четвртак, 20.07.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:38
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 15. ЈУЛА

Ћутање је традиција у Мађарској

петак, 14.07.2017. у 13:06
Роза ел Хасан (Фото Марко Ерцеговић)

УМЕТНИК И ВРЕМЕ

Током пада државног социјализма у Мађарској 1989, многи од нас уметника били су дубоко укључени у студентску револуцију, али није било спектакуларне промене у уметности – или ми уметници мислимо да је било, али најбољи историчари и критичари су нас критиковали због наших прилично тихих контемплативних радова у време револуције, питајући зашто уметност изгледа као концепт арте повере уместо да буде деконструкција симбола социјалистичког државног режима или укљученост у идентитетску политику, каже уметница Роза ел Хасан

У оквиру међународног пројекта Ризикуј промене (Risk Change) у Музеју савремене уметности Војводине у Новом Саду отворена је изложба једне од најрелевантнијих личности источно-централноевропске савремене уметничке сцене Розе ел Хасан под називом Као птице. Ова мађарско-сиријска уметница својим објектима, цртежима, скицама, а нарочито ин ситу инсталацијама, истражује појам дома у контексту глобалних миграција и еколошке катастрофе на Блиском истоку кроз уметнички активизам, солидарност и визионарско-утопистичке идеје о хуманом еко-дизајну, те повратку природи.

Међународну каријеру је започела 1993, када је била позвана да изложи своју концептуалну скулптуру на 45. Венецијанском бијеналу Аперто ’93, након чега је имала самосталне и групне изложбе у неким од најистакнутијих изложбених простора светске уметничке сцене у Будимпешти, Грацу, Бечу, Базелу, Стокхолму, Антверпену, Чикагу и Њујорку. Учествовала је на бијеналним манифестацијама као што су: Куанђу бијенале у Јужној Кореји, Манифеста 1 у Ротердаму, Бијенале Сао Пауло у Бразилу, као и у павиљону Мађарске на Венецијанском бијеналу.

Током деведесетих година 20. века, пратила је дешавања у Југославији и имала контакте са појединим уметницима и кустосима из Србије. Такође, реализовала је пројекте са београдском уметницом Милицом Томић. Роза ел Хасан је последњих година широм Европе направила неколико пројеката заснованих на идеји „архитектуре саосећања”, коју је наставила изложбом у Новом Саду, чији кустоси су Сања Којић Младенов и Барнабаш Беншик. Концепт Као птице указује на важност посматрања природног окружења и његових законитости, нарочито логике понашања животиња и инстинктивне стратегије опстанка, како би се пронашли савремени начини за превазилажење нових глобалних изазова наметнутих економским и геополитичким променама.

Сања Којић Младенов

------------------------------------------

КЊИЖЕВНОСТ
Убод женским пером

Гроздана Олујић са „Излетом у небо“, делимично заборављена Боба Благојевић и њена „Путница“, Светлана Велмар Јанковић са „Лагумом“ или Милица Мићић Димовска и њена „Мрена“ примери су храбрости српских књижевница да напишу истину

Гроздана Олујић (Фото Раде Крстинић), Сoњa Aтaнaсиjeвић (Фото Википедија CCBY 3.0), Светлана Велмар Јанковић (Фото Анђелко Васиљевић)

Последња деценија прошлог и већ одмакли почетак овог века, доба је изразите експанзије жена писаца у српској књижевности чија дела наилазе на веома различите реакције како публике тако и не увек наклоњене критике. Уопштене и исхитрене оцене да се жене окрећу интимним, лирским, еротским и сличним преиспитивањима одредиле су и потребу да се књижевност дели на женску и осталу, стварајући својеврсни гето у коме је све могуће, од врхунске контемплације у поезији и уметности есеја до тзв. водитељске књижевности. У том галиматијасу тема лако је донети и неутемељену оцену да се политички, друштвени и шире хуманистички аспекти књижевности коју пишу жене тешко или никако не препознају, остављајући на маргинама дела која су не само вредна, награђивана и превођена већ која јесу извршила крупан утицај на националну књижевност нашег доба.

Године после Другог светског рата у којима су жене писци биле маргинализоване, уз часне и свима познате изузетке, потрајале су до распада земље и почетка грађанских ратова. Шта се током скоро пола века дешавало у сенкама, у сопственим собама, у бункерима забрањеног и цензурисаног, у фиокама са рукописима откуцаним у два примерка на писаћој машини, предмет је научних истраживања и читалачке радозналости. Сигурно да све што је остало скрајнуто нема највишу уметничку вредност, али ово је текст о храбрости. Да се у датом тренутку, који никада није прави, каже права ствар, да се напише истина.

Александра Ђуричић

------------------------------------------

ИНТЕРВЈУ
Кад се „мали човек” жртвује за ближњег

Либерална мисао бави се више, рекао бих, „хигијенском” хуманошћу, то јест на тренутке и пренаглашеним залагањем за помоћ другом (болесном или, на пример, избеглицама), али не и по цену властитог комфора, реда, класне сигурности и „прљања руку”, док за конзервативце искључивост и нефлексибилност представљају опасне рестрикције и за хуманост

Изворна, чиста и некалкулантска хуманост је урођен човеков рефлекс према другом: Горан Милашиновић (Фото Анђелко Васиљевић)

Горан Милашиновић вратио се теми свог романа Расцепи, књиге која је привукла редитељску пажњу Драгана Бјелогрлића и Вука Ршумовића (сарадника на сценарију), да би, сарађујући са њима, написао и нови роман Случај Винча и објавио га у Лагуни. Реч је о истинитом догађају, који се одиграо 1958. године у Институту за нуклеарне науке Винча, када су у експерименту озрачени винчански научници послати на трансплантацију коштане сржи у париску болницу Кири. Била је то прва хумана трансплантација коштане сржи у свету, коју је од шест преживело пет пацијената, али и сведочанство о пријатељству два народа. Оно што је привукло списатељску пажњу Горана Милашиновића, као и филмски нерв Бјелогрлића и Ршумовића, управо је истинита прича у којој су животе због непознатих Југословена ризиковали хумани Французи и где су срчаност показали француски лекари Жорж Мате и Анри Жаме.

Осам година се бавите истинитим догађајем и у јавности избегаваном темом радијације у Институту Винча. Нови роман написали сте заправо упоредо с радом на филмском сценарију?

Нови роман Случај Винча бави се истом темом, кроз другачији књижевни поступак. Реч је о већој концентрацији на сам догађај, као и на ликове наших несрећних научника и, нарочито, француских грађана који су били добровољни даваоци коштане сржи. Овде сам се више посветио њиховим претпостављеним карактерним особинама и мотивацијама и породичним односима у тренуцима одлуке да буду донори, без обзира на ризик по своје здравље и животе, а мање намерним постмодерним успоравањима, којих, у ствари, и нема. На то је, осим временске дистанце у односу на први роман, значајно утицала и одлука Драгана Бјелогрлића да по роману сними филм, као и ангажовање Вука Ршумовића на писању сценарија. Због тога је Случај Винча роман стилски замишљен да буде близак филмском језику. Како је приметио Бјелогрлић, један уметнички медиј утицао је овде на други динамички, то јест двосмерно.

Марина Вулићевић

------------------------------------------

ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ СМРТИ
Дон Жуан идеала

После смрти Октава Мирбоа, о њему се све мање говори, али се он појављује у енциклопедијама и историјама француске књижевности. А има и једног значајног читаоца. То је Иво Андрић који је читао Врт мучења у оригиналу и у својим свескама записао нека запажања. Деведесетих година прошлог века, овај контроверзни писац поново постаје предмет интересовања захваљујући Пјеру Мишелу који је о њему одбранио докторску тезу

Традиционалистички настројени критичари жестоко су га нападали: Октав Мирбо

Јован Скерлић примећује да је Мирбо „написао неколико дела од вредности, претресајући вечиту тему човека прикована и упропашћена због једне жене и дајући плаховиту, горку сатиру виших класа друштвених”.

Стогодишњица смрти француског писца, књижевног критичара и новинара Октава Мирбоа (1848–1917) који је за живота стекао европску славу као жучни памфлетиста и критичар друштвеног система и као страствени и непомирљиви борац за истину и правду, обележава се ове године. „Неправда која погађа неко живо биће – макар то био и твој непријатељ – и тебе у исто време погађа. Она у вама двојици вређа читаво човечанство. Мораш да настојиш да то исправиш”, пише он у тексту „Једном пролетеру”, објављеном у листу L’Aurore 8. августа 1898. Одредивши као циљ свог друштвеног ангажмана да натера оне који се понашају као да не примећују стање у савременом друштву „да погледају Медузу у лице”, он своју борбу за истину и правду води, како на политичком плану, одупирући се, у анархистичком духу, свим идеологијама које отуђују човека, тако и на етичком, здушно бранећи неправедно оптуженог Драјфуса, као и на естетичком плану, откривајући у својим проницљивим критикама, штампаним у листовима La France, Le Gaulois, Le Matin, Gil Blas, Le Figaro, L'Écho de Paris, Le Journal, новаторе у уметности и књижевности, попут Монеа, Писароа, Родена, Ван Гога, Метерлинка, Жарија, Ибзена, Кнута Хамсуна. Диви се Толстоју и Достојевском, а устаје и у одбрану Оскара Вајлда осуђеног на принудни рад.

Јелена Новаковић

------------------------------------------

У КАНОНУ
Жене и остали

Мада је у њену част установљена књижевна награда, и поред тога што се ради на поновној актуелизацији њеног дела, Биљана Јовановић још увек у ширем јавном простору и некој новој публици нема ни приближно тако добар статус какав имају њене познатије, мушке колеге

Трагичност јунакиња: Биљана Јовановић

Биљана Јовановић, књижевница и мировна активисткиња, ауторка је збирке поезије Чувар, трију романа и четири драме. Са још три ауторке, Радом Ивековић, Радмилом Лазић и Марушом Кресе, учествовала је у настанку антиратне преписке Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер. На деценију обележавања њене смрти, 2006. године, установљена је и награда која носи њено име, коју додељује Српско књижевно друштво за најбољи роман на српском језику. Била је чланица првог Одбора за заштиту уметничких слобода, председница прве невладине организације Одбора за заштиту човека и околине, а деведесетих година је била међу оснивачима УЈДИ, Хелсиншког парламента, Београдског круга, Цивилног покрета отпора. Такође је 1992. године основала ЛУР – Летећу учионицу, радионицу за културно и интелектуално повезивање расточеног југословенског простора.

Прошле године су код издавачке куће Лом поново објављени њени романи Пада Авала (1978) и Пси и остали (1980), док су Жене у црном објавиле антологију њених прозних текстова, драма и текстова везаних за њену политичку делатност. Разговори о Биљани Јовановић, њеној упечатљивој личности и делу, организовани су у претходна два месеца у Дому културе Студентски град, као и на књижевном фестивалу Крокодил.

Нађа Бобичић

------------------------------------------

ЕСЕЈ
Цивилизација безосећајности

Чиме је започета та биографија аутодеструкције, тај процес током кога смо изгубили сваку могућност креативног мишљења и понашања, способност да волимо, негујемо и чувамо оно што је наше

Новица Коцић

Ових дана се медијским простором пронела невероватна вест – ради изградње новог моста преко Саве, стари београдски Железнички мост биће размонтиран и премештен на другу локацију. Њу ће, веровали или не, изабрати грађани! Већ видим наслов који објављује резултате гласања: Мост преко Миријевског потока! Подвиг мостоградитеља!

Било да ову сулуду, расипничку идеју посматрамо у контексту трајне и дубоке економске кризе у којој живимо, лоше опремљености болница, оронулости великог броја школа или да се задржимо на забринутости због проблема одвијања саобраћаја у престоници током година које ће бити потребне за ову акцију, морамо да поставимо неколико питања. Прво, зашто расипати новце на рушење моста, када би он могао да ради све док се не сазида нови?  А када та нова, величанствена, скупоцена и хипермодерна грађевина осване на београдском хоризонту, преко старог и изанђалог моста  могли би да иду само трамваји.

Друго и главно питање јесте како смо дошли до таквог стања ума и духа? Чиме је започета та биографија аутодеструкције, тај процес током кога смо изгубили сваку могућност креативног мишљења и понашања, способност да волимо, негујемо и чувамо оно што је наше? Јер, јасно је да је овде много више реч о симболичком чину него о грађевинском подухвату! Еј, срушити мост! Па и онај најмањи и најружнији! А камоли мост у једном велеграду коме је потребно још десет мостова преко река и понора над којима почива. То раде само непријатељи.

Прича је почела давно, а свака генерација додавала је по једно или више нових поглавља.

Александра Павићевић

------------------------------------------

ИЗЛОЖБЕ
Посетиоци Документе у „боросанама”


Различитост ове изложбе, у односу на преовлађујуће тржишно глобално окружење, огледа се у антиспектакуларности изложених радова, опуштености при поставци или чињеници да су на отварањима изостајале чак и легенде радова. Упада у очи и то да добар број позваних уметника није до сада излагао на великим светским манифестацијама

Јоар Нанго, део рада за Документа 14 реализован је у Београду

Документа је и даље једна од највећих, најзахтевнијих и најскупљих светских изложби савремене уметности. Томе у прилог говори и чињеница да је претходно издање ове изложбе забележило знатно већи број посетилаца него било који Венецијански бијенале. Четрнаеста по реду, Документа је отворена у два града, прво у Атини, почетком априла, потом у Каселу, јуна ове године. У оба наврата, указала ми се прилика да присуствујем претпремијерама и отварањима, да видим већи део изложених радова и погледам низ перформанса који су премијерно изведени.

На Документи је уобичајено да се сусретнемо са уметношћу која тематизује друштвену критику и текуће политичке аспекте. Та очекивана црта Документе је донекле укорењена у самом њеном настанку, 1955. године, када је, у хладноратовском контексту, изложба допринела процесу нормализације постнацистичке Немачке и њеном прикључивању либералном консензусу модернизма. У Каселу је, у доба Хитлера, постојала значајна војна индустрија, стога савезници бомбардују и руше овај град. Производња се након рата обнавља и данас се у Каселу склапа тенк „леопард 2”, један од траженијих немачких извозних артикала. Перформанс Регине Хозе Галиндо експлицитно указује на противречност Касела као града војне индустрије и савремене уметности. Уметница излаже своје тело насупрот нишанима четири испражњена „хеклера Г-36”, испред којих публика може да заузме позицију стрелца и посматра уметницу кроз цев аутоматске пушке. Галиндо је стајала укопана у средини беле коцке, као симбол убијених студената и других жртава из конфликтних зона Латинске Америке, одакле и она сама долази. У њеном другом видео-раду, гледамо снимак из позиције тенкисте и уметницу како трчи испред тенка „леопард”.

Владан Јеремић

------------------------------------------

АРТ БАЗЕЛ 2017
Опоравак тржишта уметности

Највеће изненађење за многе наше познаваоце била је млада Јелена Булајић са својим хиперреалистичким портретима старијих особа, који су продати на штанду њеног немачког галеристе пре званичног отварања сајма

Јелена Булајић, Алис Лонг, из циклуса „Старост”

У време када је продаја у великим аукцијским кућама само током 2016. године пала за 40 одсто, у добу када бројни трговци уметнинама и ликовни ствараоци раде само преко интернета, велики сајмови уметности са Арт Базелом на челу још увек се добро држе и остварују завидне финансијске резултате. Многи колекционари и даље купују искључиво на сајмовима јер ту имају могућност да на једном месту виде и изаберу уметничке радове за које би иначе морали да пропутују пола света. Зато је и овогодишње, 48. издање најугледније светске берзе уметности окупило нешто мање од 300 великих светских галерија које су публици представиле око 4.000 уметника, од најпознатијих међународних класика до младих талената.

Лазар Вујић

------------------------------------------

ПОП ЋОШЕ
The War on Drugs: Ах Сербиа

Не да се још увек снимају добре плоче, него су The War on Drugs бољи од две трећине бендова који су се осамдесетих вртели на радију и МТВ. Мада, како данас код нас ФМ радио-станице имају базу од 12 песама, а како МТВ одавно не пушта спотове, није чудо да они који су заглављени у времену не знају за боље

И стјуардеса зна текст песме: The War on Drugs (Фото Википедија)

Претопли летњи дан се ближио крају. Возио сам ауто-путем. Враћао сам се кући. На хоризонту се појавила Авала. Сећам се да сам као клинац увек био срећан када са ауто-пута угледам торањ и кад се на радију зачује онај познати водитељ, за ког ћу касније сазнати да се зове Слоба Коњовић. У то време дом ми је био асоцијација на друштво из краја, игру и безбрижност. Када данас видим торањ на Авали из аута, срећа најчешће није расположење које ме прво обузме. Безбрижност и друштво из краја су замениле обавезе, јурњава и размишљање о дуговима, што је најчешће у супротности са осећањем које сам имао на месту одакле се враћам – које год то место било. А глас Слобе Коњовића се одавно преселио из радија у успомене. Круг живота.

Међутим, те вечери Авала је изгледала спектакуларно. То пре свега има везе са заласком сунца и са песмом коју сам тада слушао. Када сам се попео аутом на оно брдо, видео сам да се сунце сакрило иза Авале само минут-два пре тога. То је значило да је цела планина (закон парадокса каже да се и Монт Еверест и Авала убрајају у планине) била обасјана оном бајковитом црвеном светлошћу. Изгледала је велико и спокојно. Није личила на себе. Имао сам утисак да је иза ње море и неки рибарски градић у коме се казаљке на сату вуку спорије од реда у пошти са једним шалтером.

Владимир Скочајић


Коментари2
b6eb2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dejan Markovic
U poslednje vreme Kulturni dodatak uzima polnu ravnopravnost ili feministicko glediste kao osnovni kriterijum kod odabira tema, dok je umetnicki kvalitet dela i znacaj licnosti o kojima se pise sekundaran. Nemam nista licno protiv urednickog i novinarskog tima KD-a, ali naglasak na politickoj korektnosti i feminizmu kao olicenju takve korektnosti je samo drugo lice sovinizma koji "muski" pisci i kriticari demonstriraju. Cast izuzecima, naravno.
Dejan R. Popovic, dipl. inz.
U tekstu sa interesantnim naslovom "Civilizacija bezosećajnosti" autorka Aleksandra Pavicevic (u stampanom izdanju) ili autor Novica Kocić (u elektronskom izdanju) opravdano pise: "Drugo i glavno pitanje jeste kako smo došli do takvog stanja uma i duha? Čime je započeta ta biografija autodestrukcije, taj proces tokom koga smo izgubili svaku mogućnost kreativnog mišljenja i ponašanja, sposobnost da volimo, negujemo i čuvamo ono što je naše?" Tacno je: "Priča je počela davno, a svaka generacija dodavala je po jedno ili više novih poglavlja". "Ipak, treba biti svestan da ce na ovom putu nove generacije biti jos surovije". Medjutim, autorka ili autor nije u tekstu ucinio nikakav napor da objasni kako smo i zasto dosli do takvog stanja, na primer, do pitanja: "Digitalizacija ili kanalizacija?"

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља