петак, 22.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30

За сада без добрих мемоара

Колико се учесника историјских и политичких догађаја у Србији упустило у изазов да из личног угла расветле епоху и сопствену улогу у њој?
Аутор: Ана Оташевићуторак, 18.07.2017. у 22:00
Драган Стојановић

Од Де Голових и Черчилових мемоара, за које је британски премијер 1953. добио Нобелову награду за књижевност, до сведочанстава о свом животу и епохи Жака Ширака, Жискара Дестена, Барака Обаме и Медлин Олбрајт, мемоарска књижевност се развијала током 20. века укрштајући се са другим жанровима. Сећања руских генерала Бирјузова и Жукова, али и француских интелектуалаца Симон де Бовоар и Андре Малроа, спадају у врхунце тог жанра.

У нашој средини, међутим, овај жанр никада није добио на замаху. О томе је још 1976. године говорио Данило Киш.

Разлог за сиромашну понуду мемоарског штива видео је у недовољном интересовању критике и читаоца за ову врсту књижевности. „Мемоарима је дато место само у фељтонима, критика их најчешће игнорише, а читаоци читају само у новинама, у рубрици Фељтони. Требало би фељтонској литератури одати признање, вратити јој достојанство“, рекао је Киш, наводећи као једну од најбољих послератних књига мемоаре југословенског публицисте и револуционара Карла Штајнера (7.000 дана у Сибиру), на које се ослањао у писању „Гробнице за Бориса Давидовича“.

Сећања на драматични период распада Југославије написали су Добрица Ћосић, Вук Драшковић, Борисав Јовић, Вељко Кадијевић и, недавно, Мира Марковић.

„Да је било среће“, рекао је тада Киш, „данас бисмо уместо масе папирнатих романа, романчина и романчића имали једну богату мемоарску литературу, један огранак књижевности који смо, ето, претворили у стару хартију, велика смо искуства и крваве историјске дане претворили у петпарачке романе, историјска се збиља преобразила у луткарско позориште, у музеј воштаних фигура, у паноптикон!“

Један од ретких савремених политичара који се упустио у темељно писање мемоара је Драгољуб Мићуновић, чија су три тома „Живота у невремену“ изашла прошле године у издању Архипелага.

Размишљајући о поетици мемоара Мићуновић се у пратећим есејима бавио питањем колико је могуће створити слику једног времена из субјективне перспективе, без обзира на грађу и усаглашавање ставова са савременицима, као и о статусу ове врсте текста код нас.

Проблем је, сматра он, што је српска култура усмена, што се не труди да забележи и сачува грађу и што нерадо остављамо трагове о личном и колективном искуству. Наше памћење је, према његовом виђењу, усмено, легендарно и митско, а није рационално и утемељено на чињеницама. О изазову сагледавања епохе из угла сведока и учесника говори и његов утисак да никада не би поновио искуство писања мемоара, због тешког избора грађе, политичких и психолошких изазова.

Кишова опаска да се критичари не интересују много за мемоаре важи и за данашње прилике. Када их пишу политичари, генерали, жене бивших државника, често је то осредње штиво које не побуди интерес критике, али ни историчара који са резервом гледају на овај потенцијални извор историјске грађе доводећи у питање субјективно виђење историје.

Више пажње привлаче сведочанства о епохи која су оставили писци, попут Борислава Пекића (Године које су појели скакавци), Меше Селимовића (Сећања), Миодрага Протића (Нојева барка), Дејана Медаковића (Ефемерис), Светлане Велмар Јанковић (Прозраци) или Предрага Палавестре (Некропоље).

Један од савремених писаца који је аутобиографску грађу користио као материјал за свој роман „Хроника сумње“, Владислав Бајац каже да мемоари нису својствени нашој средини. У ширем контексту овај појам је доживео трансформацију и данас је врло растегљив.

„Временом се овај жанр претворио у хвалоспев самом себи који превазилази значај времена о коме говори. Појам мемоара је растегнут, ја га посматрам кроз књижевност“, каже писац и уредник „Геопоетике“.

Жанр који се развио из мемоара, аутобиографија, постепено је затамнио његову славу. Ово нефункционално штиво усмерено на

појединца и његов живот је у духу епохе. Никада се није толико писало о себи, било да су у питању познати или непознати. Биографије и аутобиографије писаца, музичара, редитеља, политичара мешају се у књижарама са портретима и аутопортретима спортиста, звезда дигиталне ере и телевизијских ријалитија. „Ја сам Златан Ибрахимовић“, аутобиографија шведског фудбалера, преведена је на десетак језика, док је биографија Стива Џобса, оснивача „Епла“, у току прве недеље у САД продата у 400.000 примерака.

„Данас нема великих људи који пишу мемоаре. Раније је то био Де Гол, ствараоци новог света, данас, у епохи потрошње, то су водитељке“, каже Зоран Хамовић из издавачке куће „Клио“.

„То има везе и са односом према историји који се променио“, оцењује Бајац.

Историја, сећање и нација се у савременом контексту ређе доводе у везу. То, међутим, није увек случај и зависи до политичког и друштвеног контекста. Пример је Хрватска, у којој бивши политичари изашли из Туђмановог шињела, попут Шекса, Санадера и Манолића, објављују мемоаре о „домовинском рату“.

„То је феномен националног мита који се конституише пред нашим очима. Туђманов мит је поклопио мање значајне учеснике и они сада имају потребу да пишу мемоаре како би истакли своју улогу“, каже Гојко Божовић.

У Србији је оваква врста штива била везана за бивше политичаре и генерале из Милошевићеве епохе, попут Борислава Јовића и Вељка Кадијевића, који нису писали своја сведочанства да би дали прилог „херојској“ епохи, као што је случај у Хрватској, већ да би оправдали своју улогу и изнели своју истину о догађајима због којих су многи изведени пред Хашки трибунал.

Сећања из тог периода писали су и Добрица Ћосић, Вук Драшковић и, недавно, Мира Марковић.

Ове књиге говоре о потреби за сведочењем и, у исто време, о амбивалентности оваквих сведочанстава.


Коментари3
1290b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tomislav K
Da dodam- možda će proći- srpska i hrvatska književnost i pismenost imaju vrijednih memoarskih knjiga. Npr. u srpskoj mi padaju na pamet memoari prote Nenadovića, Obrenovićeva brijača Ninkovića, Vladana Đorđevića .. ,.pa sve do partizanskoga liječnika Gojka Nikoliša. U hrvatskoj to su zapisi od Dragojle Jarnevićeve i Kršnjavoga do Krležinih "Davnih dana". No, od novijih, prelistavao sam sočinenija Bore Jovića, Veljka Kadijevića, Josipa Boljkovca, Josipa Manolića, a evo i Šeks i Sanader traže svoje mjesto u literarnoj besmrtnosti. Ne samo da ta djela nemaju neku književnu vrijednost, nego su najčešće obična ogovaranja i hvastanja tipa "ja najbolji, najjači...sve naj".
Tomislav K
Jedini navedeni od spomenutih autora i vrijedan spomena je bio Andre Malraux. Ostali memoari nemaju ni obavijesnu, a kamoli književnu vrijednost (Žukovljevi su najčešće ideološko prepričavanja s minimumom literarne vrijednosti). U anglosferi- svatko piše memoare, od ispuhanih rockera do raznih čudaka. Hvala bogu, to se nije "prihvatilo" na ovim prostorima. Jedini vrijedan memoarski tekst koji mi pada na pamet jest "Živjeti, nedoživjeti" Bogdana Radice. Ostalo su nezanimljiva piskaranja potrošenih političara. I u slučaju da je autor pisac, i da je doista imao što reći- rezultat je najčešće osrednji: Salman Rushdie i njegovo "Joseph Anton".
vladimir
Dobro je da se neko setio Malroa. Savremeni memoaristi su uglavnom dosadni i egocentrični. Lično viđenje prošlosti često se poklapa s nepouzdanošću istoričara koji, sa svoje strane, stvaraju novu mitologiju.
Препоручујем 5

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља