петак, 24.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:58
СУСРЕТИ: Адам Пуслојић, песник

Титова штафета у контра смеру

Иде штафета а ми у супротном правцу, од Теразија до америчке читаонице пузимо и такмичимо се ко ће први да стигне, а Љуба Тадић рецитује „Фугу смрти” Паула Целана, песму против логора, једну од најпотреснијих 20. века
Аутор: Мирјана Сретеновићпетак, 30.06.2017. у 22:21
Адам Пуслојић, цртеж Момчила Голубовића

„Господе, који је ово век кад моје љубави нема!”, било је исписано на вратима једне стамбене зграде усред Борче, а њен власник хвалио се да је захваљујући овом стиху шармирао неколико девојака. Творац стиха је Адам Пуслојић кога је пријатељ замолио да му срочи нешто лепо и упечатљиво. И песник се одлучио за реторско питање.

Адам Пуслојић је педесет година песник. Дебитовао је 1967. збирком „Постоји земља” и од тада живи своју поезију као етику. Написао је 48 збирки, превео 80 књига са румунског и руског, и добио бројне награде. Недавно му је припало признање „Васко Попа” за збирку „Somnabulia Balcanica” у издању „Лексике” из Неготина. За њега је писање налик присуствовању самом стварању света.

‒ Песник није нека врста титуле и функције, већ вид ентитета и усаглашености са космосом, са својим умом, постојањем, маштом, осећањима... У настајању песме има нечег од градње кућа, било да је то сојеница или облакодер, музеј или меморијал ‒ каже Адам Пуслојић, који је у новој збирци највише простора посветио мотивима времена и Бога.

‒ Дао сам у књизи своју дефиницију Бога. Рекао сам: Ево доказа да Бог постоји, он је невидљив! Као да, кад би био видљив, више би постoјао. Узео сам његову невидљивост као вид највећег присуства и постојања. Човек је омеђено биће и кад примети да време чини своје, да стари, то примећује и по говору, ходу, по мислима и осећањима, и тада најчешће размишља о томе шта ће бити кад њега не буде било. Песник је много одговорнији по том питању. Ја се не питам шта ће бити после мог нестанка, него шта ће бити са васионом уопште. Постао сам песник кад сам осетио потребу да крикнем од муке или од радости, пред енигмом космоса, пред Господом. И не знам да ли је тај дијалог с Богом врста вере или спора. Постоји нека потреба да се човек суди са самим Господом, као у Библији ‒ каже наш саговорник.

Сећање на Васка Попу
Попа је свих седам збирки посветио Хаши. Нико се други није сетио да све књиге посвети својој вољеној. Пошто у Алеји великана не дају да се сахране муж и жена, само на једном гробу пише „Васко и Хаша Попа ”. Он је то уредио за живота. То му је осма збирка. Док су се забављали, два месеца је лежао у немачком логору, као млади скојевац. Хашин отац, богати Јеврејин из породице Сингер, суво злато је дао за њега и извукао га.А када је био велики земљотрес у Букурешту 1977. Попа је написао песму о земљотресу и замолио ме да је преведем на румунски. Кад сам завршио, исцепао је и превод и оригинал. Рекао је: Закуни се да ћеш заборавити песму. Кренуле су ми сузе. Он виче: Куни се! И ја се закунем. После је написао песму посвећену страдалима у земљотресу, али није била као она антологијска, за коју је мислио да је „преемотивна” – каже Пуслојић.

Његове велике метафоре су Крајина и Косово. Како кроз њих сагледава сомнабулије и све противречности Балкана?

‒ Крајина је за мене метафора Србије и васионе, а не само мој родни крај. Метафора живота као таквог, иманација нечега што човека усмерава кроз све тескобе живота, невоље и коначно трагедије. Нема разлике између Крајине и Косова. А сомнабулија се односи на месечарење. Ако га неко не гурне, месечар никад не падне. Таква је судбина Балкана. Ако нас хуља не гурне, никада нећемо пасти с крова. Једина одбрана од „хуљизма” је нагло буђење из сна, из кошмара. Отворити очи, погледати своје људске врлине и моћи, скочити увис!

А његова генерација, 70-их година прошлог века, против „хуља” се бунила ‒ клокотризмом! Александар Секулић, Иван Растегорац, Јоан Флора, Миљурко Вукадиновић, Коља Милуновић, Бранислав Вељковић, Љуба Тадић, Ивана Миланков, Предраг Богдановић Ци, Драган Коларевић, Тодор Стевановић, Радислав Тркуља, Евгенија Демнијевска, Никола Шиндик...

‒ Одбацили смо све квази слојеве који се везују за уметнички чин: таштину, надменост, гордост, суревњивост, желећи да откријемо саме нуклеусе уметничког бића и чина. Спојили смо реч за статично ‒ ситуацију и за мобилно ‒ акцију и добили кованицу ситуакција. Мира Траиловић нас је позвала да отворимо Битеф и хтели смо да Каменичку улицу зазидамо из оба правца и видимо како ће да се понашају људи који су се затекли између та два зида, да они буду „ситуактери”, и да камера то снима. Мира Траиловић је одустала, било јој је све то сувише авангардно и ризично.

Извели су и ситуакцију која је трајала 12 сати на Славији, инспирисану песмом Никите Станескуа „Лекција о коцки”. Градили су огромну коцку од дрвета и папира и по њој исписивали ову песму на десетак језика. Аутор је лежао на трави са Десанком Максимовић. Кад коцка експлодира, у њој се виде муж, жена и дете у пепелу књига. Ту је био и бирократа који покушава да правда чин спаљивања. Маса му је звиждала.

‒ Зауставили смо саобраћај и почели су да нас хапсе. Срећом градоначелник је био арх. Богдан Богдановић, он је знао за нас. Све је то било пре концептуализма, па и Марине Абрамовић ‒ прича Адам Пуслојић и говори где су данас такве акције:

‒ Нема више тог духа и дружења. Ми смо желели да те метафоре сачувају универзалност. Бунили смо се против суштине система, терора, укидања слобода. У ситуакцији „Зелени квадрат”, Коља Милуновић је шишајући траву, оставио само зелени квадрат траве. Један човек је исписао зелену линију нама седморици на челу а онда смо ми пасли траву у том квадрату. Имали смо једну и за време дочека Титове штафете. Иде штафета а ми у супротном правцу, од Теразија до америчке читаонице пузимо и такмичимо се ко ће први да стигне, а глумац Љуба Тадић пред нама рецитује „Фугу смрти” Паула Целана, песму против логора, једну од најпотреснијих 20. века ‒ сећа се песник ових, сада већ урбаних легенди.

Како му изгледа наша културна сцена?

‒ Монотоно, недовољно живахно, некреативно. Ми смо имали и своје крилатице: „Остарех, а не полудех”, или: „Клокотризам је суза комунизма”. Код мене на вечери су дошли Васко Попа, Миодраг Павловић, Десанка, Срба Игњатовић. Ту је и румунски песник Никита Станеску. Кажем му: Еј, Никита, напиши ми нешто. Он каже: Стари, немам дара. Ја рекох: Генијално, то је клокотризам, стави: Ја, национални песник Румуније Никита Станеску данас немам дара, датум и потпис. Зора свиће, он оде у собу и састави песму која гласи: Ја сам само / једна једина мрља крви / која говори! Кад је умро, то су му ставили на гроб као епитаф. Шта ти је моћ клокотризма! Данас не видим никакву сличну иницијативу, нити видове артистичког протеста – каже Адам Пуслојић.


Коментари1
bb046
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marko Pravica
Briljantno!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља