Каријере славних састава, попут „Нирване” или „Оејзиса”, тешко би се могле замислити без шкотске музичке „претходнице”, групе „Џизус енд мери чејн” (The Jesus and Mary Chain). Управо овај бенд, чији деби албум „Psychocandy” из 1985. и данас ужива култни статус, први пут ће се представити српској публици на фестивалу „Егзит”. Чувени састав, због кога је својевремено смишљена нова жанровска „кованица” – инди рок, наступиће вечерас на Главној бини Петроварадинске тврђаве.
Група, коју предводе браћа Џим и Вилијам Рид већ неко време је на турнеји на којој представља повратнички албум „Damage and Joy”, објављен у марту. Осим по музичком утицају бенд је „познат” и по трзавицама између браће, које су 1999. довеле и до распада састава.
Бенд се поново окупио 2007, и то због свирке на америчком фестивалу „Коачела”, када им се на сцени придружила глумица Скарлет Јохансон отпевавши заједно са њима песму „Just Like Honey”, која се појавила и на саундтреку за филм „Изгубљени у преводу” Софије Кополе. Међутим, тај наступ на чувеном фестивалу дошао је, како признаје Џим Рид за „Политику”, пребрзо, јер нису били спремни на повратак. Нису били, како додаје, спремни ни за нови албум, због чега је публика чекала читавих 19 година на седмо студијско издање. А све због „пакла” који су преживели стварајући претходни албум „Munki” 1998:
– Вилијам и ја у то време нисмо могли да поднесемо један другога. Када је бенд основан, нас двојица смо били нераздвојни, били смо најбољи пријатељи, али почетком деведесетих све је почело да се мења. Увек смо се свађали, али око музике, и биле су то конструктивне свађе. Али, онда смо почели да се свађамо стално и око свега. И због тога је било тешко било шта урадити и завршити. Нисмо могли чак ни да будемо заједно у истој просторији, и све је експлодирало на сцени. Једне ноћи усред концерта почели смо да се расправљамо и мало је фалило да се поубијамо. Наравно, бенд се распао!
Откуда толике тензије између браће? Шта је то у вашем односу што је немогуће поправити?
Много пута сам о томе размишљао, али нисам дошао до закључка. Најлакше ми је да свалим кривицу на Вилијама, и сигурно он мене криви, али у реалности све је компликованије. То је као лош брак, када на крају завршите тако што не причате. Били смо изгледа другачије особе од оних које су својевремено основале бенд. Као да смо обoјица очекивали да један другога треба да пратимо у тим променама. Вероватно да смо сели за сто да разговарамо о проблемима, уместо што смо се напијали, можда бисмо и решили нешто. Уосталом, конфузија коју имаш од конзумирања дроге и алкохола практично те онемогућава да будеш разуман.
Али, током снимања албума „Damage and Joy” вас двојица сте се прилично добро слагали у студију. Шта се променило?
Најпре то што нас дели океан (Вилијам живи у САД, ја у Девону) никако не представља сметњу, напротив. Схватили смо и да је ово наша последња шанса, да сада не смемо све да претворимо у „ја против тебе” причу, јер ако ово забрљамо никада више нећемо снимити албум. И како смо ушли у студио, све је некако ишло лагано, али не умем да објасним зашто. Иако сам ја опет имао неке личне проблеме. Волим много да пијем, и када се то деси једноставно „испаднем из вагона”. И мислио сам да ће Вилијам због тога да ме кињи, али напротив пружао ми је подршку што ме је потпуно шокирало. На срећу, већ неко време сам трезан. Још драже ми је што је албум прошао добро. Критике су врло повољне. На концертима свирамо четири-пет песама са албума „Damage and Joy” и наилазе на сјајан одјек код публике, што је охрабрујуће.
Када слушате о томе за колико сте група утицајни и колико сте бендова понукали да се баве музиком, да ли то схватате као комплимент?
Наравно, то је била једна до ствари која нам је одувек била на памети. Кад год смо стварали албум, желели смо да се људима допадне. Било би депресивно да наша плоча никога не занима. Још на почетку каријере надали смо се да ће публика и након 20 или 30 година слушати наше песме. Нисмо хтели да будемо бенд за једнократну употребу, већ да то што радимо има одјека. И да оставимо неке лекције за будућност!
