уторак, 26.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:03

Наша девојачка спрема у Индији

Поставка Етнографског музеја „Текстил и украшавање у култури Срба 19. и прве половине 20. века”, на којој ће бити изложени пиротски ћилими и опрема за младу
Аутор: Мирјана Сретеновићпонедељак, 17.07.2017. у 21:21
Млада из Шумадије, 19. век и прва половина 20. века (Фото: Етнографски музеј)
Прстен столоват, 18. век (Фото: Етнографски музеј)
Бисерни тепелук, друга половина 19. века и почетак 20. века (Фото: Етнографски музеј)

Пиротски ћилими као део девојачке спреме, шкриња напуњена кошуљама, столњацима, пешкирима, украси за невесте из наших крајева и пратећи накит за младу – укупно сто артефаката из Етнографског музеја у Београду биће представљено на изложби у Националном музеју Индије у Њу Делхију од 26. јула до 31. августа под називом „Текстил и украшавање у култури Срба 19. и прве половине 20. века”.

На свечаном отварању поставке говориће др Мирјана Менковић, директорка Етнографског музеја, др Б. Р. Мани, генерални директор Националног музеја Индије, и Владимир Марић, амбасадор Србије у Индији, а позив да присуствују отварању изложбе упућен је и министру културе и министру спољних послова Србије.

Како објашњава директорка музеја Мирјана Менковић, до  реализације ове изложбе је дошло јер је амбасадор Владимир Марић је пре одласка на дужност у Индију,  2014.године обишао све музеје у Београду, узео каталоге, а културне установе у Индији су показале посебно  интересовање за збирке Етнографског музеја.  „На изложбеном простору од 400 квадратних метара, биће изложено текстилно покућство и ћилими јер су материјали и сама техника израде веома специфични и непознати за иначе веома богату индијску културу. А

Пиротски ћилими
Деo излoжбe пoсвeћeн je специфичностима пиротских ћилима: орнаментици, колориту, дизајну и ткачкој техници. Ове ћилиме најчешће је ткало више ћилимарки, жена из нижих социјалних слојева, на вертикалном разбоју. Крајем 19. века тиме су се бавиле скоро три четвртине женске популације, а производња ћилима била је најважнија привредна грана Пирота.

а свадба као значајан ритуал у свим цивилизацијама има посебан  значај у индијској традицији“, додаје  Мирјана Менковић.Ауторке изложбе Марина Цветковић и Јелена Тешић Вулетић изабрале су предмете за украшавање српске невесте, будући да је свадба била један од најзначајнијих догађаја у животу породице, који уједно сведочи о начину живота, обичајима и статусу младенаца.

– Као најизразитије обележје брачног стања издвајало се оглавље невести, будући да је у народном накиту код Срба изузетна пажња посвећивана украшавању главе, које и током 19. и у првој половини 20. века задржава доминантно место. Оглавља су била пребогата накитом, да би с временом потпуно нестала или се трансформисала и прилагодила тренутним условима и могућностима – каже кустос изложбе Јелена Тешић Вулетић.

Цветни венац, као најстарији украс на глави невесте, водио је порекло од античког начина украшавања, да би преко Византије доспео у европске земље где је прво служио као украс од цвећа. Венце од цвећа носиле су девојке као симбол младости и девичанства, док су на глави невесте они симболизовали венчање и жељу за плодношћу.

– Трансформацијом венца настао је смиљевац – најраспрострањенија младина капа на ширем подручју Србије. Основу те капе чини лесков прут или лескова кора савијена у полукруг и причвршћена, а затим обложена домаћим платном или црвеном чојом. Предња страна прекривена је нанизима новца, а са стране, у висини слепоочница, пришивене су трачице које се завршавају малим прапорцима и спуштају низ младина леђа – прича наша саговорница.

Накит и украшавање грађанки у складу су са грађанским костимом који се у Србији формира средином 19. века и који у себи сједињује елементе турско-оријенталне, левантске и европске културе. Симбол женске грађанске ношње био је фес – плитка капа од црвене чоје са кићанком или тепелуком и барешом.

– У српској грађанској ношњи назив „тепелук” пренет је на посебну малу женску капу од црвене чоје у облику калоте, украшену бисером навезеним у облику купица, која, колико је познато, нема паралела у ношњама других балканских земаља. Девојке су почињале да носе фес и тепелук и да око њега обавијају плетенице када им се приближи време удаје. Брачно стање изражавало се присуством, односно одсуством бареша – траке или мараме обавијене око феса. Осим бареша, ознака удате жене био је и накит: прстен, брош и минђуше, и њега је у комплету са вереничким прстеном невести поклањала младожењина породица на дан веридбе – подсећа ауторка изложбе.

На територији Војводине користило се неколико невестинских оглавља. Рецимо, капа златара је израђивана са два пара трака од свиле, сатена или броката, обично беле, жуте, светлоружичасте или плаве боје. Цела површина капе украшена је златовезом у мотивима срца, лале, љиљана, жира.

– Накит за невесте на подручју Косова и Метохије такође се одликовао лепотом и разноврсношћу. Перјаница је била висока капа која се састоји од рогљастог дрвета савијеног у облику лире и пресвученог тканином, овалне капе и правоугаоног превеза, украшена стакленим перлама, парицама, дугмићима и огледалцима...

Обележје економске моћи највише се огледало у накиту за врат и груди, посебно оном кога су чинили нанизи новца. Представљали су видан део мираза који је отац, према могућностима, спремао за ћерку.

– Демони и зли духови, према народном веровању, окупљају се у великом броју за време свадбе. Веровало се да нека неодређена опасност младенцима прети „одозго”, па је као главна заштита била младина и младожењина капа кићена сребрним новцем, пауновим перјем и огледалцима и овакво оглавље штитило је невесту до рођења детета. Како према веровању, капа и марама могу да замене власника у врачању и бајању, у неким крајевима невесте нису позајмљивале оглавља и уопште нерадо су се одвајале од њих – каже Јелена Тешић Вулетић.

Заштитну улогу имали су и појасеви и копче као обавезан део невестинског руха. Они су имали своју улогу у веровањима и обичајима, посебно свадбеним. Тако је тканица којом свекрва опасује невесту када је први пут по венчању уводи у кућу кићена босиљком, ради заштите од урока, а младожења је прве брачне ноћи невести откопчавао пафте (декоративне металне копче за женски појас) да би, по веровању лакше рађала. Вредност накита који се припремао за свадбу говорио је о значају који се придавао чину удаје и статусу невесте који је у животу жене представљао период њеног највећег сјаја.


Коментари1
6d6a2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Srba, Velika Britanija
'а младожења је прве брачне ноћи невести откопчавао пафте (декоративне металне копче за женски појас) да би, по веровању лакше рађала.' - Sta reci a ne zaplakati pred tolikom kolicinom pameti nasih nAobrazovanih etnologa.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља