петак, 21.07.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:40

Диригент с пендреком

Како су осуђеници побегли поред уснулог стражара Станимира Петровића који је о затворским анегдотама написао књигу
Аутор: Мирослава Дерикоњићсубота, 01.07.2017. у 22:00
Васпитно-поправни дом у Крушевцу (Фото Д. Жарковић)

Пуне две деценије, од 1972. до 1992. године, Станимир С. Петровић радио је у Васпитно-поправном дому у Крушевцу. Радни век почео је и завршио у служби обезбеђења. За колеге са којима је радио у поменутој служби воли да каже да су биле „душе сродне његовој“: волели су шалу, игру, забаву, али изнад свега посао који су обављали.

Због тога је Петровић, открива, дуго размишљао како да остави траг о њиховом раду у дому. Дуго је већ био у пензији када је одлучио да анегдоте, којих се радо сећао и које су му мамиле осмех на лице сваки пут када би их препричавао, преточи у књигу.

Симболично ју је назвао „Пендрек са душом”.

– Јунаци прича из ове књиге су мени драге колеге које сам посебно уважавао. Поклонио сам им простор да их сачувам од заборава. Јунаци моје књиге су духовити, виспрени, честити, часни, поштени, луцидни, а понекад и наивни, никада злобни. Писао сам како су они казивали. Један од њих је, а био је факултетски образован човек, са нама разговарао не употребљавајући падеже. Када смо га питали због чега тако говори, рекао нам је: „За којој ми требају, кад си имам пендрек и он, сине, зна сви падежи”, казује Петровић.

После рата, почиње једна од Петровићевих прича, примљена су три стражара са основном четвороразредном школом.

– Један од њих био је наш Љуба Панић из Балиновца код Прокупља. Често је знао да каже: „Куде нас у дом, падежи и не постоје.” Решио Љуба да се стручно усаврши и да напредује у служби. Међутим, прописи су налагали да нико не може да буде старији стражар без осмогодишње школе. Обрати се Љуба са још неколико радника надлежнима да у оквиру дома полажу по скраћеном програму осмогодишњу школу. Пошто им је надлежно министарство одобрило да полажу у дому, Љуба прионе на књигу и поче врло озбиљно да учи. Запео Љуба да учи физику, а поче и да га хвата паника да се не обрука на испиту. Није ни слутио да се његов пријатељ договорио са једним од професора из комисије да се нашале са Љубом када буде одговарао на питања... Љуба, ипак, положи и заврши осмогодишњу школу – препричава Петровић једну од анегдота из своје књиге.

Љуба Панић из Балиновца код Прокупља говорио је да у затвору не постоје падежи, јер пендрек зна све падеже, и позивао се на уставно право да једе на радном месту

Није се либио дугогодишњи стражар да јавно говори, али и у књизи пише, о догађајима у којима су главни актери били људи који су руководили домом.

– Управник Марко (Марко Летић, један од управника прим. аут) позва телефоном пријавницу дома. Са друге стране се зачу: „Је’м ’леб”. Марко поново позва и опет би исто. Сиђе он до пријавнице поред које је стајала повећа група запослених. Одједном, они се разиђу куд који. Остаде само Љуба Панић. Пита управник Љубу: „Је ли, бре, где су сви ови људи што су били код тебе?” „Разбежаше се управниче, мислили су да иде мечка, а не човек”. На то ће Марко: „Како то мислиш”? „Па тако, неко рече бежите, ево иде управник”, Љуба рече: „Па, ако иде управник, не иде мечка, а они се раштркаше као да ги уједоше штркљеви.” Марко се насмеје па га узгред и приупита: „Је ли Љубо, што се ти не јављаш на телефон када зовем, него само кажеш: ’Је’м ’леб’?” „Управнику, да ти кажем, ја кад је’м никому се не јављам на телефон, а по Уставу имам право да  је’м и за време док радим.” Марко се насмеја и оде према управној згради, а Љуба остаде да доврши свој оброк – једна је од анегдота.

Петровић се у разговору за наш лист присећа и како је група његових колега из службе обезбеђења волела да се представља у граду, али и шире да су васпитачи, наставници, правници, педагози, али никако и стражари...

– После дуге седељке у „Рубину” и после доста испијених шприцера, пита ме један од сада покојних пријатеља: „Је ли, бре, Саво, шта ти радиш у дому?” Ја га одмерим и као из топа одговорих: „Ја сам диригент.” Онда ме он приупита: „Је ли, бре, шта имаш од школе кад си диригент?” Ја му кажем да за моју палицу не треба конзерваторијум, већ морална подобност, на шта се он слатко насмеја. Од тада, па до смрти ме је поздрављао речима: „Здраво диригенту”, што је мени увек било смешно – са осмехом препричава Станимир Петровић.

Писао је и о себи у књизи. Забележио је када је заспао „због медикамената које је пио због чира на желуцу и дванаестопалачном цреву”.

– Претходног дана имао сам бекство, побегла су четири малолетника поред мене а да их нисам видео. Десило ми се да заспим у 17 сати испред амбуланте. За то бекство, колико сам ја био крив, толико су биле и непосредне старешине, јер нису желели да схвате тежину моје болести. После тог бекства, начелник Службе Радован Карић у договору са надзорником Милосавом Ћулибрком, уз сагласност управника дома Жарка Антића, донели су ми кревет на пријавницу и рекли: „Ево, овде је твоје радно место.” Мене је тај њихов поступак толико ражестио да сам демонстративно напустио посао и отишао код лекара и отворио боловање, а затим сам изашао пред инвалидску комисију и отишао у пензију. Ово сам записао да бих задовољио сујету многих мојих колега, мада је мени то био неславан крај радног века. Ипак, упамћен сам као једини радник страже коме су надзорник и начелник дали кревет за спавање на радном месту – присетио се свог одласка у пензију Петровић.


Коментари0
40022
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља