понедељак, 25.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:55
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 1. ЈУЛА

Бука и бес Маринетијевог позоришта

Иако никада није написао текст о немачком нацизму и Хитлеру, Андрићу је пала на ум једна мисао: „Можда је он, неумољиви и агресивни диктатор, био пре последица своје болести него својих идеја, да је био нека врста Мустафе Маџара, само Мустафе чија је моћ разарања и убијања била сразмерна сили коју је он као вођа једне моћне државе оваплоћивао.”
петак, 30.06.2017. у 11:18
Иво Андрић 1932. године на фотографији Војислава Јовановића Марамбоа (Фото: из архива Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”)

Краљевим указом од 14. новембра 1922. Иво Андрић је постављен за вицеконзула друге класе у Генералном конзулату Краљевине СХС у Трсту. Без обзира на то што генерални конзул у Букурешту Рајко Винтровић настоји да га задржи у Румунији, очигледно ценећи његова дипломатска знања и умеће, на захтев Николе Пашића Андрић 30. новембра бива разрешен дужности, али у Букурешту остаје још једну недељу, спремајући дипломатско-конзуларни испит, да би се на дужност у тршћански конзулат јавио 9. децембра 1922. Два дана доцније пише Вељку Петровићу, осврћући се на писмо које му је стигло пред сам одлазак из Букурешта и одговарајући на предлог да пошаље прилог за Н. Лист: „Сама по себи, и још више ради вас лично, понуда ми је симпатична. Само вас молим за једно: да ми јавите којој партији, или партијској алијанси, припада ’Н. Лист’. Иако сам часовито ван земље и ван партија, треба ми да то знам. / Ваш позив и ваше име довољна су ми гаранција. Наравно да ће моја сарадња, квантитативно а и квалитативно, овисити о мојим личним приликама (тешка служба а слабо здравље) као и о висини хонорара који ’Н. Лист’ буде плаћао. / У сваком случају сви моји дописи из Италије морали би бити потписани шифром, бар док год сам у овој служби. Књижевне ствари бих, наравно, потписивао. / За први мах могао бих да дам два фељтона о фашизму као и неколико краћих бележака.“

Осим што у писму спомиње текстове с темом фашизма, чињеница да се Андрић од 1920. и 1921. налази у Италији, у време и након Д’Анунциовог похода на Ријеку, указује да се понуда Вељка Петровића највероватније односи на Нови лист који је 1900.  Франо Супило године покренуоу Ријеци.

Иако нисам имала увид у Петровићево писмо Андрићу, за које не располажем подацима да ли је сачувано (не налази се у личном фонду Иве Андрића у САНУ уз друга Петровићева писма), јасно је да писац у Италији већ тада планира да, после текстова о Маринетију из 1921. године, настави да пише о фашизму.

Жанета Ђукић Перишић

---------------------------------------------------

АУТО-СТОПЕРСКИ СУСРЕТ СА САМИМ СОБОМ

Теоретичарка љубазности

Чудио сам се откуд Ирини Суботић толико љубазности, а онда сам сазнао да је завршила курс за туристичке водиче јер је знала језике, да је једном, чак, на штанду у Крању угостила друга Тита. Није се збунила ни кад јој је рекао да она рекламира туризам а да немамо путеве. „Омладина ће да гради путеве, само ви реците, друже Тито”, одговорила је. Скренута јој је пажња да није пристојно разговарати са председником и да јој следи казна.

Ирина Суботић, Аризона, 1990.

Млади из моје комуне пожелели су да позовемо у госте Ирину Суботић да нам прича о Љубомиру Мицићу и зенитизму. Наравно, она се љубазно одазвала и једног викенда банула са архитектицом Горданом Јовановић, код нас у шуму. Дан је био сунчан, седели смо на дрвеној сцени и окупљени око ње слушали о судбини великог, нажалост, помало заборављеног књижевника и уметника. Мицић је био оснивач покрета који се истовремено пробудио са европским догађањима.

Ирина је беседила о његовим кафама које је кувао са валеријаном и оксиженом а које није било лако попити јер их је кувао понедељком, а она долазила четвртком да сакупља документацију о једном од највећих авангардних покрета у нас. Осећао се усамљеним. После смрти његове жене, Анушке, која га је једина разумела, сваке недеље је куповао руже и прекривао половину заједничког кревета. На крају, поред толико богате колекције светских уметника, завршио је у старачком дому.

Божидар Мандић

---------------------------------------------------

ДИГИТАЛНОМ АВЕНИЈОМ

Убиство СМС-ом

Једна пресуда у Америци која је изазвала велике полемике о праву, слободи говора и технологији

Насловнa страна часописа „Пипл“

На прошломесечном суђењу у америчкој држави Масачусетс, 20-годишња Мишел Картер проглашена је кривом за убиство из нехата у којем је жртва њен виртуелни (везу су одржавали само дигиталним дописивањем), годину дана старији дечко Конрад Рој. Рој је преминуо 13. јула 2014, у кабини свог камионета на паркингу једног тржног центра. Угушио га је угљен-моноксид који је до кабине спровео цревом натакнутим на ауспух моторне пумпе за заливање. Картерова је у том моменту била у другом граду, што на суду није било спорно. Зашто јој онда прети око 20 година затвора (изрицање пресуде заказано је за почетак августа)?

Око одговора на ово питање, које се тиче права, слободе говора и нових комуникационих технологија, у Америци се ломе експертска копља. По једнима, реч је о старом злочину почињеном новим средствима, по другима о опасном преседану који задире и у оно што се у Америци тумачи веома широко, али и љубоморно чува: слободи говора.

Милан Мишић

---------------------------------------------------

ЕСЕЈ

Пролазак између капи

Утеха књижевности је у њеном вечитом – кад горком, кад  ироничном – обртању приоритета историје и приоритета живота, у њеном умећу да страшно представи као подношљиво, а на подношљиво да нам укаже као на уистину страшно

Александар Тишма, Ласло Вегел, Слободан Шнајдер

На крају романа Употреба човека Александра Тишме, преживела логорашица Вера Кронер чита емотивно бурни дневник пред рат преминуле Ане Дрентвеншек: чита га, каже наратор, на позадини животних суровости које су ауторку записа заобишле. Таква су читања луцидна, колико и поразна.

И мирнодопска егзистенција почесто је вођена покушајем да прођемо „између капи”, ратна поготово. Године прогона, бездомности и неуспелих покушаја да се несреће заобиђу створиле су у јеврејској традицији шлемила, тип јунака који не побуђује баш дивљење и поштовање: он је нимало ласкав но свеприсутан производ сваке турбулентне историје. Антиеп о том и таквом антихероју сачинио је Ласло Вегел у Балканској лепотици, гротески речите симболичности: два јунака, деда и унук се, нимало случајно, презивају Шлемил, а зову свакојако – Јован, Ференц, Јохан, Фрањо, Франц, Јанош. Уместо да бију битке, или макар кују „свијетло оружје”, они лију грбове који од сведочанстава о ратовима и происходећим геополитичким менама прерастају у бизарну инвенцију историје и херојства.

Владислава Гордић Петковић

---------------------------------------------------

ПОД КУПОЛОМ ФРАНЦУСКЕ АКАДЕМИЈЕ

Станари 29. фотеље

Књига „Фотеља на Сени” је настала из гриже савести, каже на почетку Амин Малуф. Рекла бих, такође, из ауторове захвалности за успех свог првенца Крсташки ратови у очима Арапа који је покренуо посматрање историје из другог, арапског табора, а не само крсташког, што је дотад био случај

Амин Малуф и Весна Цакељић

Фотеља на Сени лагана шетња је кроз лагуме историје, са погледом из једне од 40 столица Француске академије у коју је Амин Малуф био примљен 2011. Основана 1634. на иницијативу кардинала Ришељеа, та висока институција била је задужена да негује француски језик. Већ четири века у њој се смењују такозвани бесмртници међу којима нису сви вечни. И она има своју причу, начињену од успона и падова, сплетки и славе.

Ова књига је настала из гриже савести, каже Малуф на почетку. Рекла бих, такође, из ауторове захвалности за успех свог првенца Крсташки ратови у очима Арапа који је покренуо посматрање историје из другог, арапског табора, а не само крсташког, што је дотад био случај. Док је прикупљао грађу за свој чувени историјски есеј, писац је случајно набасао на Историју крсташких ратова Жозефа Мишоа у седам томова. А тридесет година касније, читајући листу својих претходника у 29. фотељи академије, установио је да је међу њима управо тај Мишо.

Весна Цакељић

---------------------------------------------------

ГЕНИЈЕ И МУЗА

Ученица господина Родена

Ове године, на стогодишњицу Роденове смрти, његова веза са Камиј Клодел, која поново опчињава Париз, добија сасвим нови вид. Њихова писма сведоче о његовој преурањеној страсти и њеној уздржаности, новчаним проблемима, али и кокетерији ученице, уз болну опсесију скулпторским радом.

Огист Роден: Пољубац

„Седам година радим скулптуре и ученица сам господина Родена”, пише Камиј Клодел 1889. у писму Mинистарству јавног образовања и лепих уметности. И она, међутим, има извесног утицаја на свог учитеља који у њој препознаје целовитог уметника: „Показао сам јој где да пронађе злато, али злато које је пронашла, само је њено.” Стилска сличност двoje уметника у том периоду је толика да се лако замени рука коју је радила она с руком њеног ментора, нарочито у монументалним остварењима у којима је помагала, попут Врата пакла. И не само што је Роден њен таленат препознао већ се у њу одмах и заљубио, а компликована љубав између двоје уметника изазивала је преувеличавања и романескна тумачења.

Али, данас, на стогодишњицу Роденове смрти, њихова гламурозна веза, која поново опчињава Париз, добија сасвим нови вид. Све критике и емоције су одавно усахнуле и отац модерне скулптуре, аутодидакт одбијен три пута на Академији лепих уметности, који унутрашња осећања исказује покретима мишића уклесаним у мермеру, из Гран Палеа, изложбом која траје од 22. марта до 31. јула, одаје дужну почаст својој музи у музеју Ножан на Сени. То је кућа у којој је Камиј Клодел живела, адаптирана у част стогодишњице, где је најзад смештена колекција њених скулптура, уз један куриозитет: први пут је изложена и бронза Персеј и Горгона, што њеном опусу даје коначно и националну димензију.

Ивана Хаџи-Поповић

---------------------------------------------------

РЕВИТАЛИЗАЦИЈА ПРОСТОРА

Град није платно без боје

Да ли ће Крагујевац овога пута користити савремене урбанистичке инструменте за урбану обнову и ревитализацију блокова, попут управо успешно завршене урбане обнове и изградње „Шопинг центра Рајићева“ у Београду, или ће и теорија и пракса отићи корак напред, остаје да се провери кроз наредне фазе израде планске документације за потез „Продор“

Трг код „Крста“, палата Уједињене банке и изглед блока пре његовог рушења

Успостављање интернационалног стила у урбанизму, али и архитектури, везује се за другу и трећу деценију 20. века. Револуционарне урбанистичке мисли Ле Корбизје смело претвара у пројекте, али и нове урбанистичке концепте. Његов урбанистички концепт Ville Radieuse – Озарени град настаје управо са његовим системским посматрањем потреба човека као основне јединице урбане матрице, али и обезбеђивањем адекватних еколошких стандарда.

После готово читавог једног века, његов концепт доживљава поновни повратак на интернационалну урбанистичку сцену, у којој се управо на бази његових визионарских сазнања о простору, планирају и граде нови градови Кине. Талас интернационалног стила, након десет година од његовог формирања, запљускује и тадашњу Југославију, Београд и обале реке Саве, која у плану архитекте Милорада Пантовића из 1940. добија високе пословне и стамбене објекте, управо по моделу Озареног града, a који се данас могу пронаћи и у планерским приступима изради планске документације „Београда на води“.

Александар Рудник Милановић

Драган Дунчић

---------------------------------------------------

ИНТЕРВЈУ

У архитектури смо задржали португалску душу

Сваки град има своју причу, а Београд је посебан због Новог Београда и бившег политичког система, као и због полемика око „Београда на води” који ме је заинтересовао чим сам стигао. Чини ми се да „Београд на води” има озбиљне проблеме, а то не би требало да занима само архитекте већ целокупну заједницу, каже  Мануел Енрикес, архитекта, извршни директор Лисабонског тријенала

Мануел Енрикес (Фото Сења Вилд)

Мануел Енрикес, архитекта, извршни директор Лисабонског архитектонског тријенала, био је гост и учесник овогодишње Београдске интернационалне недеље архитектуре. Разговарали смо вече пред његов одлазак из Београда док је још сабирао утиске.

Колико је Лисабонски тријенале данас важан у свету архитектуре?

Све се боље котирамо. Врло су успешна била последња два издања (2013. и 2016), тако да смо сада једна од најважнијих архитектонских манифестација у Европи.

Каква је разлика у односу на Венецијански бијенале архитектуре?

Венецијански бијенале је успоставило овакав тип изложби, он је покренуо талас бијенала и тријенала – нову врсту архитектонских манифестација. Венецијански бијенале је мајка и отац свих осталих. Наше бијенале има само десет година и ипак успевамо да привучемо велики број посетилаца. За два месеца Лисабонски тријенале видело је 154.000 људи, што у упоређењу са шестомесечним трајањем Венецијанског бијенала уопште није лоше.

Снежана Ристић

---------------------------------------------------

ЕВОЛУЦИЈА

Дарвинов канон

На основу ригорозних у научном свету проверених резултата Дарвинове теорије еволуције, можемо да преиначимо део наслова те „теорије” у сада већ канон еволуције! Понављам, канон, појам који је антидарвинистима, то јест креационистима врло добро познат.

Чарлс Дарвин (Драган Стојановић)

Пратио сам судбину петиције у Народној скупштини о оспоравању Дарвина и накнадне дискусије о вредности, истинитости тада поштено назване Дарвинове теорије о еволуцији и у том контексту и о пореклу човека. Пре 150 година, једино на основу посматрања, Дарвин је књигу о пореклу врста могао да сврста само у теорију. Интелектуално врло поштено! То обележје „теорија” остало је све до данас.

Међутим, много тога се у науци радикално променило, посебно после 1953. године, када су Ватсон, Крик и Вилкинс предложили хемијску формулу структуре ДНК, заједничке компоненте наследне супстанце скоро свих живих бића. У многим лабораторијама широм света њихов предлог структуре ДНК је потврђен у разним контекстима који су саставни део наших живота од развитка, порекла наших болести, до поређења са структурама ДНК других живих бића од бактерија, биљака и животиња.

Владимир Глишин


Коментари1
12496
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dejan R. Popovic, dipl. inz.
Povodom teksta "Ubistvo SMS-om" Milana Misica, skrecem vam paznju na odredbe o zaštiti pristupa otvorenom Internetu iz clana 3. stav 1. vazece evropske Uredbe (EU) 2015/2120 o pristupu otvorenom Internetu. Te odredbe koje, nazalost, jos nisu preuzete u domace pravo, glase: "Krajnji korisnici imaju pravo pristupa i distribucije informacija i sadržaja, koriscenja i pružaja aplikacija i usluga, i koriscenja terminalne opreme po izboru, bez obzira na lokaciju krajnjeg korisnika ili pruzaoca, ili lokaciju polazista ili одредишта informacija, sadržaja, aplikacija ili usluga, preko svoje usluge pristupa Internetu. Ovim staom ne dovodi se u pitanje pravo Unije, ili nacionalno pravo koje je u skladu s pravom Unije, u pogledu zakonitosti sadržaja, aplikacija ili usluga."

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља