среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Сит сам неправде према глумцима

Немамо адекватно место када је филм у питању, па чак ни позориште. Немамо одговарајуће место по заслугама, заслужнији смо ми, а криви смо и за успех и за неуспех, каже Богдан Диклић
Аутор: А. Исаковсреда, 19.07.2017. у 21:44
Богдан Диклић (Фото: А. Исаков)

Суботица – Након што је Мира Бањац, председница Савета Фестивала европског филма на Палићу уручила награду „Александар Лифка“ Славку Штимцу којем је три пута играла филмску мајку, на Палић је стигло још једно њено „целулоидно“ дете. Богдан Диклић на Палић је дошао као један од главних протагониста филма „Игла испод прага“ у српско-црногорској продукцији и режији Игора Мариновића. Филм је приказан у оквиру програма „Паралеле и судари“ у пуној дворани биоскопа „Евросинема“ на Отвореном универзитету.

Дан касније, Богдан Диклић је дошао и на новинарску конференцију на Великој тераси на Палићу.

Долазак на Палић, испричао је, побудио је и неке успомене, када су га као дете водили до родбине у село Трешњевац поред Сенте, а како се за шинобус чекало три сата, у међувремену су отвореним трамвајем долазили на Палић. Могло би се рећи да је по тој сети за вожњом отвореним трамвајем Диклић и помало Суботичанин, јер свако ко га памти жали за тим превозом.

Ипак, признао је Диклић новинарима да је у једном тренутку рекао себи да неће доћи на Палић јер никада не позивају глумце. Наравно, додао је, када су га позвали радо се одазвао. Говорећи о филму „Игла испод прага“ каже да је улогу прихватио чим је прочитао сценарио, а рад са Мариновићем му је пријао јер је то био, како је рекао, здрав филмски рад и да је он само „пратио партитуру“ који су задали талентовани редитељ и сценариста.

На једном фестивалу изван Србије пре неколико година питали су редитеља, док сам седео ту поред продуцента и редитеља, како сте радили са глумцима. Нити је он дресер, нити смо ми шимпанзе. Узео сам микрофон и узвратио питањем: Како то мислите, зашто мене не питате

У разговору за „Политику“ Диклић се дотакао односа глумца и редитеља:

„У узрасту сам када комплекси нестају, али сам и сит неправде, где нама у уговорима пише извођач или интерпретатор. Ми глумци смо и ствараоци. То сам сигуран, али не знам ко нас то назива извођачима и зашто. Знате ли колико смо сцена драматуршки решили, колико идеја имали, ствари окренули на сету, неке сцене поправили код куће. Имам ту врсту искуства, као и моје колеге. На једном фестивалу изван Србије пре неколико година ми се догодило, и данас жалим због тога што сам учинио, када сам седео у друштву продуцента и редитеља, и мимо мене као глумца постављају питање редитељу како сте радили са глумцима. Нити је он дресер, нити смо ми шимпанзе. Узео сам микрофон и узвратио питањем како то мислите, зашто мене не питате. За разлику од вас код нас редитељ није бог, јер онда филм неће ваљати. Можда није требало то да урадим, јер они то не могу да схвате, али рекао бих да немамо адекватно место када је филм у питању, па чак ни позориште. Немамо одговарајуће место по заслугама, заслужнији смо ми и криви смо, исто тако, и за успех и за неуспех.

Последњих година Диклић доста снима у региону са младим редитељима који немају, или имају врло кратко сећање на заједнички живот у једној држави, те очигледно нису руковођени носталгијом.

„Колико знам они траже добре глумце, али имају и лакши приступ фондовима када се обједини екипа. Разлози су више практични а мање носталгични, они траже доброг глумца са било ког простора бивше Југославије, а онда имају бенефите у конкурисању. Тако споје „угодно са корисним“.

У такмичарском програму фестивала су још филмови „Силовити“ о младом Жану Лику Годару, који је режирао добитник Оскара Мишел Хазанависијус, руски филм „Без љубави“ за који се сматра да само из политичких разлога није добио награду у Кану, те филмови „Нежна жена“ Сергеја Лознице и „Трагом костију“ Агнешке Холанд. Фестивал се затвара у петак проглашењем награђених и филмом затварања „Реквијем за госпођу Ј.“.


Коментари5
84632
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Biljana
Zasto su filmadzije povlaseniji od ostalih umetnika u Srbiji? Po kvalitetu to sigurno ne zasluzuju. S produkcijske strane isto tako, svaki stoti film vrati ulozene pare. Jedan film kosta od pola miliona evra pa do nekoliko miliona evra. Znate li koliko se knjiga nasih pesnika i pisaca moze stampati? Koliko platna slikari mogu da naslikaju i izloze za te pare? Deo para daje drzava, deo mafija pere.
Vasa
Od svih umetnika najvise kukakju reditelji i glumci, a najvise para dobijaju.
Sasa Trajkovic
Najveca koleteralna stata nazovi tranzicije iz NICEG u NISTA je upravo kultura i umetnost uostalom pogedajte samo medijsku scenu kic, sund, primitivizam i NE kultura ali i na ulici, skoli, stadionima... a najveci gubitnici su upravo umetnici glumci, slikari, muzicari koji ostaju dosledni svojoj duhovnoj ali i moralnoj potrebi da u vremenima ZLA pre svega ostanu ljudi. U godini kada smo izgubili takve velikane Batu, Dragana... trebalo bi da smo shvatili koliko je tuznija i manja Srbija bez njih.
Зоран
Искрено, доста је кукања глумаца и осталих ''да је култура потцењена'', ''да народ без културе, нема ни опстанка'' итд. Господа глумци, режисери и остали су међу првима били за рушење социјализма и увођење капитализма. Е сад би ваљало да ми сви живимо по капиталистичким правилима, а они би хтели да живе у комунизму. Они ће да се играју, а држава да их плаћа. Још су они повлашћени, кроз медије, од стране политичара, кроз популарност, националне пензије и на друге начине. Требало би да и они живе по једноставним правилима. ''Колико зарадиш толико ти и припада''. Наравно, прво мораш да платиш порез и све остале обавезе. Замислите једног Роберта де Нира да кука за државним донацијама. А код нас све сами генијални уметници. Дивно. Али, нека живе од онога што сами зараде. Без помоћи од државе.
goran
Sergej Karamurza, u svom delu "Manipulacija svešću", jasno je označio pisce, glumce, i sl. dembelane kao "korisne idiote" koji kao po pravilu nekritički prihvataju ideologiju neoliberalizma i globalizma, ne znajući da rade protiv svojih interesa (što se sada jasno vidi). "Kako seješ tako žanješ".
Препоручујем 43

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља