријевићем Аписом.

Како ће се показати од Солунског процеса наовамо, све до данас, Апис је послужио као монета за поткусуривање, или као нежељени елемент. На његовом стратишту је покопана и права истина о њему, о „Црној руци” и о превирањима која су знатно утицала на развој Србије, све до данашњих дана.

Сутра: Живот после смрти


Коментари8
12367
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

miloš kazimirović
Odogovor blogeru "Artiljerac": Hvala na komentaru, međutim: Oskar Poćorek nije bio artiljerac već pešadijski oficir. Titula "Feldzeugmeister" (smisaono: general artiljerije) bila je u to vreme samo obeležje najvišeg generalskog čina, s obzirom da je u to vreme artiljerija smatrana elitnom udarnom snagom vojske. . Kao vojni bio je de fakto i civilni zapovednik Bosne, mada ne i nominalno: guverner je u to vreme bio Poljak Leon fon Bilinski. - Ironija je sudbine da je visoki predstavnik u BiH u naše vreme postao koruški Slovenac Valentin Incko, "komšija" i zemljak Poćoreka - potiče iz mesta udaljenog samo 20-tak km od rodnog mesta Poćoreka. (Slično važi i za koruškog Slovenca Volfganga Petriča koji ovih dana dolazi u Beograd da održi predavanje o evropskim vrednostima i demokratiji. pozz autor
Коста
Карађорђевићевима Апис није сметао док им је био користан -- да би се вратили на власт, а кад им више није био потребан онда су га жртвовали. То је била најгора српска династија.
Petar .Stanimirovic
A znate li vi kako je glavnokomandujući K und K imperijalne armije Poćorek, hrabrio i motivisao vojnike i generalštab za započeti rat sa malenom Serbiom: "Treba to jednom i za svagda okončati. Pomlatićemo ih šapkama "/kapama /.To su one čuvene kape sa šiltom,kao i telećaci iz toga doba.A srpske vojnike /malene Serbie / sveo je i uporedio sa dosadnim muvama,mušicama i komarcima .Toliko da se pamti i ne zaboravi !
артиљерац
Оскар Потјорек(Potiorek),германизовани Словенац никад није био "главнокомандујући" КуК империјалне армије.Он је био генерал фелдцајгмајстер(главни командант артиљерије КуК царства). Командовао је аустроугарским трупама при нападу на Србију. После "колубарске битке" је смењен и пензионисан.
Препоручујем 7
Goran
I, šta je trebao da im kaže, da idu na izlet? Najveći deo tih vojnika su bili regruti na služenju vojnog roka, i to Sloveni, ako tu računamo i Muslimane iz BiH u Slovene! Mnogi oficiri su bili Srbi, ali je to nezgodno da se napiše jer Srbi uvek imaju svoju nekakvu "istinu". Zato nam je tako dobro danas. Nikako da se istini pogleda u oči i da se ide dalje, napred, ane večito da se živi u 14. veku i stalno da se traže krivci! Danas, imate sigurno oko 300000 SRBA u Austriji, a više u Nemačkoj, nekako im se ne gade austrisjke i nemačke plate i penzije, a sve većim delom i pasoši.
Препоручујем 25
-Dr. Sreten Bozic
Apisu je nepravdno sudjeno da bi se zadovoljila Austougarska sa kojima je Regent Aleksandar tajno pregovarao o Srpskoj kapitulaciji.Njegov saborac Muhamed Sokolovic je kekao na sudu: " Ja cu te osvetiti". I jeste. Bilo je izdajnicki od Regenea Aleksandra pregovarati sa neprijateljem iza ledja svojih saveznika.
артиљерац
Апис је ухапшен децембра 1916.Солунски процес је вођен маја и јуна 1917.Апис је осуђен на смрт.Није могао Александар ТАДА да преговара о капитулацији са Аустроуграском,макар и тајно.Друга је песма била.1916 је умро Франц Јозеф и наследио га је Карло 1. од Аустрије.ОН је преко својих шурака,Сикста Бурбонског(служио у француској војсци) и Ксавијера(служио у белгијској војсци)почео тајне мировне преговоре са Француском и Енглеском.Један од услова је био кажњавање Аписа и другова,"организатора" атентата у Сарајеву.Алексндар је то МОРАО да уради.Нарађено му је,од стране Енглеза и Француза.То,што од сепаратног мира није било ништа(Немци су сазнали за преговоре) не мења ништа на ствари. Апис је убијен,Александар је постао краљ.А Александру је иначе то одговарало.Легло му ко кец на десет.
Препоручујем 14
Nikola Kiric
Da, jadna Austrougarska, naivno uvucena u rat.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља