понедељак, 25.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:55

Представе из дечје игре

Бранислав Трифковић је на сцену као глумце поставио децу са оштећењима слуха и децу из дома за ометене у развоју „Колевка“ уверен да игра и стварање припадају свима
Аутор: Александра Исаковпонедељак, 10.07.2017. у 20:50
(Фото: приватна архива)

Суботица – У духу правог позоришног професионалца Бранислав Трифковић је ову летњу сезону завршио са три премијере. За све је писао сценарио, радио режију, бирао музику, припремио сценографију, био мајстор светла, повремено и глумио.

При томе је све то урадио са ансамблом за који се није могло претпоставити да ће његови чланови икада стати на сцену и под јарким светлом рефлектора играти представу пун сат и по времена.

„Пре пет-шест година дошао сам на идеју да децу из глумачке трупе ’Шедоуплеј’ у представи ’Енглеска ружа’ саставим са децом из Школе за слушно оштећену децу ’Доситеј Обрадовић’. Тако сам почео да посебно радим представе и са децом из Школе за слушно оштећену децу. Једну од тих представа видела је моја другарица Маја Гвозденовић, психолог у ’Колевци’ која ме је питала да ли бих нешто слично могао да урадим и њиховим штићеницима. Нисам знао шта могу да очекујем, али зашто не покушати?“, прича Бранислав Трифковић како је са осморо малишана који су смештени у Дом за децу ометену у развоју направио представу инспирисану легендарним филмом „Кум“.

Бранислав Трифковић је глумац и луткар у Дечјем позоришту у Суботици, која је постала његов дом иако је требало да буде тек пролазна станица на његовом путу деведесетих година из Зенице ка Канади или некој другој „западњачкој“ адреси. Животно сналажење натерало га је да се бави различитим пословима, од којих су му неки, попут продаје на бувљаку, обећавали добру егзистенцију. Ипак, у њему су каже увек звонила она три бунтовничка акорда која је упио као млади тинејџер слушајући алтернативну музику панка и новог таласа. Свет уметности и стварања његово је опредељење, али је за овог члана ансамбла дечјег позоришта свет игре много шири од уобичајеног позоришног репертоара, па је пре више од деценије прихватио позив пријатеља да у играоници и школици енглеског језика са шестогодишњацима направи представу. „Питао сам се шта могу са тако малом децом, али донео сам им платно, укључио рефлектор, пустио музику и игра је почела. Кренула је чаролија у којој сам комбиновао њихову игру са својим идејама, и то је тако остало до данас. Свака моја представа је у ствари дечја игра, и ја немам потребе да им даје неке ’опасне’ задатке, и та је формула остала до данас“, прича Трифковић како је настала мала позоришна трупа ’Шедоуплеј’ која већ десетак година сезону завршава премијером у којој игра по дванаестак малишана.

Позориште је онда „уселио“ и у Школу за слушно оштећену децу“ са којом је ове године имао премијеру „Како сам мењао тату за две златне рибице“, а од ове године на позоришну сцену извео је и децу из „Колевке“ са представом „Кум и гуги“.

У тој представи играју Јумер, Љиља, Дарија, Мира, Мила, Лазар, Зарије и Алекса, а у раду са децом имао је велику помоћ њихових васпитача Маје Гвозденовић, Маријане Колар, Бојане Мравчевић и Јованке Делић. Трифковић каже да су оне имале огромну љубав и стрпљење и када би им ујутру у 7.30 часова, јер тада су имали пробе у једној малој собици у „Колевци“, дао батеријске лампе у руке и рекао – „машите“, оне су без речи пристајале. Можда су се у почетку, као и директор „Колевке“ који им је дао одрешене руке, питали шта ће од тога бити, али убрзо су видели да деца од првог момента, без обзира на све своје хендикепе, прихватају игру, учествују и чак активно два сата пробају. А то је време које пре тога са њима нису могли да проведу у било каквој активности, па је тако било јасно да је и овде позориште имало позитиван утицај.

Након успешне премијере на сцени Дечјег позоришта играће за децу „Колевке“, становнике Геронтолошког дома, као и за кориснике Дома за одрасле са сметњама, а добили су позив за учешће у Зеници на смотри деце са оштећењима у развоју из целог региона.

„У овом позоришту које ми стварамо публика види представу, и може да јој се свиди или не, али оно што је битно јесте то процес настанка игре коју стварају сама деца, у којој се радују, то је процес стварања који нас радује, и то је свет у којем желим да будем”, каже Бранислав Трифковић.


Коментари0
15cc8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља