понедељак, 25.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:55

Од отаџбине остала је само – „ина”

Због посебног односа према отаџбини, често на граници патологије, који је наш народ коштао милионе жртава, прича из романа „Ина” може доживети потпуно различито, каже Крстa Поповски
Аутор: Марина Вулићевићпетак, 07.07.2017. у 22:10
Крстa Поповски (Фото лична архива)

Опсесивна тема младог вајара је мала, аутохтона српска крава названа Расина, избегла у његовој младости заједно са породицом током акције „Олуја”. Младић ту краву доживљава као пријатеља, док је његови родитељи посматрају искључиво као намирницу и одстрањују од ње део по део, док је потпуно не униште. Касније, вајар од костију те животиње ствара своју уметничку конструкцију, креира уметност тамо где је живот прекинут.

Ова алегорична и иронична приповест у средишту је новог романа Крсте Поповског „Ина”, у издању београдске „Лагуне”.

У разговору с аутором, намеће се питање и о симболици ове животиње, чије растакање у први мах може да подсећа и на распад Југославије...    

– Крава носи сличну симболику у многим митологијама. Симбол краве повезан је с плодношћу. У словенској митологији, ако бисмо и „Велесову књигу” прихватили као део тог корпуса, крава се поистовећује с богињом мајком коју су називали и „Мати влажна земља”. Међутим, морам признати да ми на уму уопште није била домовина Југославија, већ отаџбина Србија. Опет, не Србија у географском и геополитичком смислу, већ Србија као свеукупност српског идентитета. Уосталом, Расина је назив српске реке и име краве из романа, Рас је средњовековни престони град. Дакле, на уму ми је био српски народ и растакање српског народа од 1903. године до данас. Управо због посебног односа према отаџбини, који је често био на граници патологије, који је наш народ коштао милионе жртава, ова се прича може доживети потпуно различито: као жал за „великом Србијом” и као подсећање на све колективне заблуде – објашњава Крста Поповски, додајући да када би свој „сплин” неким случајем крстио југоносталгијом – то би било жаљење за далеко вишим степеном социјалне правде, жаљење за самопоштовањем, жаљење за детињастијим односом према стварности.

    Симптоматично делује баш то што родитељи инсистирају на томе да се кравље месо поједе, што су они оличење деструкције, док је младић, будући уметник, онај који би да намучене кравље кости одржи на окупу... У којој мери је ова романескна избегличка породица „типична” за наше прилике – питање је за аутора.

– У овом роману „старији” су представници рационалног, трезвеног и практичног духа. Младић Владимир је, пак, осећајан, осетљив, поштује традицију на коју се и сам наставља. Чини ми се да се та „измена” улога заиста код нас и збила. Читаве генерације у послератној Србији биле су опседнуте „благоутробијем”, летовањем, зимовањем, кредитима за станове, аутомобиле. Мимо њих, тако наједених и мамурних, пролазили су политички порази Србије који су започели одмах после Другог светског рата, кулминирали политичким распарчавањем Србије, а завршили се ратовима од 1991. до 1999. године. Њиховој је деци остало да се поново позабаве традицијом, правдом и неправдом. Тако да је ова породица уистину „типична” и то не само типично избегличка, и не само типично српска послератна породица. То је типична породица двадесетог века: у се, на се и пода се. Практични дух, који побеђује већ 5.000 година, сече, једе и крпи врло вешто, тако да прикрије шта се секло и јело...     

 Фрагментарност наслова књиге такође је метафорична. „Ина” је други део речи: Расина, говедина, домовина, Крајина, Марина (што је име једне од јунакиња). Поповски тумачи ту „деконструкцију”.

– То је остатак бројних речи: образина, отаџбина, истина, итд. Ето и ви се зовете Марина. Сама за себе, реч „ина” има значаја само за енигмате. Човек је у стању којечега да се одрекне због неког „много значајног циља”. Када слушате родитеље који подучавају децу, па им говоре о томе да морају да се одричу игре, слободног времена, дружења да би некуд стигли, одмах се препаднете и започнете самопреиспитивање: „Јесам ли се довољно одрекао? Треба ли још ово да пустим, још оно да прогутам?”. И ето вам слике данашње корпорације, породице, сваке заједнице у којој се копачи одричу руку не би ли доспели негде где им руке више неће бити потребне. А када стигну тамо где су замислили, не могу више ни себи да аплаудирају – каже Поповски.

– Схватио сам, коначно, да живот почиње тамо где уметност мре – закључује на крају вајар, док се писац заправо поиграва клишеима у уметности...

– Поигравам се клишеом да уметност нема ништа заједничко са стварношћу. Испада да је срамота бавити се уметношћу која се наслања на стварност. Не знам како бисмо и о чему певали, писали, шта бисмо сликали и вајали, када бисмо порицали живот и стварност. Можда бисмо сви били концептуалисти, па би и када неко подригне то имало значење, сакривено негде дубље од желуца. Наравно да не мислим како би писци требало да иду наоколо с бележницом у руци, као Чеховљев Тригорин, и да „хватају утиске”. Али исто тако не мислим како би требало да седе у библиотекама, намрштени, озбиљни и с мислима већим од сопствених лобања. Када је прича сама по себи тешка, тужна и трагична, морам мало да се измакнем, управо користећи се иронијом и хумором, како не бих заплакао.


Коментари1
37978
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Neva Savić
Zaista dobar razgovor! Višestruko znakovit! Podstiče na ozbiljno razmišljanje i "prestrukturiranje" našeg sopstvenog odnosa i prema porodici, otadžbini, umjetnosti...Hvala kolegi Popovskom, ali i Marini Vulićević koja uvijek izabere prave teme, prave autore, uz svoj prepoznatljivi književno-kritički nerv.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља