уторак, 26.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:02
ИНТЕРВЈУ: Фери Лаиншчек, писац и сценариста

Ђаво се увек маскира тако да изгледа лепо

Пуно Сорошевих пара смо потрошили и били убеђени да су дате са добром намером – да шире демократију и просвећују. Требало је петнаест година да сазнамо шта стоји иза Сорошевих намера
Аутор: Марина Вулићевићчетвртак, 29.06.2017. у 22:35
(Фото М. Вулићевић)

Католички свештеник по казни одлази у уклето место Мокуш, село кошмара и сновидних приказа, да обнови цркву и веру заблуделим мештанима. До тамо га води злослутна птица, а злобни ковач му закива потковицу на стопало, мислећи да је овај сам ђаво, а не свештено лице. Ускоро сазнаје и за грехе који су проузроковали мочварно тло и учмали дух људи.

То је укратко садржај романа „Коју је магла донела” словеначког писца Ферија Лаиншчека, објављеног у едицији „Сто словенских романа” издавачке куће „Архипелаг”, у одличном преводу Ане Ристовић.

Фери Лаиншчек, који је био гост „Архипелаговог” 6. Београдског фестивала европске књижевности, аутор је неколико десетина књига поезије и прозе, чак двадесет романа. Пише и филмске сценарије. По његовом роману снимљен је и најгледанији словеначки филм после 1991. године „Петлов доручак”.

На основу пет ваших романа снимљени су играни филмови, међутим само један има посебну судбину?

По роману „Коју је магла донела” снимљен је филм насловљен „Мокуш”, у режији Андреја Млакара, али то остварење имало је, међу филмовима насталим на основу мојих књига, посебну судбину. Због „одсуства политичке воље” већ је више од десет година скрајнут и, иако је једном приказан на Филмском фестивалу у Порторожу, никад није имао премијеру на словеначкој телевизији. Мислим да је то последњи словеначки филм који је „остао у бункеру”, иако то никада званично није речено. Све је почело на снимању, када је редитељ за потребе филмске приче истраживао у црквеној библиотеци. Тад су црквени достојанственици затражили да виде сценарио и тај рукопис им се, наравно, није свидео, после чега је почело да се ради на томе да ни филм не види светлост дана. Ни редитељ Андреј Млакар више није снимио ништа, иако је пре тога имао три успешна филмска остварења. У једној телевизијској емисији позвао сам премијера и министра културе да ми помогну да скинемо блокаду с филма „Мокуш”, али нико ми се није одазвао. Јавио се само човек из филмске архиве и казао ми да га чува и да је у добром стању.

Као да је уклета атмосфера књиге прешла у стварност?

Тако би се могло рећи, мада нисам до краја сазнао позадину те одбачености. Пре неколико година, када је у Словенији била у јеку црквена афера због злоупотребе великог новца из фондова Европске уније, залагао сам се да тај филм буде приказан на телевизији зато што сам знао да би људи разумели да у роману „Коју је магла донела” с једне стране говорим о вери, а са друге проблематизујем цркву као институцију.

Ваш јунак је свештеник кажњен због тога што је распродао црквену имовину због сиромаха, санкционисан је због најлепше хришћанске врлине – милосрђа...

Актуелни папа Фрањо делује у изворном духу Римокатоличке цркве, као што се и мој јунак понаша у складу са библијским принципима. Међутим, зато бива кажњен. Није само црква коруптивна, и демократске државе у којима сада живимо подлежу корупцији и непотизму. Такав систем тежи себи да пружи легитимитет кроз одређена начела, што никада у потпуности не успева. Могли смо да пратимо како се полако разграђује и идеја једнакости у претходном социјалистичком систему, да би се на крају покварила до распада државе. Ни демократија, по западним узорима, не може овако да опстаје вечно и нико не може да каже да је то најбољи друштвени систем у којем се може живети. Ипак, боље нисмо још смислили.

Због Mеланије знају за Словенију
Да ли се сада за Словенију више зна у свету због Меланије Трамп?Словенци често завиде успешнима, али ја мислим да је то лепо што ће у историји бити записано да је она била жена председника Америке. Бољу политичку позицију на основу тога не можемо изградити, али бољу промоцију можемо. У Америци сада више људи зна за Словенију.

У овој вашој причи, која има елементе бајке, јунак не бира између добра и зла. Он има избор између мањег и већег зла . Пред сличним избором смо и ми у садашњем свету?

Задатак уметности није да пружа одговоре, већ да поставља права питања. После 25 година ова књига постала је класик, штампана је у збирци „Кондор” Младинске књиге, и још увек је актуелна. Читав роман изграђен је на сумњи, свештеник сумња у себе, у Бога и људе који га окружују. У суштини је онакав какви би требало да буду сви људи, да граде живот размишљајући о њему. Када би више људи преиспитивало своје поступке и друштва би била другачија. Нажалост није тако. Мој јунак, пак, сматра да због истине треба ићи и у сам пакао, да се мора рескирати све.

На неки начин овај сиже је типичан јер приказује страдање човека исправних уверења у околини која га не заслужује?

То је архетипска ситуација. Човека који би могао да буде светионик другима и да мења свет маса не чује. Маса је по природи глупа. У демократским размерама сасвим је разумљиво да таква гомила не може да изабере паметног вођу, посебно у државама у којима не постоји дуга традиција демократије. Због тога на Балкану, као и у Средњој Европи, политика лоше стоји.

Ни странцима се често не пише добро на нашем европском тлу, а ваш јунак је као странац обележен тако што је дословно поткован?

Мислим да је одбацивање странаца начин одбране и данас, у време велике економске кризе. Новопридошлог можемо да означимо као неког ко нас угрожава и прети нам, тако да добијамо разлог да га удаљимо. Моја два екранизована романа говоре о Ромима. Управо о томе како су и Роми на исти начин осуђивани. Па и у нацизму су истоветно завршавали Јевреји, Роми и Словени. То је архетипска ситуација, увек је на делу. Ако роман функционише на архетипском нивоу, он преживљава кроз време и другачије културне просторе.

Када говоримо и о природи страшног, жене могу да буду језивије од било ког мушкарца. Таква је и она „коју је магла донела”?

Кроз векове делује вага на којој балансирају добро и зло. Увек се чини да ће зло победити, а онда добро изравна тасове. Да би вага могла да ради за добро, помаже само љубав. Проблем је у томе што је зло разнолико и није га увек лако препознати. Ми данас тешко препознајемо зло које се испољава кроз наизглед „лепе” силе новог политичког и економског поретка. Пуно Сорошевих пара смо потрошили и били смо убеђени да су дате са добром намером, да шире демократију и да просвећују. Требало је петнаест година да сазнамо шта стоји иза Сорошевих намера. Ђаво се увек маскира тако да изгледа лепо. Лепо се представљао док је рушио Блиски исток и Гадафија, а касније смо кроз последице схватили праве намере иза тога. Увек говорим да живимо у паралелној стварности, немамо прави увид у ствари. С једне стране је политички диктат, а са друге медијски, тако да се стварност тешко разазнаје. У прошлом систему то је било лакше. Или шириш комунистичку идеју или си дисидент, постојале су само две стране. Само песничка истина носи праве вредности, ако ње једном не буде, неће бити ни света.


Коментари2
e13f5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jasmina, Subotica
Saglasna sam ... "MASA" je mediokrotetska, glupa, kako kaže ovaj slovenački umetnik, slepa, povodljiva, politički nepismena (a to je najgori vid nepismenosti) ... Ja sam, pak, verovatno zauvek inficirana svojom iluzijom da je jedini lek u prosvećivanju te i takve mase kroz snažan obrazovni sistem, jasno determinisanih ciljeva i još više sadržaja i metoda rada koje neće nužno isključivati nemačku budalaštinu zvanu "dualno obrazovanje" za masovnu proizvodnju fah - idiota, ali nipošto neće zanemariti opšte obrazovanje o istoriji, umetnosti, kulturi, savremenom društvu, i, najzad, ali ne na poslednjem mestu, etici.
Pera Peric
Поштована гђо Јасмина, етика је на првом месту. Етички систем утврђује које су вредности у које једно друштво и његов појединац верују, а логика (науке) и естетика (уметности) њене су алатке. Када наше друштво дефинише вредности које ће афирмисати, као што су нпр. однос према људским слободама, правима, раду, ближњима, животној средини..., тада ће логика и естетика моћи да заузму одговарајућу позицију. Садашња ситуација у образовању, науци и уметности последица је једне врсте етичке дезоријентације која траје већ неколико деценија.
Препоручујем 6

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља