Гледајући победнички ход Роџера Федерера кроз 131. турнир на Вимблдону, у којем није било места за сузе Марина Чилића у финалу, посматрачима су се наметали и мешали снажни утисци. Колико о човеку који је рођен да побеђује у тенису, толико и о застрашујућим напорима модерних гладијатора да надмаше његову лакоћу.
Присуствовали смо можда и најспектакуларнијем повратку у историји спорта. Да ли је ико икада, дубоко у 36. години, успео да надмаши самог себе из младости, на најпрестижнијем турниру на свету? Нису ту у питању рекорди које је оборио 19. капиталном титулом и осмом на Вимблдону, нити чињеница да је од прве такве прошло 14 година. Реч је о томе да је само један човек у ери професионалног тениса тако убедљиво освојио Вимблдон, без изгубљеног сета.
То што је Бјерн Борг учинио са 20 година, давне 1976, поновио је Роџер Федерер са безмало 36, као убедљиво најстарији шампион професионалног Вимблдона. Није ту било никакве завере, нити више такмичарске среће него што је неопходно шампиону, а жреб му је био један од најтежих.
Да ли је Борг имао јачу конкуренцију 1976? Био је тада четврти носилац, иза Конорса, Еша и Виласа, а испред Орантеса, Панате, Настасеа и Дибса. Његова седморица тадашњих ривала међу носиоцима освојила су до краја каријере укупно 19 највећих титула, а уочи Вимблдона 1976. укупно 10. Цела гарнитура у току каријера – заједно 30.
Федерерови овогодишњи ривали ушли су на терен са укупно 34 крунске титуле (Надал 15, Ђоковић 12, Мари и Вавринка по 3, Чилић 1). Када се томе дода Федерерових 19 добијамо 53, односно све освојене у последњих 12 и по година, уз још три Федерерове вишка. Колико ће их ова шесторица још стећи, нико не зна. То је само једно од мерила непоновљиве и застрашујуће конкуренције у последњој деценији, која се с правом назива златним добом тениса.
Још више запањује начин на који се Федерер вратио, после целих седам година. Од Мелбурна 2010, до овогодишњег Мелбурна, освојио је само једну крунску титулу. Дуго се та његова победа са Вимблдона 2012. вртела у шпицама, као слика блиставог завршетка каријере рекордера.
Ову сезону је, после пола године одсуства, почео са две највеће титуле из два такмичења, уз оба мастерса, у Индијан Велсу и Мајамију, прескочивши Ролан Гарос. Добио је свих 15 мечева против првих 20 и свих осам против првих 10. Савладала су га само двојица, који нису ни међу првих 100. Међутим, било је то на неважним турнирима: 116. Јевгениј Донској у Дубаију и 302. Томи Хас, у Штутгарту.
Време нестанка Федерера са главне сцене, 2011-16, потпуно се поклапа са периодом који су многи страни медији назвали Ђоковићевим добом, спремни да дигну руке од појма велике четворке, уведеног још 2009. Надмоћ нашег тенисера изражавала се тада свим објективним мерилима у тенису: бројем највећих титула и оних мастерс нивоа, рекордним бројем АТП поена и владавином на првом месту. Наглим падом форме, оставио је за собом провалију.
Сада величина Ђоковићевог подвига у борби с дивовима може да се мери величином повратка Федерера, али и Надала, реално јединих кандидата за прво место на светској листи 2017, јер до краја године немају шта да изгубе. Не сме да се заборави да је Ђоковић надмоћно владао и у ери „краља шљаке” Рафаела Надала, човека који је са фантастичних десет титула практично затворио све прилазе Ролан Гаросу у протеклој деценији.
Престанак Ђоковићеве ере био је највећи поклон за преосталу тројицу из велике четворке, а сваки је узео колико је могао. Мари је добио само другу половину 2016, да од „вечитог другог” постане први Британац на врху АТП листе и стекне титулу „сер”; Надал је заокружио десетке у Монте Карлу, Барселони и Паризу, а Федерер мирно сачекао да Ђоковићева бура прође и захватио, засад највише.
Једино је Ђоковић могао да издржи Федерера на трави и бетону, Надала на шљаци, а Марија у маратонским разменама са основне линије. Ваља разумети колико се истрошио у непоновљивој конкуренцији и колико му је теже било него ривалима. Док су иза Федерера, Надала и Марија стајале моћне земље и корпорације, Новак је трошио огроман део енергије да буде прихваћен у то елитно друштво, довијајући се и борећи – не само резултатима, него и речју и понашањем – за углед мале и оцрњене Србије.
Разумљиво је што о томе није говорио новинар „Њујорк Тајмса”, који је недавно дочекао Ђоковићеву повреду и предају на Вимблдону да се бахато бави свиме оним што нису његове победе, али је крајње жалосно да се истим баве и наши људи, који су га величали док је побеђивао. Какав год био наставак Ђоковићеве каријере, нико неће моћи да му одузме ни блиставе резултате најбољег спортисте света, нити оно што је урадио за понос свог народа. На оба фронта је побеђивао у најтеже време, сада могу и други да се покажу.
Ђоковић остаје на четвртом месту
На врху званичне АТП листе, Федерер је заменио места с Вавринком и сада је трећи: 1. Мари 7.750, 2. Надал 7.465, 3. Федерер 6.545, 4. Ђоковић 6.325, 5. Вавринка 6.140, 6. Чилић 5.075, 7. Тим 4.030, 8. Нишикори 3.740, 9. Раонић 3.310, 10. Димитров 3.160 поена, итд.
Остали наши у првих 200: 45. Троицки 965, 55. Типсаревић 825, 61. Лајовић 756, 106. Ђере 518, 144. Крајиновић 389, 177. Милојевић 297, итд.
Ђере титулом у Перуђи надомак главног жреба у Њујорку
У сенци вимблдонских узбуђења наш 22-годишњи тенисер Ласло Ђере је у Перуђи освојио прву титулу на турнирима категорије челенџер, после чак пет финала на истом нивоу које није успео да добије. Ђере је био тек седми носилац на италијанској шљаци, али је у полуфиналу елиминисао далеко познатијег Марсела Гранољерса, после још једног у дугом низу преокрета, који су постали његов заштитни знак. У финалу је савладао још једног Шпанца, Данијела Муњоза де ла Наву, са 7:6, 6:4.
Млади тенисер из Сенте, пословично спорог старта и челичних живаца на ивици пораза, напредује крупним корацима ка позицији међу првих сто на свету и пласману у главни жреб Њујорка, на последњем од четири највећа турнира сезоне. Ђере је тренутно 106, а уласком у првих 96 обезбедио би место на Отвореном првенству САД, од 28. августа до 4. септембра.
За то ће имати прилику већ ове седмице у Сан Бенедету, где данас стартује као четврти носилац, против Аргентинца Андреа Коларинија. Први фаворит је Колумбијац Сантјаго Хиралдо, други Марсел Гранољерс, а трећи Лука Вани.
