среда, 16.08.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:13
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 22. ЈУЛА

Често ми говоре да сам издајица

петак, 21.07.2017. у 12:58
Анте Томић, Хрватска је гора земља него пре уласка у ЕУ

ИНТЕРВЈУ: АНТЕ ТОМИЋ

Било ми је страшно када сам недавно био у Загребу на изложби о Далматинској загори, како је срамежљиво био приказан њен аутохтони православни део. Тај ентитет је столећима био важан и мени је заиста жао што је тај народ са тих простора отишао. То је за мене врло болна прича и то јесте велики проблем, каже Анте Томић новинар и писац

Драж писања у новинама је нека комбинација узбуђења и таштине: бити на киоску, у простачком медију, на лошем папиру…

Новинар Анте Томић један је од ретких посленика у овој професији који о актуелним приликама пише крајње отворено, брутално критичан према лошим догађајима и исквареним људима. Његове колумне често завршавају судским тужбама и осудама које долазе са политичке деснице, али и похвалама са свих страна за људску храброст и професионалну доследност. Томић је такође аутор и бројних романа, позоришних комада и сценарија за филмове које добро познајемо: Што је мушкарац без бркова, Караула, Устав Републике Хрватске, у којима су његов талент, сатирични нерв и друштвена проницљивост доведени до прворазредног нивоа списатељске вештине. Са Антом Томићем разговарамо о приликама у новинарству, Хрватима и Србима, национализму, Европи у кризи и шансама за ведрим погледом у будућност.

Шта значи бити данас новинар у Хрватској?

Новинарство је занимање које изумире. Новинарски посао се данас не може наплатити и он је постао индустрија у којој није могуће направити квалитетан садржај. Новине су пуне смећа и садржаја који је безначајан: оне су постале заглупљујући медиј, лишен интегритета и храбрости. Зато је продаја новина све мања и не може се поправити чак и уз велику интервенцију маркетинга. Често се посрамим радећи у њима.

Теоретичар културе Дарко Лукић каже како нашим медијским простором доминирају „усташе, четници, сисе и гузице”. Како ви опстајете у таквом простору?

То је одавно престао да буде посао којим сам почео да се бавим пре 35 година, али се понашам као да он то још увек јесте. Свестан сам да ће поред моје колумне изаћи нешто што је глупо и срамотно, али се трудим да мој текст од прве до последње реченице направим поштено: не желим да потцењујем своје читаоце, поштујем њихову интелигенцију и достојанство и покушавам да будем аутентичан и веродостојан.

Бојан Муњин

--------------------------------------------------------

ДНЕВНИЦИ ПИСАЦА
Опасност од проклетог егоистичног „ја”

Потреба за писањем дневника постојала је и постоји код многих, без обзира на то да ли су писци. По овој навици најпознатија је Анаис Нин, која је водила дневник од своје једанаесте године па све до 74. када је умрла. Дневник су писали и Андре Жид, Сузан Сонтаг, Силвија Плат, Томас Ман, Гомбрович... Када је почело бомбардовање Србије 1999.  Љубомир Симовић је осетио обавезу да забележи све што види и чује

 Љубица Арсић: Не волим ни да читам дневнике, јер ми у њима смета лажна документарност, заправо намештена објективност, а у ствари пренаглашена нота субјективног која се често граничи са нарцисизмом

 Љубомир Симовић: Дневник, објављен под насловом Гуске у магли, остао је као драматично сведочанство онога што се дешавало 1999. током бомбардовања

 Витолд Гомбрович: „Понедељак – ја, Уторак – ја, Среда – ја, Четвртак – ја”.

Дан после мог рођендана; у ствари имам 38 година и без сумње много сам срећнија него са 28; срећнија данас него јуче, јер сам по подне добила идеју о новој форми за нови роман... Слутим опасност од проклетог егоистичног ја, које је по мени уништило Џојса и Дороти Ричардсон. Да ли је човек довољно гибак и довољно богат да огради књигу од себе и да она не постане као код Џојса и Дороти Ричардсон уска и рестриктивна?

Ово се пита Вирџинија Вулф у свом дневнику 26. јануара 1920. године, који је водила од 1915. до 1941, а чије изводе је приредио за штампу Ленард Вулф. Под називом Дневник списатељице ове белешке су први пут објављене у Лондону 1953. године. Има ту доста преиспитивања, сумњи у сопствено писање, страхова од суда јавности, али и нескривеног задовољства после добијања признања, доста запажања о људима, животу и посебно о књигама које је писала или желела да напише.

Потреба за писањем дневника постојала и постоји код многих, без обзира на то да ли су писци, па је недавно у Лондону приређена и изложба o дневницима кроз векове која открива да је та врста белешки помагала њиховим ауторима да схвате истину. По овој навици најпознатија је Анаис Нин, француска списатељица каталонског, кубанског и данског порекла, која је водила дневник од своје једанаесте године па све до 74. када је умрла, редовно објављујући своје белешке у којима је, сматра се, померала многе границе. Вођење дневника целог живота помогло јој је, према сопственим речима, да открије неке основне елементе битне за виталност писања.

Гордана Поповић

--------------------------------------------------------

21. ВЕК
Емпиријске истине и практичне лажи

Драган Стојановић

Медији су препуни аналитичара, стручњака, експерата, медијских личности, колумниста, коментатора који се појављују заједно са својим репутацијама, које, свака за себе, одговарају интересима појединих делова публике. Сви су они пажљиво проверени, скоро научном методом, са циљем да оставе утисак различитости у идејама док се сама дебата не шири изван строго одређених граница

Посматрамо процес који личи на убрзано урушавање тзв. традиционалних медија у развијеним, капиталистичким државама. Најизразитије урушавање видимо у САД, где се, на пример, председник Трамп налази у правом рату с пет најутицајнијих масовних, америчких, медија „старе гарде”. Јер, ти су медији, како каже Трамп, у рату са њим, до уништења. А он не може да остане дужан јер се ради о опстанку његовог, председничког, мандата. Дакле, озбиљне ствари. Али, широм света, не само у традиционалним медијима већ и у новим интерактивним, дигиталним медијима, поготово на друштвеним мрежама, влада атмосфера налик на ратно стање. Харају вируси, хакери, лажни идентитети, е-крађе, преваре, манипулације, па и масовни, глобални, сајбер-напади на многобројне циљеве.

Зашто је то тако, баш сада? Прво, у последње две године, многима је постало јасно да се традиционални медији, поготово њихове вести, производе по добро познатој, али ни мало наивној, формули, а да је избор вести постао предвидив и јасно пристрасан, често и отворено хушкачки. Друго, уклопљени у монополску структуру, или боље рећи картел, традиционални медији служе да, када су у питању најважније друштвене и економске теме, заведу публику, али и да осигурају да публика прихвати оно што раде владајући режими и олигархије. У томе постоји и иронична квака 22, где велики део публике, још увек, верно, чак до зависности, прати управо оне медије који служе као основно оружје друштвене контроле над самом публиком. Али, ипак се окреће, како каже наш познати ТВ стваралац. Па се, тако, дошло до неколико очигледних техника које традиционални медији примењују како би измамили консензус, поделили, завладали, али и исмејали и угушили сваку значајну дебату о стању данашњег света. Ево неколико најчешћих техника за контролу вести па самим тим и публике.

Станко Црнобрња

--------------------------------------------------------

СЛОВО О ЈЕЗИКУ
Брнабић или Брнабићка

О „мушким“ и „женским“ презименима

 Наш редовни читалац Зоран Ђорђевић из Трстеника скренуо нам је пажњу на неправилности у језику наших новина: „Брнабић мора да добије одобрење парламента”; „…рекла је Брнабић гостујући на ТВ Пинку”; „Агенција подсећа да је Брнабић технократа образована у…” итд. Ово је мали део примера које нам је послао господин Ђорђевић питајући се: „Чему онда инсистирање на психолошкињама и педагошкињама?”

Почећемо од постављеног питања. Инсистирање на психолошкињама и педагошкињама исто је што и својевремено инсистирање да се „мушким” презименима (тј. презименима којима се именују мушке особе, а која су именице мушког рода) именују женске особе. Има готово читаво столеће како су жене, у потрази за једнакошћу, не желећи да се по презимену разликују од мушкараца, почеле да се борe за то да своја дотадашња „женска” презимена на -ка ако су девојке (Милица Поповићка), односно на -ева/-ова ако су удате (Анка Петровићева) замене „мушким” презименима (Милица Поповић, Анка Петровић). У Београду је, кажу извори, та појава узела маха између два светска рата.  „Мушко” презиме за жену постало је пракса, с тим што се уз женско име оно не мења по падежима: „Видео сам Ану Марковић”, за разлику од: „Видео сам Марка Марковића”.

Рада Стијовић

--------------------------------------------------------

КИНЕМАТОГРАФИЈА
С
рпски филм у полемичном контексту

Зашто је, на пример, за предмет своје анализе Александар С. Јанковић у српском ауторском сазвежђу у овом миленијуму изабрао опус редитеља Милутина Петровића (што је ауторово неотуђиво право), а не неког другог ствараоца, типа Срђана Драгојевића, чијим филмовима, уосталом, посвећује веома афирмативне редове   

Александар С. Јанковић Редефинисање идентитета – Историја, заблуде, идеологије у српском филму (Издавачи: Филмски центар Србије, Факултет драмских уметности)

Готово је невероватно колико је тога обухватила у својој амбицији обимом невелика књига Александра С. Јанковића Редефинисање идентитета историја, заблуде, идеологије у српском филму.

Писана из перспективе императивне потребе за критичком ревизијом српског филма (шта год та ревизија обухвата), Редефинисање идентитета носи разнолика текстуална обележја. Парадоксално, она можда јесте све оно што примарно није, а није ни историја филма, ни филмска критика, ни чиста и сува теорија… Она је проблемска књига у најширем и најбољем смислу те речи, а њена систематичност и методичност, ширина захвата, категоричност и конзистентност аутора у изрицању судова оно су највредније у њој.

Подељена по речима самог аутора у „три и нешто мало више поглавља”, књига Александра С. Јанковића трасира просторе  конституисања оних системских целина које као такве нисмо уобичајено сретали у нашем издавачком и списатељском простору о филму. Тако, на пример, текст првог поглавља „Парадигме идеолошког табуа” прати историју Великог рата у српском филму. Рђа умируће идеологије прати период краја „партизанског жанра” осамдесетих и почетком деведесетих, али је, саобразно актуелним потребама, вероватно интригантније друго поглавље „Транзициони Weltschmerz ” које се готово пионирски бави „лепршавом и неухватљивом историјом српског филма у 21. веку”.

Мирољуб Стојановић

--------------------------------------------------------

СУДБИНА ЈЕДНЕ КАПЕЛЕ
Гоја и његов eрмитаж

Фреске капеле у којој се налази гранитни Гојин гроб су пре извесног времена очишћене и рестауриране и сада зраче у пуном сјају. Бројне фигуре су заправо портрети пријатеља и дворских чиновника. Гоја комбинује, невероватним мајсторством, слободан приступ композицији и пиктуралним решењима, што указује на везу са толико присутним утицајима Тијепола у Шпанији, али и на Гојин особен стил и технику

Гојине фреске у капели Светог Антонија (Фото Борка Божовић)

На периферији Мадрида, у некада питорескном крајолику, на левој обали реке Манзанарес, која протиче кроз шпанску престоницу, на рушевинама сакристије, саграђена је 1720. мала барокна црква, најпре посвећена Богородици, а потом Св. Антонију. Капела падованског светитеља  је доживљавала необичну историју.

То прво хексагонално здање архитекте Алберта Куригуера поседовало је и веома цењена скулпторска дела Хуана Вилануева, оца чувеног архитекте који је пројектовао Музеј Прадо. Како се престоница ширила, у време Карла Трећег, због изградње нових путева и авенија, црква је била срушена и дворски архитекта Сабатини је 1770. пројектовао нову, у близини авеније Флорида. Отуда и име капеле о којој правимо осврт – Св. Антонио де ла Флорида. То је убрзо постао отмен крај у коме је имала своју вилу и војвоткиња од Албе, а краљица Марија Лујза је добила резиденцију коју је Карло IV назвао Ла Флорида. Због проширења дворског комплекса Сабатинијева капела је такође срушена и  један други дворски архитекта Филипо Фонтана прави пројекат нове капеле, завршене пред сам крај века, која постаје краљевска, чије је фреске – један сасвим изузетан циклус – осликао велики шпански сликар Франсиско Гоја.

Борка Божовић

--------------------------------------------------------

КУЛТУРНИ ТУРИЗАМ
Бронзани ратници јачи од Ндрангете

Специјално за Политику из  Ређо ди Калабрије

Два ратника, бронзани  „отац” и „син”, одолевају две и по хиљаде година, специјално заштићени од микроба и земљотреса, док им се диве стотине хиљада туриста који пуне државну касу преко Националног археолошког музеја Калабрије, ништа мање од послова калабријске мафије

 

Ратник из Ријаче (Фото Национални археолошки музеј Ређо ди Калабрија)

Срби су, већ две године, све чешћи туристички освајачи Калабрије. Сам врх италијанске „чизме”  – Калабрија, привлачи својом нетакнутом природом, чистим пешчаним плажама, али и – богатом културом!

Кажу, у шали, да вас успешније чува Ндрангета, калабријска мафија, која је последњих година преузела примат од чувене сицилијанске Коза ностре.

Но, цела ова прича je покушај указивања како је могуће по италијанском моделу повезати Министарство за туризам и културу, за разлику од јалове симбиозе културе и информисања, какав је случај код нас.

Од Јапана до Калифорније нема човека који не зна за културно благо о којем брине италијанска влада и њихово министарство културе и туризма. Фиренца, Рим, Верона, Пиза, Венеција, Напуљ и Помпеја – градови музеји... Али, да се може и са само две античке бронзане статуе направити културно-туристички бум, нису баш сви веровали. Ређо ди Калабрија, највећи град Калабрије, настао је на трусном тлу. Први  разорни земљотрес био је 1783. да би 1909. град био сравњен са земљом. Био је то најразорнији земљотрес са цунамијем у двадесетом веку. Страдало је 25.000 становника или 27 одсто популације. Град је потом поново изграђен.

Мирјана Радошевић

--------------------------------------------------------

КЊИГЕ
„Општа теорија жирафа“ – борба против лажних вредности

Ћирковић је одличан водич кроз контраинтуитивне светове науке, уметности и разумевања будућности, али и духовити критичар предрасуда здраворазумског догматизма

Писање о науци на популарни начин од аутора захтева дубоко познавање њене историје и филозофије, верзираност у специјалистичке трендове и способност да се све то презентира као добра популарна литература. Нису сви велики научници били добри популаризатори. Њутнова Принципија, на пример, била је неразумљива просечном Енглезу не само због математике, него и зато што је писана на латинском. Са друге стране, књига Њутновог савременика Роберта Хука Микрографија била је право популарно чудо и први научни бестселер у историји.

Милан Ћирковић је ретка појава не само у Србији него и у свету. Наиме, он је и добар научник и добар популаризатор. Његова најновија научнопопуларна књига, у издању Хеликса, зове се Општа теорија жирафа. Без имало устезања књигу топло препоручујем свим љубитељима популарне науке у Србији, па и шире. Ћирковић је прави литерарни мајстор. Његов стил је интригантан, одише ерудицијом и напросто вас тера да чујете његова суптилна размишљања о науци, уметности и будућности човечанства.

Општа теорија жирафа је збирка есеја подељена у три тематске целине: Стратегија науке, Стратегија уметности и Доба катастрофа. Већину есеја Ћирковић је објавио раније. Први есеј, насловљен као и књига и до сада необјављиван, на елегантан начин саопштава суштину књиге. Главна теза је да „…интуитивни, такозвани здраворазумски поглед на свет није добар водич ка истини и успеху ни у науци, ни у уметности, па ни у питањима која надмашују границе науке…“

Др Предраг Слијепчевић


Коментари4
2fd49
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Петар Ј акшић
Хер Томас-да би угасили свој шовинизам за почетак прочитајте "De administrando imperio" Konstantina vii Porfirogenita,a затим пут под ноге па у Међугорје где ћете затражит да у месном храму скину плаштеницу са камене плоче где ћете коначно прогледати гледајући у аутентична српска слова.
Tomas
Nikad nije bilo i nema ničeg autohtono pravoslavnog u Hrvatskoj i BiH.
Jasmina, Subotica
Počela sam da se detinje iskreno radujem svakom nagoveštaju da medju nama ima umnih ljudi, pravih erudita, beskrupuloznih boraca za istinu u vremenu post-istine ... Volim ove kratke priče iz raznih oblasti umetnosti, nauke, arhitekture, uopšte kulture ... Tomića posebno cenim ... Hvala redakciji !
jozo
Ruku na srce, malo su mu 'pomogli' da ode..

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља