четвртак, 20.07.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:38
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 8. ЈУЛА

Невин странац у опасном свету

петак, 07.07.2017. у 13:15
Кристофер Хоуп: У Москви и Србији осећам се готово као код куће Из личне архиве

ЕКСКЛУЗИВНО: КРИСТОФЕР ХОУП

Уколико је заиста уопштено мишљење да Срби никад нису у праву, који бољи разлог сам могао да имам да покажем како у свету којим се креће Џимфиш, јунак мог истоименог романа, у свету патње, глупости, окрутности, апсурда и горке комедије, један Србин сагледава ствари најјасније и најискреније   

Мој Џимфиш је обичан човек. Нема одређену боју, ни посебну етничку припадност и због тога непрестано упада у невоље, јер други од њега стално очекују да буде ово или оно, да се определи, да се понаша као они. Он је невин странац у опасном свету.

Овако писац Кристофер Хоуп у разговору за наш лист описује јунака свог новог романа Џимфиш (ова реч је иначе погрдни назив за црнца), који је за сада објављен на енглеском језику, а тренутно се преводи на француски. Хоуп је познат и нашој читалачкој публици (на српском су објављени његови романи Љубавници моје мајке и Лов на анђеле, као и приче Врт ружних снова и друге приче), а и њему је познато наше поднебље. Деведесетих је долазио у Србију, а последњи пут је у Београду боравио 2011. године на Конгресу Међународног ПЕН-а. Можда зато и није чудно што је један од важнијих ликова у Џимфишу управо Србин.

Рођен у Јужноафричкој Републици, одрастао окружен расизмом и шовинизмом, овај песник, писац и новинар, који припада британској књижевности, напустио је домовину после сукоба са властима апартхејда и најпре 15 година живео у Лондону. Данас живи у Француској. Одувек га је, каже, занимало да проучава моћ и начин на који постаје развратна када су на власти тирани, деспоти, диктатори, такозвани „жестоки момци”. Проблем диктатуре ауторитарне власти обележио је сва његова дела, први роман му је био забрањен у Јужноафричкој Републици, а истовремено је добитник великог броја књижевних награда.

Џимфиш је такође књига у којој се бави диктаторским режимима, са поднасловом: Десет година на погрешној страни историје.

Диктатура је тема свих ваших књига, али у Џимфишу су сви диктаторски режими на једном месту. Можемо ли рећи да је реч о политичком роману?

Да, поготово због тога што је реч о моћи и злоупотреби власти. И сам сам живео у земљама и друштвима, у Африци и у Европи, у којима сам јасно могао да видим како се власт злоупотребљава и рекао бих да се данас исто дешава у Сједињеним Америчким Државама. Мислим да је оно што данас видимо у САД  супротно од свега за шта се Америка некад залагала, као што су  вредности толеранције, прихватање странаца и сама демократија. Сада имамо изругивање ономе што су те речи некад значиле. То је врло разочаравајуће. Због тога сматрам да САД треба да престану да деле моралне лекције остатку света, јер једноставно више немају морално право на то.

Гордана Поповић

---------------------------------------

ПИСАЦ И ВРЕМЕ
У двобоју са великим боговима

Пуних двадесет година Арундати Рој је била одсутна из водећих медија, иако је пунила хале америчких и британских универзитета, а у у Индији и Кашмиру предводила протесте против брана и исељавања људи, против окупације, хинду шовинизма или линчовања муслимана.

Сада, када се најзад „вратила” лепој књижевности, отворена су јој сва медијска врата

Важно је звати се Арундати Рој (Фото Викимедија)

Да ли је вредело чекати Арундати Рој пуних двадесет година да напише нови роман? Нема дословце ниједног меродавног медија у англосаксонском свету, од Америке, Аустралије, Канаде, преко Велике Британије, Јужне Африке и Индије, а да се детаљно није позабавио феноменом индијске књижевнице, и њеним делом The Ministry of Utmost happiness (у слободном преводу Министарство највишег степена среће), романом који је угледао лондонске књижаре пред почетак лета, тачно двадесет година пошто је са Богом малих ствари (1997) освојила „Букера“, као најмлађа лауреаткиња у историји ове престижне награде.

Као да се њена документарна проза, њен снажни ангажман против шовинизма, угњетавања, прогањања, бомбардовања, крик против нуклеарних проба, осуда корпоративне похлепе, њен изразито принципијелни левичарски наступ уопште не рачуна. Пуних двадесет година Арундати Рој је била одсутна из мејнстрим медија, иако је пунила хале америчких и британских универзитета, иако су је овацијама дочекивали млади демонстранти широм света, иако је у Индији и Кашмиру предводила протесте против брана и исељавања људи, против окупације, против хинду шовинизма, или линчовања муслимана. Сада, када се најзад „вратила“ лепој књижевности, отворена су јој сва медијска врата, и она најважнија попут Њујорк тајмса, Вашингтон поста, Њујоркера, Њујорк ривју ов букс, Атлантика, Тајмса и Тајма, Гардијана...

Зорана Шуваковић

---------------------------------------

ОСВРТ
Чарлијева Америка – српска Америка

Има неколико Чарлијевих прича које причам као да су моје. Његов отац Ђока Симић био је електроинжењер са добром платом, вечито у дуговима, вечито у искушењу да паре за кирију потроши за ресторан или за ново одело. Ђока би обукао скупо одело а у џеп би, уместо цвета, ставио љуту папричицу  

Чарлс Симић (Илустровао Драган Стојановић)

Чарли Симић и његов отац Ђока ушли су у француски ресторан на западној 55. улици у Њујорку. Чим су ушли отац и син су се запричали. Говорили су о Гурђијеву, о неминовности патње која кристализује душу, о лудостима стрица Боре, о осебујности српског карактера. Ресторан је био организован по систему „воза”. Келнер је долазио и одлазио, доносећи различита јела. Отац и син су причали. Кад је дошло време за десерт они су се погледали и упитали:– А шта смо ми ово јели?

Зовнули су келнера и наложили:– Донесите нам све ово, још једанпут.

Овај пут су јели са пажњом.

Када су по други пут дошли до краја, конобар је донео флашу налик на омањи кристални лустер. Насуо им је коњак на рачун куће и упитао:– Да ли ви увек овако једете?– Само кад смо гладни – одговорили су отац и син.

Владимир Пиштало

---------------------------------------

12. ИГРАЧ
Хладна трава Вимблдона

Можемо само да нагађамо са коликом би страшћу, умећем и елеганцијом велики југословенски новинар Мирослав Радојчић описивао Ђоковићеву борбу да се избори за право да макар једном када изађе на терен одигра тек један обични тениски мечКада је својој последњој збирци песама давао наслов Хладна трава, Александар Ристовић свакако није мислио на тениске терене у Вимблдону. Италијански писац Роберто дел Ђудиче своме првом роману дао је наслов Вимблдонски стадион, али, сем што се прича завршава на празним трибинама централног терена „Свеенглеског крикет и тениског клуба”, у његовој књизи нема нити једне једине речи о тенису.

Ристовићева хладна трава расте на некој шумадијској ливади, која се у његовим једноставним а дубоко истинитим стиховима очас посла претвара у цео један космос, а Дел Ђудичеов неименовани јунак безуспешно трага за Робертом Балзеном, загонетном фигуром послератне италијанске књижевне сцене, човеком који за живота никада није објавио нити једног јединог слова.

Вуле Журић

---------------------------------------

ГРАДОВИ УТОПИЈЕ
Опсесија савршенством

Нема ничег лошег у томе што неко машта о бољем и праведнијем друштву и настоји да оствари своје визије. Али, није добро када се претера у планирању и контроли друштвеног система или неког места. Не може све да испадне перфектно.

                                                        

Иван Шулетић, Cityscape VIII

Протомајстору Богдану Богдановићу

„Погледајте тај град, Селестинград! Слонови су управо завршили са градњом и сада се одмарају или купају. Бабар, Артур и Зефир бродом плове око новог престоног града и диве му се. Сваки слон има своју кућу. Сви прозори гледају на велико језеро. Палата рада налази се поред Палате задовољства...“

Реч „утопија“ потиче од грчких речи ou (не) и topos (место) и значи „нигде“. Италијански књижевник Клаудио Магрис предлаже термин „неместо“. Томас Мор је у својој Утопији (1516) описао савршено друштвено уређење на једном измишљеном острву. Његов модел је земља мале површине која има 54 града. Градитељи су ископали канал широк 22 километара како би нову заједницу одвојили од копна. Тако је настало острво које је тешко освојити и са ког је подједнако тешко побећи. Кретање је ограничено и на самом острву, а становници морају стално да показују своје пропуснице. У друштву, налик робовласничком, доживотно влада изабрани монарх. Законима је прописано како ће се људи облачити и предвиђене су казне за сексуалне преступе. Свако мора да ради одређене врсте послова, а посебно су валоризовани физички радови.

Небојша Брадић

---------------------------------------

ПРЕИСПИТИВАЊА
Зашто се Толстој није убио

Проблематичност његовог духовног трагања састоји се најпре у одбацивању хришћанског уверења да се живи само да би се остварио живот после смрти. Живети са таквим уверењем, по њему, значило би живети бесмислено, што га је довело у сукоб са црквеним учењем, али и уздрмало углед Исповести, дела које је међу првима из његовог опуса преведено на енглески.  

Сећање, цртеж Драгана Лубарде (1933–2017)

Савремени човек више не дели оптимизам и поверење у свет, како је то приметио Жил Делез. Према француском филозофу, више се не верује ни у могућност промене реалног света ни у онострано. Ипак, човек је таквом свету врло посвећен и настоји да га сачува, иако мало тога доброг о њему може рећи. Поставља се питање: зашто се чува оно што нема смисла? Један могући одговор, и то врло актуелан, дао је Лав Толстој у свом потцењеном аутобиографском делу Исповест, у коме прилично сурово приповеда о драматичном путу сазнања и тражењу спасења од животног бесмисла.

Милена Ђорђијевић

---------------------------------------

СЕЋАЊА
Сеоска девојка из Смоланда

Поводом 110 година од рођења Астрид Линдгрен, свет се и даље најрадије сећа њене јунакиње Пипи Дуге Чарапе, с којом је шведска књижевница имала највише проблема  

Пипи Дуга Чарапа (Фото видео исечак)

Књижевно дело Астрид Линдгрен (1907–2002) од око стотину књига, од којих је већина филмована, већ је постало део културног наслеђа Шведске, а истовремено добија стално нове читаоце. Преведено је на 96 језика у 150 милиона примерака. Најпревођенија је шведска књижевница, док је у свету десета на ранг-листи.

Шта је то тако посебно код Астрид Линдгрен и шта осваја срца читалаца, деце и одраслих? У књизи Деветоро, објављеној постхумно, књижевница Ћерстин Екман баца ново светло на дело велике Швеђанке. По мишљењу Екманове, чак се и Данте меша у њеним књигама са становницима родног Смоланда. С друге стране, њени ликови су толико живи за читаоца, а били су и за саму књижевницу, да је, попут Балзака, у једном тренутку позвала једног од њих, Тенгила, да се бори.

Даница Диковић Ђургуз

---------------------------------------

ФЕСТИВАЛ У МОНПЕЉЕУ
Демократија у Америци на Кастелучијев начин

Редитељ представе преузима из записа историчара Алексиса де Токвила чињенице које су начиниле ову земљу моћном, да би их допунио својим личним опажањима девијација које су од ње, у очима већег дела земаљске кугле, начиниле омраженог тиранина  

Сцена из представе „Демоктратија у Америци“

У оквиру позоришног фестивала „Глумачко пролеће“ у Монпељеу, најбољи од најавангарднијих савремених сценских редитеља представио је комад Демократија у Америци који је, судећи по дужини аплауза, целокупној публици одузео дах. Позориште Ромеа Кастелучија, од самог постанка, позива на размишљање и интуитивно праћење представе у коју нас уводи овај визуелни гуру савршеног осветљења који нас непрестано подсећа, од свог „Сиђи доле Мојсије“, да је сценски рад пре свега наслеђе сликарске школе Каравађа, Рембранта или Вермера.

Међутим, Кастелучијев рад буди у нама подједнако емоције колико и политичку рефлексију, у његовој интерпретацији класика, Есхила, Шекспира, Дантеа, у кореографији опере Вагнера, Глика, Берлиоза или у поставци сцене истовремено античке и савремене. За ову нову кореодраму од 110 минута коју је написао са Клаудијом Кастелучи, редитељ тврди да је лишена политичке импликације, али ко ће му веровати?

Нина Живанчевић

---------------------------------------

ИЗЛОЖБЕ
Библијски бег босанског пророка

Слике трогодишњег Ајлана који је страдао заједно са петогодишњим братом Галипом и мајком надомак Грчке, Сафет Зец ставља у апсиду цркве Пијета у Венецији на својој изложбиЕгзодус 

Са изложбе „Егзодус”

Венеција – предграђе оног света, вазда има некакву тајну заверу са онима који га посећују… Али чим ступисмо на тло, моја кћер и ја као по договору уђосмо у цркву Санта Марија дела Пијета. Ми нисмо знале да је и ту део изложбене поставке Бијенала. Тачније, разум није. Али су срца већ дрхтала привучена пљуском сјаја, меком скрамом неких невидљивих звезда. Пре него што закорачих у цркву, душа је већ начинила прелет… А ондa, стајах лице у лице са сликама босанског, сада не само венецијанског већ светског сликара, Сафета Зеца. Пре ове изложбе, излагао је у Венецији у Музеју Корер, али и у Лорету, Риму и француском Лилу. Сарајевске новине су поводом венецијанске изложбе писале да су „босанског Микеланђела” на Бијенале позвали Институција цркве Пијета и њен директор Масимо Зуин. О изложби, Зец тихо и стидљиво каже: „Чији сам ја?”

Сања Домазет

---------------------------------------

ГЕНЕТИКА
Питање „дизајнираних” беба

Научници су открили четрдесет гена који отварају ново поглавље у проучавању биолошке основе интелигенције, али сматра се да на стотине гена, ако не и хиљаде, играју неку улогу у људској интелигенцији и већина њих тек треба да буде откривена

Да ли људски ембриони могу да буду бирани у односу на потенцијал мозга

Деценијама научници покушавају да открију везу између генетике и интелигенције. Нова студија умногоме доприноси разоткривању гена који  су у вези с интелигенцијом, али истраживачи упозоравају да за генијалност није одговорна само генетика.

Велико истраживање генетике људске интелигенције које је обухватило 60.000 одраслих и 20.000 малишана открило је четрдесет нових гена који играју улогу у развоју интелигенције, што чини укупно педесет два гена за која се зна да су задужени за „интелигенцију”.

„Желимо да разумемо како мозак функционише и да установимо које су биолошке основе интелигенције”, рекла је професорка Данијел Постума, генетичар са Универзитета у Амстердаму, вођа студије објављене у часопису „Нејчер”.

Милица Момчиловић

---------------------------------------

ЏЕЗ СКИЦЕ
Виртуозне виолинске муње

Украјинци су публика какву би сваки музичар пожелео. Не само да аплаудирају гласно и сложно, чак и када музичари нису заслужили, већ се после сваког концерта праве редови иза сцене за селфије и аутограме, чак и када за музичаре раније нису чули Чајна Мозис фото Аркади Митник

Ексклузивно за Политику из Лавова

Чајна Мозис (Фото Аркади Митник)

Док се полако пуне редови столица на сцени Едија Рознера, током Alfa Jazz Fest-а, размишљам како је српска публика баш привилегована – даму која ће ускоро изаћи пред 4000 људи поздравићемо ове јесени на сцени Културног центра Панчева, у интимном загрљају десет пута мање џез афисинадоса.

И, ево је Чајна Мозис, кћи славне Ди Ди Бриџвотер. Пре седам година на џез фестивалу у Вјену присуствовали смо, како сам тада записао, „рађању нове џез звезде”. Видели смо „размене суза радости и поноса између мајке и кћери“ на крају њеног наступа. А сада слушамо како је лепо одрасла. Блуз је њена основна фарба, са финим нијансама соула и фанка, и џезом као плаштом у коме ће се саставити страст и жудња, туга и виц, сигуран глас и одлична сценска представа. А у сржи џеза је и импровизација: пијаниста бенда није долетео због невремена, па се за клавиром затекао саксофониста Луиђи Грасо, одличан у изненадној улози.

Војислав Пантић


Коментари1
42618
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драгољуб Збиљић
НИЈЕ БАШ СВАКО ПИТАЊЕ ПАМЕТНО! Коментар за белешку "Зашто се толстој није убио?". Па није! Неком било сулудо или не, али и за самоубиство потребна је доза велике храбрости. Страх. А за страх, неко је паметан рекао: "Страх образу каља образ често." Али, треба и то рећи: страх често и човека чини човеком. Зашто се неко није убио може се рећи да је прилично глупо питање.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља