среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:19

Уметност не вреди ако се не дели

Настојим да долазим у Београд довољно често да ми не недостаје превише ствари. А када ми нешто буде недостајало много често, мислим да ћу пожелети да будем стално у Београду
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсубота, 22.07.2017. у 22:00
Стефан Миленковић (Фото Жељко Јовановић)

Дубровник је најлепши град на свету, духовни центар планете, па сигурно и мој. A и Београд је наравно мој град и увек га носим у срцу..., каже виолиниста Стефан Миленковић који је одржао концерт у атријуму Кнежевог двора који је био премали да прими све који су желели да се сретну са магијом овог уметника. Са Миленковићем смо разговарали дан након концерта, на тераси тврђаве Ревелин где је у друштву са супругом Горицом Грозданић и пијанистом Роханом де Силвом дошао да испрати наступ Битеф денс компаније која се дубровачкој публици представила са представом „Птице”.

Дубровчани и те како познају и прате рад Стефана Миленковића који је на Дубровачким летњим играма први пут наступио 1986. године, када је имао само девет година.

У међувремену Миленковић се у осам наврата враћао дубровачкој фестивалској публици за шта је награђен и признањем „Орландо”, 1990. године када је имао 13 година.

Од дечака са виолином до виртуоза дугачак је пут праћен сатима и сатима вежбања, концертима, гостовањима, одрицањима, самодисциплином...

– Ово је пети у низу концерата које сам имао овога лета са пијанистом Роханом де Силвом. Следећи наступ је на Котор арт фестивалу, после тога имам заказан реситал у Италији, а онда сам неколико недеља слободан. Септембар је опет доста густ, између осталог наступићу и 27. септембра у Београду на АртЛинк фестивалу, открива Миленковић за „Политику”, а ако се све коцкице споје, како сазнајемо, његов нови наступ у Београду могао би се очекивати већ крајем године.

Прве ноте Миленковић је одсвирао са свега три године, истина на клавиру који је после пет дана заменио виолином. Са шест година освојио је прву награду у Чешкој, а свој таленат показао и Роналду Регану, Михаилу Горбачову... Иза Миленковића су сати и сати свирања, али и по 200 дана годишње које проведе на путу због концерата, гостовања. Колико је за уметнике важна уметничка размена, односно колико је деликатно одржати се и трајати у свету уметности Миленковић одговара:

– Природа уопште уметности јесте да се дели. Нећу да кажем да уметност не постоји ако се не дели са другима, али дефинитивно јој је мања вредност ако се не дели са што више и људи, и публике, и земаља и уопште култура. На том месту где се рецимо сусретну две културе, два мишљења, чак некада и два различита мишљења, настаје магија. Тешко је добро радити било шта, ако стремите најбољем је изузетно тешко, а онда одржати то је још теже, тако да свако ко стреми било којем максималном резултату мора да уложи огроман рад. Одржати се на тој лествици  годину дана, или десет, односно деценијама није лако јер то подразумева огромну константну креативност, дисциплину и рад. Поштујем свакога ко дуго ради нешто добро.

Рођени Београђанин Стефан Миленковић се са породицом у време ратних дешавања преселио у Италију, а пре две деценије отиснуо преко океана у потрази за америчким сном. Најпре је живео у Њујорку, данас је професор на Факултету музичке уметности Универзитета Илиноиса. Упоредо са професионалним и педагошким активностима Миленковић се бави адреналинским спортовима, скаче падобраном, истражује на мотору Америку, плеше и свира танго... И бави се јогом.

– То је мој одабрани стил, нешто што ми даје све оно што ми треба. Поред ње могу да радим било где, не требају никакви реквизити, дакле јога ми помаже да будем у центру свега онога што радим. Енергија има безброј облика, па и успех има безброј облика. На каријеру гледам као на процес, не на дестинацију. Остварио сам доста, нисам се никада концентрисао на резултате у смислу награда и признања, него сам се концентрисао на себе: свој рад, квалитет, креативност, а онда вас сустижу и признања. Има ствари које бих волео да урадим, али и даље то гледам као процес, каже Миленковић и одговара на питање колико је уметнику са наших простора деликатно да освоји инострано уметничко небо:

–Тешко је свакоме, из било које земље да долази, на крају крајева сигурно је да неке земље подржавају своје уметнике више. Ми бисмо ту могли да научимо неке лекције од њих. Као рецимо Канада која има колекцију инструмената које дају својим уметницима или Кореја која је данас сигурно суперсила виолине, односно Кина која има феноменалне пијанисте и у које инвестира, јер се они сматрају као нешто што репрезентује целу земљу. Мислим да имамо све предуслове да радимо исто и не ради се толико о средствима, новцу, ради се о жељи. Тако да у том смислу није лако, али ако треба да направим неки сумарум свега: каријера се заснива пре свега на људима, на вашим односима са људима. Волим оно што радим. Без тога, без страсти за вашим послом, у мом случају за страшћу за уметношћу и мојој љубави према виолини немогуће би било успети и трајати

Сваки боравак у Београду, ипак, за Стефана Миленковића је посебан догађај, било због мамине „реформ-торте” коју поједе целу, било због дружења са породицом, пријатељима, али и сусрета са публиком.

– Боравак у Београду не може речима да се опише јер је то мешавина интиме, присности са публиком, очекивања, мојих очекивања од самог себе пре свега. Са друге стране ту је огромна подршка коју наша публика увек даје уметницима. Настојим да долазим у Београд довољно често да ми не недостаје превише ствари. Мислим да ћу у тренутку када ми нешто буде недостајало много често, пожелети да будем стално у Београду. Не искључујем ниједну могућност, каже Миленковић и покушава да дочара како из своје америчке перспективе глада на српске културне прилике:

– Не знам, тешко ми је да будем објективан, с обзиром на то да сам Србин, односно рођен у Београду. Многе ствари које можда са стране заиста делују необично, чудно, мени нису толико необичне, јер ја сам ипак одавде поникао, тако да их гледам потпуно нормално.


Коментари3
9202e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Д. З.
Лепоту града увек везујем за своје осећање и за везаност с родбином и драгим људима у дотичном граду. Мени је увек најлепши град ту где волим да живим и где живим. Зато су мени најлепши: мој град у коме живим (Нови Сад) и моје село у коме сам рођен (Сибница). Не разумем како би ми друга места могла бити "најлепша". Могу да ми буду лепи и сви други градови и села у којима живи мој народ. Остале градове, села, друге народе и државе могу да, више или мање, ценим и да их поштујем.
Sasa Trajkovic
Kompliment proslavljenom umetniku koga se secamo kao malo cudo od deteta koje je poraslo gle CUDA u vrsnog umetnika koji ne pleni samo svojim sarmom vec i mudroscu i zrelosci jednog umetnika koji je sazreo i kao umetnik i kao covek.
Juraj Punčec
Uvijek je užitak slušati g. Milenkovića koji je od svojevremenog vunderkinda "izrastao" u svjetsku klasu umjetnika. Nisam ima sreću slušati ga na ovom nastupu ali sam u više navrata, tijekom godina imao priliku godinama gledati i slušati g. Stefanovića i uživati na njegovim nastupima u Hrvatskoj. I što opće kazati o tom čovjeku osim da se radi o sjajnom glazbeniku koji posjeduje mnogo prirodnog šarma i elokvencije . On je uvijek dobro došao i s radošću će biti primljen u Hrvatskoj i želim mu svako dobro u životu i nastavak vrlo uspješne karijere! Srbija može (i treba) biti ponosna što ima tako "rasnog" umjetnika!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља