уторак, 10.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:53
СУСРЕТИ: Ђорђе Кадијевић, редитељ и ликовни критичар

Лубарда је кључ успеха наше културе

Слика „Косовски бој” је велика византијска фреска и у исто време најмодернији експресионизам – савршена синтеза, југопродукт коме нема премца у свету
Аутор: Љиљана Петровићнедеља, 02.07.2017. у 22:15
(Фото З. Анастасијевић)

Куда иде наша уметност и – духовност уопште? Наш познати редитељ, ликовни критичар Ђорђе Кадијевића, о којем је управо објављена књига Дејана Огњеновића „Више од истине, Кадијевић о Кадијевићу”, каже да ми већ сто година не знамо шта хоћемо у култури. „Двадесетих година прошлог века говорио је наш највећи историчар Слободан Јовановић: Ми смо народ без културног обрасца. То је наша стара бољка!”, објашњава Кадијевић у разговору за „Политику”.

У свом редитељском опусу Кадијевић има двадесетак филмова, од којих су најпознатији „Поход”, „Пуковница”, „Празник”, „Свето место”, a његова серија „Вук Караџић” добила је „Гран-при Европа” за најбоље ТВ остварење 1988. године.

Деценијама пише ликовну критику, организује изложбе, уметничке колоније. „После пада Берлинског зида, све што је ушло у нашу савремену историју, делује узалудно – од устанака против Турака, балканских ратова, Првог и Другог светског рата... Шта нам је остало из тог времена? Остало је оно што је створила култура.”

Од њега чујемо и праву оду култури:

– Уметност је величанствена, велика, моћна, али и врло нежна биљка на коју сва зла овога света врло негативно утичу. Ако мало дуже живите, онда ћете се сетити средине прошлог века када је било јако лако одговарати на питање: Ко је најбољи сликар на свету? Пикасо или Дали? Ко је највећи писац? Томас Ман или Солжењицин? Данас да вас неко пита ко је велики писац, ви то не можете лако одговорити. Ко је то? Догађа се чак да неки људи из рок културе добијају Нобелову награду.

Наш саговорник врло јасно описује периоде прве Југославије, затим трагичних дана Другог светског рата и Титовог доба и комунистичког експеримента... Када пореди културу у тим моделима друштвеног устројства, долази до закључка како је „ово што сада имамо најгоре од свега што памти”.

„Друже Андрићу, ...”
Ђорђе Кадијевић се сећа једног еуфоричног новинара који је пришао Иви Андрићу, после примања Нобелове награде, и упитао га: „Друже Андрићу, да ли сте срећни што су наша земља и култура добиле такво признање какво је вама уручено”. Са карактеристичним осмехом и са мало ироније, Андрић је одговорио:„За свако признање које ја примам нико други нема заслуге”.

– Увек смо јадиковали: Ух, ово је најгоре. Међутим, увек од тог горе може бити још горе и ово је данас дотерало дотле да ја бирам апстиненцијални став. Данас би ме просто било срамота од самог себе због онога што бих радио.

Објашњава да због „наше властите ситности, државне, политичке и културне” и не приметимо да се од националног дохотка државе одваја мање од један одсто за културу. Или да овде неко може да говори и пет сати у парламенту, а да не спомене реч култура.  

– Од чега ће живети уметници, просвета, институције културе? – пита се Кадијевић, који излаз види једино у индивидуалном револту. 

– У Ајзенхауеровим мемоарима постоји опис битке за Нормандију, једне од највећих и најстрашнијих битака у историји човечанства – прича Кадијевић. – Ајзенхауер каже: „Били смо сасвим близу помисли да нећемо успети”. А онда шта се догодило? На обалама Ламанша су појединци извели херојске подвиге, ишли су преко могућег и немачки отпор је савладан. Захваљујући чему? Стратегији генерала и моћног оружја ? Не, то није било довољно јер победу су однели људи – хероји. Тај херојски револт је историјска парадигма и једног нобеловца Албера Камија. То је формула успеха. Ма, како она била рђава, јавиће се ти „самозванци” који ће бити против свега што им стоји на путу. Они ће прокрчити култури и уметничком стварању пут ка будућности. Једино у то верујем!

Према његовим речима, код нас постоји потенцијални нуклеус за рађање аутентичне културе и уметности, али то не користимо.

– Признајем да ми је још у младим данима производило неку врсту нервозе и љутње то што све генерације уметника, од времена Надежде Петровић до данас, траже свој пут у иностранству, уче се изван наших граница, заборављајући тако на нашу ризницу вредности. Ми тога овде имамо много више него неки много већи и развијенији народи.

– Када одете у Немачку имате ту величанствену немачку готику, њихов експресионизам, оно што је германско. У Италији је дух ренесансе, тосканско-фирентински непролазни иницијални импулс који држи италијанску културу, а замислите у старој Југославији шта смо све имали – и романику, и готику, и византинизам, и латинизам... Све могуће елементе интегралне европске културе захваљујући месту на коме смо се налазили. Овде се укрштају Исток и Запад, стварајући једну наизглед немогућу синтезу која је неупоредиво оригинална. Узмимо, на пример, фрушкогорски барок. Иако је Фрушка гора до Првог светског рата била део туђе царевине, наши тамошњи монаси су, поред забране Марије Терезије да се било шта ствара у домену уметности изван барокног стила, стварали амалгам који је непознат у свету. Када бисмо сабрали свој дух, сагледали истински своје могућности, много тога бисмо постигли. Европа не очекује од нас да показујемо како успешно користимо конфекцију коју узимамо од њих. Ми имамо нашу варијанту њиховог импресионизма, дадаизма, њихове нове уметничке праксе... Сву ту нашу авангарду која није наша него је увозна. За мене је ужасно смешна и жалосна та трка за светом и Европом, после свега кроз шта смо прошли. Доста ми је тога. Бавећи се критиком више од пола века залагао сам се за то да се буде снаге које виде те вредности код нас самих. Које су независне од тих узора и актуелног тренутка. Узмите Петра Лубарду и његову слику „Косовски бој”. Шта је то? То је једна велика византијска фреска и у исто време најмодернији експресионизам, савршена синтеза, југопродукт коме нема премца у свету. Дакле, свет пре свега жели нешто што је наше. Први министар културе, оснивач Српског археолошког друштва, управник Народног музеја Михаило Валтровић, послао је сликара Ђорђа Крстића на Космет и друга важна места да слика оно што је остало од нашег наслеђа, односно да потражи везу између нашег величанственог средњовековног стваралаштва и онога што је израсло из новорођене Србије. Шта се показало? Крстић је, као минхенски ђак, почео да слика манастире Студеницу и Жичу на начин како су сликали његови минхенски професори.


Коментари5
252da
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Veliki kompliment slavnom reditelju ali i intelktualcu koji je kroz svoj instancani i prefinjeni stil i ukus vaspitavo generacije umetnika na nasoj likovnoj sceni. Plasi me rezignacija i apatija koja je samo posledica decenijske tranzicije iz niceg u nista cija je koleteralna steta upravo bila kultura. Ta mantra koja se ponavlja o putu u proklamovani cilj EU je apsurd svoje vrsta jer iako ne u ekonomskom u kulturoloskom smislu Jugoslavija je bila Evropa u malom ovde su se usecale spajale ali i sukobljavale religije i kulture istoka i zapada, ovde na brdovitom balkan oko Nisa- Naisus i Zjecara- Feiks Romulijana zaceta je Rimska imperija. Ovde je posle raspada Vizantije ostal vizantijska um i helenisticka kultura, srednjevekovni manastiri , freske i ikone...ali kako smo se mi ponasali prema tom kulturnom i istorijskom nasledju bahato vecito zagledani u zapad i Evropu koja nas je zapljuskivala modnim i prolaznim glupostima raznim IZMIMA , imprsinonizmoma, kubizmima...Uvek smo cenili tudje
Milosav Popadic
Mi imamo gusle, ali nemamo ni kantatu ni sonatu u kojoj bi gusle i/ili guslar imali vodeću ulogu. Zašto nijedan kompozitor ne pokuša komponovati operu ili simfoniju Banović Strahinja. Ova narodna pjesma ima izrazito dramsku strukturu, prosto vapi da se pojavi na pozornici. Sve dok srpska kultura bude zazirala od gusala, nema nade da će stati na sopstvene noge.
Jovan Milanovic
Sta znaci uspeh kulture, i kakav je to Lubarda kljuc ? Izgleda da ti kriticari lupaju fraze, ili lupaju onako.
вокс попули
Ко не познаје материју, боље да се уздржи од коментара.
Препоручујем 22
Ненад Кебара
У два-три јавна наступа протеклих дана изврсни уметник и њен тумач Ђорђе Кадијевић, очигледно превише повређен потпуним урушавањем националне културе, изнео је неколико ставова које не могу препознати они који управљају питањима живота и смрти у Србији. Међутим, ако се српски интелектуалци, до крајњих граница нису самокорумпирали, још увек се може пуно тога на боље променити. Јесте ли игде приметили дневнополитички тон у ставовима г-дина Кадијевића? Наравно да тога нема јер је политика нижеразредан ниво нашег постојања, иако није небитна. А г-дин Кадијевић је ипак један од малобројних преосталих стваралаца највишег ранга. Слушајмо, учимо и поправљајмо себе.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља