Отварање унутрашњег дијалога о Косову и Метохији и о промени Устава била је једна од кључних порука Александра Вучића у обраћању посланицима Скупштине Србије после полагања заклетве и ступања на дужност председника државе.
То је као веома важно истакао још неколико пута после.
Дијалог који би резултирао консензусом макар и о минимуму питања био би несумњиво велики корак у заштити државних интереса.
Допринео би бољим односима између политичких актера у земљи, а то би сигурно благотворно деловало на цело друштво. Међутим, судећи по реакцијама већине опозиционих странака – и само организовање ширег дијалога биће врло тешка мисија.
Говорећи о унутрашњем дијалогу о КиМ у парламенту, Вучић је казао да је он „можда важнији од оног који треба да водимо са Албанцима”. Што се Устава тиче, у изјавама медијима више пута је поновио да није проблем обезбедити двотрећинску већину у парламенту, али да не жели промене без широког консензуса. И премијерка Ана Брнабић је у свом експозеу говорила о неопходности дијалога у друштву, истакавши да ће га „охрабривати као начин да донесемо добре одлуке за Србију”. Брнабићева је нагласила да ће „сваки предлог, свака идеја, свако конструктивно решење наићи на отворена врата” и да је дијалог гарант стабилности.
Да ли због тога што је реч „дијалог” о важним државним питањима врло ретко помињана, још од 2006. године, када је после разговора представника већине парламентарних странака (против су били само ЛСВ и ЛДП) и уз много компромиса донет нови Устав, тек чини се да су многи заборавили значење ове речи. Зато ваљда како неко помене дијалог, тако његови потенцијални учесници имају милион услова да би се уопште одазвали позиву. А дабоме, унапред знају и да је то бесмислени посао.
Како је Вучић замислио дијалог, још нисмо чули, али је најавио ко би у њега био укључен, а ту су парламентарне странке, САНУ, СПЦ, невладине организације. Већина парламентарних странака је на најаву дијалога реаговала готово као на највећу увреду, јер би то „Вучић могао злоупотребити и искористити зарад даљег очувања свог самовлашћа”.
Како би решавао проблем КиМ и шта би мењао у Уставу, од Саше Јанковића, председника Покрета слободних грађана и бившег заштитника грађана, нисмо чули ни у председничкој кампањи, ни после тога. А на Вучићеву најаву реаговао је брзопотезним одговором да се позиву неће одазвати, јер „није потребан дијалог Вучића са неким, већ његов монолог са самим собом”. Јанковић је истакао: „Велике силе су га довеле на власт да преда независност Приштини и ја му сигурно нећу давати алиби да се било ко сем њега ту нешто пита.”
Бивши председник државе Борис Тадић, сада лидер СДС-а, како је изјавио, донеће одлуку о позиву када оцени да ли ће моћи да допринесе неким решењима: „То нећу учинити ако би разговори били само представа дијалога у сврху поделе историјске одговорности за одлуке које је доносила искључиво ова власт.”
И лидер Двери Бошко Обрадовић најавио је да ће одлуку о позиву донети кад стигне, али „преговоре о КиМ треба вратити у Савет безбедности УН под окриље Резолуције 1244, где Србија има савезнике у одбрани својих интереса”. Лидер ДС-а Драган Шутановац је, у првој реакцији, казао да очекује од председника да понуди решења која ће бити основа за те разговоре и платформа која ће да се разматра, а „не да од представника опозиције саслуша предлоге, а онда јавности саопшти како има велике притиске од опозиционих партија”. Говорећи о дијалогу о Уставу, Шутановац је за „Курир” рекао: „Не видим зашто бих разговарао са Вучићем, сваки разговор с њим је беспредметан, губљење времена, он то после злоупотреби. Нека именује преговарачки тим, обрати се ДС-у и ми ћемо одредити наш стручни тим.”
Лидер ДСС-а Милош Јовановић, како је изјавио, не разуме шта Вучић подразумева под унутрашњим дијалогом о КиМ. „Можемо да разговарамо само о одбрани територијалне целовитости у коју је укључено и КиМ”, рекао је Јовановић. Покрет „Доста је било” саопштио је да са председником Србије може да се прича тек кад он, како наводе у ДЈБ-у, буде почео да поштује Устав и кад поднесе оставку на место председника СНС-а.
Када смо у предизборном интервјуу за „Политику” питали Александра Вучића има ли икакве шансе да се ми овде договоримо око минималне националне политике, упркос разликама и свађама око других ствари, како је у Хрватској, на пример, Вучић нам је одговорио да то неће бити нимало лако. Судећи по реакцијама на његову најаву унутрашњег дијалога, то ће бити скоро немогућа мисија.
Уколико бисмо питали све актере на нашој политичкој сцени зашто је тако тешко да разговарамо „сами са собом”, нема ниједног који не би имао одлично објашњење зашто је онај други крив. Никоме на памет не би пало ни да помисли, а камоли да каже, како, може бити, ни сам није идеалан. Свима је некако лако да се залажу за „договор у региону”. Може се, видели смо, разговарати и са Албанцима па и доћи до неког споразума, али сести за сто у Србији и разговарати скоро је незамисливо. А зашто је тако, наслућује се из наведених реакција. Свима је много важније коме би дијалог донео политичке поене, а ко би могао да буде на губитку. Тако би, на пример, из Тадићеве реакције могло да се закључи да је он одувек опозиција и да ама баш никакве везе никада није имао са решавањем проблема КиМ. А у време када је он као председник државе одлучивао о свему, питање Космета измештено је из Савета безбедности УН и пребачено у ЕУ.
Може ли то да се врати назад, како условљава Бошко Обрадовић? Не може, то и Обрадовић зна. Како би Милош Јовановић бранио територијалну целовитост земље са КиМ – није рекао. Али би могао, на пример, то да предложи у оквиру дијалога који је Вучић најавио. Шутановац би требало да зна да је договор о промени Устава, пре свега политички. А кад се постигне онда на сцену ступају правни тимови. Уместо писања писама Европској унији, САД и разноразним међународним организацијама у којима се од свих њих тражи да сагледају и казне страшну „Вучићеву диктатуру и аутократију”, наша опозиција би могла да прихвати позив „диктатора”. Да чује шта има да каже, па ако не буде задовољна да не пише писма на „светске адресе”. Већ да, како рече Шутановац, обује удобне ципеле и крене по Србији да полако и стрпљиво објашњава каква је овдашња власт.
Што се Вучића тиче, његово је, као председника Србије, да све позове на разговор и предочи им ситуацију из свог угла и да изнесе своје предлоге решења. И да позив понавља. Да проба да и у Србији осим своје коалиције нађе партнере и међу политичким противницима, да прихвати сваку добру идеју и учини све да се пронађе онај минимум националног интереса који ће сви бранити. Ако свима на политичкој сцени Србија и народ буду најважнији стварно, а не на речима, дијалог може да резултира неким договором.
