понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05
ДОСИЈЕ ПОЛИТИКЕ: НАЦИОНАЛНИ ПАРКОВИ СРБИЈЕ – КОПАОНИК (2)

Благо сребрне планине

Највећи планински масив у Србији је једино месту на свету где могу да се виде копаоничка љубичица, копаоничка чуваркућа или Панчићева режуха
Аутор: Димитрије Буквићнедеља, 09.07.2017. у 22:00
Ливаде испод Треске (Фото Драган Боснић)
Фрулаш са Копаоника (Фото Д. Боснић)
Рај за скијаше (Фото Драган Боснић)
Поглед ка Рудници (Фото Геза Фаркаш)
Видиковац Гобеља (Фото Д. Боснић)

Кад очи све то сагледају, душа осећа потребу да се диви нечему незнаном, бескрајном, нечему што срце уме да осећа, а језик не уме да искаже. Тим речима, Милан Милићевић, историчар и етнолог, описао је панораму коју је посматрао с Копаоника.

Кад би сада бацио поглед с неког од врхова на обронке ове планине, посетилац би спазио шумовите обронке који крију многе јединствене биљне врсте и разноврстан животињски свет. То су разлози због којих је највећи планински масив у Србији 1981. године стављен под заштиту државе као природно добро и проглашен за национални парк.

Тих 75 километара од Лаба и Ситнице на југу до реке Јошанице на северу, јединствених по издашности природе и богатог културног наслеђа, некада су словили за „сребрну планину”. Тако су, због рудних богатстава, Копаоник звали Римљани, Млечани и Турци.

И садашњи назив планине потиче од речи „копалник”, која уз бројне археолошке локалитете упућује на то да је овај масив вековима био познат по рударству – таман колико данас по скијалиштима.

И док се благо скривене планине некада крило у њеној утроби, оно најдрагоценије што Копаоник данас пружа налази се на његовој површини. Ниску природних драгуља чине, између осталог, више од 900 биљних врста и подврста, 175 врста птица, више од 200 врста гљива, шуме врба, топола, граба, јавора, букве, китњака, цера, смрче, јеле... Само овде на целом свету може да се види копаоничка љубичица, копаоничка чуваркућа или Панчићева режуха јер расту једино на Копаонику. Чудесни свет планинске флоре употпуњују и балкански ендемити као што су бабина свила, балканска киселица, бедрница, Блечићева кандилка, босански каћунак, бугарска хајдучица, жуменица, једић, југословенски звончић, планински јавор и многи други. Овај национални парк је такође дом крајње угрожене врсте алпски различак, али и заштићеним птицама и животињама – од детлића и дрозда, до дивље мачке и дивље свиње.

Овдашње стазе и богазе крију и ендемског лептира по имену балкански поштар, али и неколико „ботаничких споменика” – како се стручно називају стабла шумског дрвећа великих димензија и знатне старости, уз то још витална. Међу њима су јела столактица у Самоковској реци, стабло смрче у Гобељској реци и три горска јавора у Кривој реци.

Надалеко чувени примерци биљног света Копаоника налазе се и у иностраним ризницама, попут Хербаријума Царског музеја у Бечу, где се чува збирка коју је сачинио геолог Ами Буе. Управо је он спровео прва проучавања флоре на овој планини, на пропутовању кроз Балкан 1836–1838. године. Најзначајнији научни допринос изучавању биљака овог масива дао је, ипак, наш Јосиф Панчић, који је први пут овде боравио 1851. после чега је још 18 пута дошао на Копаоник. У његову част, највиша тачка Копаоника (2.017 метара) прозвана је 1951. Панчићевим врхом. Том приликом, чувеном научнику је подигнут и споменик-маузолеј, у који су пренети његови земни остаци и његове жене, и то у – сандуку од Панчићеве оморике. До обележја се данас не може доћи без посебних најава и одобрења, јер се нашло на административној граници Србије и Космета, у зони копнене безбедности која је у надлежности Кфора. Ако је за утеху, ту су други видиковци, као што су Суво рудиште, Гобеља, Караман, Кукавица, Вучак или Треска. Са њих се, по ведром времену, могу видети и планине у Црној Гори, Бугарској и Албанији. А ни споменици не мањкају на Копаонику, посебно они који у виду налазишта упућују на рударску прошлост овог масива.

Археолошко наслеђе овог масива обухвата период од неолита до турског доба. Најстарији налази потичу с локалитета Росуља и Луг у Горњим Казновићима, затим Гребље, Томовићко брдо и неолитски слој насеља Беглучка. У старијем гвозденом добу овде долази до прераде метала, о чему сведоче локалитети Бела стена, Велики крш и Јасова бачија.

Замах рударства почиње по успостављању римске власти на овом подручју, кад се формирају рудници и насеља. О томе и данас сведочи археометалуршки комплекс Зајачак, као и локалитет Добринац у Рватима из трећег или четвртог века, на којем се налазио административно-управни центар рударско-металуршких послова на западном Копаонику. Ова планина ће од 14. века постати и главни рудоносни рејон средњовековне Србије, па се тако 1412. године, кад је донет Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, овде увелико експлоатишу руде злата, сребра, гвожђа, бакра, олова, цинка, а своје колоније оснивају Которани, Саси и Дубровчани. После турских освајања, ово подручје укључено је у састав Османског царства. Осим за руде, Турци су очито били заинтересовани и за изворе термалне воде, на шта упућују и остаци старог купатила из тога доба на простору данашње Јошаничке бање.

Копаоник је данас синоним за туризам, скијалишта и луксузне хотеле који их опасују. Не би, ипак, требало губити из вида поруку Јосифа Панчића исписану на његовом маузолеју, у којој се наводи да ће „српска омладина тек дубоким упознавањем и проучавањем природе наше земље показати колико воли и поштује своју отаџбину”.

ЛИЧНА КАРТА

12.106 хектара је површина националног парка

13 природних резервата у режиму заштите првог степена

19 насеља

2.800 становника

Изненађење за цара

Предање каже да су копаонички домаћини изненадили цара Душана који је овим планинама прошао у августу 1336. године. Тад су му на трпезу изнели за ручак јагњетину с ражња, грожђе из Жупе, свеже трешње из Јошаничке Бање и хладно вино. Цар Душан се зачудио откуд им све те намирнице усред лета. Домаћини су на то одговорили да се овце на овој планини касно јагње јер зима дуго траје, да трешње касније сазревају због хладније климе, да је грожђе у Жупи поранило, а да је вино хладно јер у августу још има снега.

Највећи планински масив у Србији

– Сребрна планина, како су је звали Римљани, Турци и Млечани, привлачи данас својим сјајем на падине које блистају снеговима мноштво приврженика. Од антике знан, од средњег века чувен по рудном изобиљу, даром народног ума и умења, Копалник је нашао пут и до песме и до приче и до предања – приповеда уредник едиције Владимир Рогановић

Национални парк „Копаоник” обухвата површину од 12.106,03 хектара. Особене природне вредности одликују 13 локалитета у режиму заштите првог степена (строги природни резервати): Барска река, Беле стене, Вучак, Гобеља, Дубока, Јанкове баре, Јелак, Јеловарник, Козје стене, Мркоње, Метође, Самоковска река, Суво рудиште. Највећи је планински масив у Србији, додаје Рогановић: од Лаба и Ситнице на југу до реке Јошанице на северу, простире се дужином од 75 км

О заштити природних вредности стара се ЈП НП „Копаоник”, које је као следбеник Предузећа за заштиту и развој НП „Копаоник” основано 1993. године.


Коментари0
d6be5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља