Нови Сад – Интернационални фестивал алтернативног и новог театра – Инфант отворен је недавно у Српском народном позоришту, представом „Последњи човек” енглеског кореографа Џејмса Вилтона, која је са успехом играна и на единбуршком Фринџу пре две године.

Новосадска публика је изразила јасно одушевљење након њеног извођења, због изванредне вештине извођача, као и због нарочите емотивности, продорне искрености игре.

Пет плесача – Сара Џејн Тејлор, Џејмс Вилтон, Харлан Раст, Мајкл Келанд и Семјуел Бекстер, еруптивно су отелотворили умрежене слојеве борбе за опстанак. Отплесали су значења љубави као спаса у тескобним осећањима немоћи, кроз разарајућу борбу снаге и рањивости, суптилну игру грубости и нежности.

На разговору са ауторима после представе, у Културном центру Новог Сада, Вилтон је говорио о утицајима током настајања овог дела. Било је речи о инспирацији књигом „Последњи херој” Терија Прачета, у погледу истраживања теме краја, као покретачке снаге. Изазивала га је идеја близине краја, као spiritus movens борбе против пада, губљења снаге и наде, проналажења светла у мраку. Но, како испред инспирације уметношћу скоро увек стоје изазови стварног живота, они су овде били основни покретач представе. О томе су такође говорили Џејмс и Сара, откривајући искушења борбе са раком, од чега се она разболела 2013. године. Тај јако личан разлог грађења овог плесног дела га чини посебно емотивно упечатљивим. Преплављујућа искреност се осећа у сваком покрету играча, утврђујући њихову игру као непосустајући плес за живот.

У Вилтоновој кореографији се препознају елементи борилачких вештина, капуере, брејкденса. Капуера има посебан смисао, симболичку тежину у представи, имајући у виду њене теме, борбу за живот и одржавање егзистенцијалног смисла. Капуера је афро-бразилска борилачка вештина састављена од плеса, акробатике и састојака магијских ритуала, а настала је пре четири века међу афричким робовима, у околностима њихове борбе за слободу.

Поред ове стилске специфичности плеса, такође важна карактеристика представе су звучни пејзажи америчке групе „Tool”, психоделичне, рок-хеви метал оријентације. Нећемо употребити реч пратња, јер музика овде не прати игру, већ је води. Доминантни, рески звуци електричне гитаре, и текстови песама који вербално допуњују игру, битно одређују значењски контекст игре, али и атмосферу. На пример, готичка, тамно поетска нумера „Х” носи мисли о љубави која гази све страхове од смрти, уливајући ирационалну храброст. Таква љубав вуче Џејмса, савременог, метафоричког Орфеја, да извуче своју Сару, Еуридику, из загрљаја смрти. У првом делу представе преовлађује музика „Toola”, док други обавија звучна завеса катаклизмичног пиштања, фијукања, лупања. Овај мрачнији део представе схватамо као огледало ништавила, отелотворење Хада у који је Орфеј сишао по своју љубав.

Звучни пејзажи „Toola” су важни и зато што представу смештају на поље андерграунда, контракултуре која се опире конвенционалном елитизму плесне уметности. Елитизам је овде изазван, напуштен, кроз продор популарне културне, не само музике, већ и брејкденса.

Мајкл Келанд представља персонификацију времена, обликује га особеним покретима тела, означавајући пролазност, али и цикличност природе времена, његову бесконачност. Игру Семјуела Бекстера и Харлана Раста разумемо као контратежу плесу Џејмса и Саре. Они су такође борци, међусобно комплементарни, али бивају саплетени, поражени, насупрот Џејмсу и Сари који на крају остају заједно, са пронађеним светлом на крају тамног тунела.

Овогодишњи Инфант траје до 1. јула, програм чини десет представа, из Канаде, САД-а, Индије, Енглеске, Румуније, Македоније, Србије. Инфант се тако може похвалити да је задржао стварни интернационални карактер. Зато је у овом тренутку у Србији врло драгоцен, као прозор у свет театра који брише географске, жанровске, тематске, али и друштвено-политичке границе.