Једна од најстрашнијих ствари јесте убиство малог детета. Када то чини његов родитељ који би по природи ствари требало да га воли, негује, чува и штити, то је толико ужасан поступак да је многима непојмљив.

Свако људско понашање, па и она најужаснија, извире из неке искривљене логике оних који се тако понашају. За случајеве чедоморства је типично да мајка убија дете зато што верује да ће јој рађање детета „упропастити” живот. Она је у некој врсти дилеме „или или”, у којој треба да одлучи чији живот ће уништити – свој или дететов.

Постоји још један мотив из којег се родитељ одлучује да убије дете: да се освети другом родитељу јер зна да ће му тако нанети највећу могућу патњу. Такав мотив је описан још у антици. У Еурипидовој „Медеји”, након што је Медеју и заједничку децу због друге жене напустио Јасон, она му се свети убиством заједничке деце. На основу те приче је ситуација када један родитељ има убилачке пориве према властитој деци, мотивисане осветом према другом родитељу, описано као Медејин комплекс.

Свака освета проистиче из мржње, а управо је међусобна мржња оно што обележава значајан број савремених развода. За супружника који мрзи, бивши супружник је зло биће, које управо зато што је зло – што му је „уништило живот” – заслужује најгоре: да пати и да умре. Зато онај који мрзи чини зле поступке, који су њему потпуно оправдани, а како би другог повредио и тако казнио. Како мржња једне стране по правилу рађа мржњу друге, убрзо се бивши супружници нађу у игри моћи и ината у којој у слепој мржњи покушавају један другог да што више повреде, не обазирући се на децу или их, штавише, злоупотребљавају окрећући их против омрзнуте стране.

Свака савремена трагична прича, укључујући ону у којој је отац бацио пред мајку задављено дете, након чега ју је усмртио ножем, има своју историју и свој контекст. Да мајка није игнорисала више одлука суда и спречавала оца да виђа дете, можда се ова трагедија не би десила.

Поред оваквих крвавих трагедија након развода, које привлаче пажњу јавности, постоје стотине и стотине других у којима нема мртвих, али у којима сви трпе, а највише деца. То су драме породичних распада у којима један родитељ „трујући однос” емотивно отуђује дете од другог, у којима се поред правних воде прави психолошки ратови и у којима се обе стране труде да изманипулишу систем.

Да би систем спречио овакве трагедије, мора да има интегритет, објективан и праведан приступ који уважава права свих укључених, мајке и оца, а поготово деце. Мора да има делотворне начине да своје одлуке и пресуде спроведе у дело. У противном, како неправда рађа неправду, а како доживљена неправда постаје опсесија и страст, постоји бојазан да ћемо имати још трагичних случајева.