Одлазак легендарног певача народних песама

Певач Предраг Гојковић Цуне преминуо је у 85. години, пренео је Танјуг. Гојковић је рођен 1932. године, био је певач српских народних песама, староградских, севдалинки, забавних и мексиканских песама.

Цуне је кренуо у први разред основне школе 1939. године, у основној школи „Војислав Илић”. Средњу школу је завршио у Осмој мушкој гимназији на Црвеном крсту у Београду, где се дружио и ишао у школу са касније прослављеним глумцима Велимиром Батом Живојиновићем и Данилом Батом Стојковићем.

Након гимназије, студирао на Трговачкој академији, али га певање одвлачи од студија, тако да никад није дипломирао. Надимак „Цуне” је добио, како је сам објаснио у емисији „Балканском улицом” Радио-телевизије Србије, по мајчином дозивању „Оди да те мајка цуне” (љуби).

У почетку каријере Гојковић је био познат по извођењу мексиканских песама, па затим забавних и нарочито народних песама. Грамофонска плоча са песмом „Кафу ми, драга, испеци”, издата 1962. године, достигла је златан тираж од 50.000 примерака.

Поред много одржаних концерата и телевизијских емисија певао је и у дуету са Предрагом Живковићем Тозовцем, Мирославом Илићем, Живком Ђурић и Лепом Лукић, а наступао је и у трију са Мирославом Илићем и Предрагом Живковићем Тозовцем („три тенора“).

Играо је такође у више телевизијских серија и филмова. Бивши председник СФРЈ Јосип Броз Тито одликовао га је Орденом заслуга за народ, а добитник је и Посебног признања за врхунски допринос националној култури Србије.

У новембру 2015. године, после више од пола века, Гојковић је завршио певачку каријеру. У браку са супругом Лепосавом имао је две ћерке – Наташу (1964) и Катарину (1967), познату београдску глумицу.

Цуне ће остати вечан

На вест о смр­ти јед­ног од нај­бо­љих во­ка­ла у Ср­би­ји Пре­дра­га Цу­не­та Гој­ко­ви­ћа, ре­а­го­ва­ле су мно­ге ње­го­ве ко­ле­ге по­ру­ком да ће, за­хва­љу­ју­ћи сво­ме гла­су и пе­сма­ма, оста­ти ве­чан. „Оти­шао је нај­бо­љи пе­вач на­род­не му­зи­ке. Он ће за ме­не увек да бу­де ве­чан, а ње­гов глас ће оста­ти упам­ћен”, ре­кла је Би­ља Кр­стић, пе­ва­чи­ца и му­зич­ки уред­ник Пр­вог про­гра­ма Ра­дио Бе­о­гра­да.

За њу је, ка­за­ла је Тан­ју­гу, Гој­ко­вић био по­се­бац чо­век и пе­вач: „Сви зна­мо ко­ли­ко је био из­у­зе­тан. За ме­не је нај­ве­ћи пе­вач на­род­них пе­са­ма свих вре­ме­на. Но­сио нас је сво­јом по­себ­ном бо­јом гла­са и сва­ком сво­јом ин­тер­пре­та­ци­јом.”

При­се­ти­ла се и ве­ли­ке по­др­шке ко­ју је до­би­ла од Гој­ко­ви­ћа ка­да је ства­ра­ла ан­самбл „Би­стрик”. „Нај­ве­ћу по­др­шку сам до­би­ла од ње­га. Ка­да вам не­ко као он да ком­пли­мент, са­мо мо­же­те да ле­ти­те”, ре­кла је и до­да­ла да је пе­сму „Ево ср­цу мо­ме ра­до­сти” са но­вог ал­бу­ма „Свод” по­све­ти­ла упра­во Цу­не­ту. „Ду­го ни­ко не­ће за­у­зе­ти ње­го­во ме­сто, јер је био по­се­бан.”

При­зна­ти фру­лаш Бо­ра Ду­гић је ре­као Тан­ју­гу да је Цу­не био је­дин­ствен чо­век – ду­хо­вит, би­стар, ело­квен­тан, обра­зо­ван. „Та­ко је сли­ко­ви­то опи­си­вао сва­ку сит­ни­цу да је то би­ло фан­та­стич­но. Бог му је дао из­у­зе­тан дар, не­по­но­вљив глас, али и та­ле­нат да тим гла­сом вла­да. Био је не­ве­ро­ват­но спре­тан у ко­ри­шће­њу тог гла­са”, ис­та­као је Ду­гић.

Он је на­гла­сио да је Гој­ко­вић опле­ме­нио сва­ку пе­сму и сва­кој ре­чи у пе­сми умео је да­ти ап­со­лут­но зна­че­ње и под­се­тио да је бр­зо учио ме­ло­ди­је, што мо­гу са­мо љу­ди из­у­зет­не му­зи­кал­но­сти.

Ду­гић је ре­као и да је Гој­ко­вић био до­бар чо­век, шар­мер ко­ји је чак умео бес­крај­но шар­мант­но да при­ча ви­це­ве.

„Био је је­дин­стве­на лич­ност ко­ја сво­јим од­ла­ском мо­же са­мо да иза­зо­ве жа­ље­ње и да се за­пи­та­те за­што од­ла­зе нај­бо­љи. Увек ми је жао ка­да од­ла­зе ге­ни­јал­ци по­пут Цу­не­та”, ре­као је Ду­гић.

 „Био је мој пе­вач­ки узор, он на­след­ни­ка не­ма, ни­ти ће се ро­ди­ти”, уве­ре­на је Ме­ри­ма Ње­го­мир ко­ја за Пре­дра­га Гој­ко­ви­ћа ка­же да је био је­дин­ствен, не­ве­ро­ват­но та­лен­то­ван. „Пе­вао је од мек­сич­ких пе­са­ма, пре­ко шла­ге­ра, до на­род­них шу­ма­диј­ских пе­са­ма и сев­да­лин­ки. Он је узор за све бу­ду­ће ге­не­ра­ци­је ко­је бу­ду до­ла­зи­ле.” 

Оти­шао је, до­да­је, као и мно­ги ве­ли­ка­ни пре ње­га: „Био је из­у­зе­тан чо­век ко­ји је мо­гао да бу­де у сва­ком дру­штву и ме­ђу раз­ли­чи­тим љу­ди­ма, из­у­зет­но ин­те­ли­ген­тан и обра­зо­ван, мо­гао је да при­ча о му­зи­ци, исто­ри­ји, кул­ту­ри, имао је не­ве­ро­ват­но пам­ће­ње, пам­тио је име­на љу­ди, го­ди­не и да­ту­ме.”

По­што­вао је, ис­ти­че она за Тан­југ, сво­ју про­фе­си­ју, сво­је ко­ле­ге, а сви су по­што­ва­ли ње­га, сву­да је био „пер­со­на гра­та”. „Био је мој ве­ли­ки при­ја­тељ, у ша­ли сам му зна­ла ре­ћи да ми је он ’нај­бо­ља при­ја­те­љи­ца’”, ре­кла је Ме­ри­на Ње­го­мир.  

Ми­ни­стар кул­ту­ре и ин­фор­ми­са­ња Вла­дан Ву­ко­са­вље­вић упу­тио је по­ро­ди­ци пре­ми­ну­лог Пре­дра­га Цу­не­та Гој­ко­ви­ћа те­ле­грам са­у­че­шћа. Цу­не оста­је из­у­зет­на фи­гу­ра на­шег му­зич­ког жи­во­та. Оми­љен и по­што­ван, умет­ник ши­ро­ког ра­спо­на, кул­ти­ви­са­ног из­ра­за, при­сту­па­чан, а го­спод­ствен. Уни­ка­тан и по ста­ву и по гла­су, би­ло да пе­ва пе­сме из срп­ске ста­ри­не или ин­тер­на­ци­о­нал­ни ре­пер­то­ар.”, Ка­ко је Ву­ко­са­вље­вић на­вео, Гој­ко­ви­ћев до­при­нос, не са­мо као пе­ва­ча, не­го и чо­ве­ка сце­не и ме­ди­ја, у на­по­ри­ма да на­ша по­пу­лар­на кул­ту­ра оства­ри ви­сок умет­нич­ки ни­во био је не­мер­љив и пре­по­знат.

И пр­ви пот­пред­сед­ник Вла­де Ср­би­је и ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва Иви­ца Да­чић по­слао је те­ле­грам са­у­че­шћа по­ро­ди­ци Пре­дра­га Гој­ко­ви­ћа. „Цу­не ће сви­ма на­ма оста­ти у пам­ће­њу као ле­ген­да срп­ске му­зи­ке уз ко­ју су ге­не­ра­ци­је од­ра­ста­ле и ста­са­ва­ле. Не­до­ста­ја­ће нам сви­ма ње­го­ва ода­ност и при­вр­же­ност пу­бли­ци ко­ја га је во­ле­ла и по­што­ва­ла, а ко­јој се он не­се­бич­но да­вао”, на­во­ди се у те­ле­гра­му.

„Си­гу­ран сам да ће уз ње­го­ве пе­сме и го­спод­ски став на сце­ни од­ра­ста­ти још мно­го ге­не­ра­ци­ја ко­ји­ма ће би­ти узор”, на­вео је Да­чић, а пре­не­ло Ми­ни­стар­ство спољ­них по­сло­ва.