Онако како предаје будућим економистима и правницима – једноставним речником и с много примера из стварног живота – тако је недавно говорила и у Уједињеним нацијама, на 50. Генералном заседању Комисије УН за међународно трговинско право (УНЦИТРАЛ), по позиву ове комисије. Њен реферат симултано је превођен на шест језика УН, а основни ставови биће укључени у Извештај о раду 50. заседања Комисије и предложени Генералној скупштини УН на усвајање у оквиру Резолуције УН 71/148 „Владавина права на националном и међународном нивоу”.
Она је др Јелена Перовић, професор на предметима Међународно привредно право, Међународни пословни уговори и Право ЕУ на Економском факултету у Београду и арбитар у међународним трговинским арбитражама. Један је од стручњака које наша земља има, признатих и уважаваних у свету, а мало познатих широј јавности Србије.
Причајући о протеклом заседању ове Комисије при УН, на којој је говорила у својству експерта УНЦИТРАЛ-а, др Перовић за „Политику” указује да се применом одговарајућих међународних докумената на међународне уговоре у великој мери доприноси развоју међународне трговине и остварењу правне сигурности уопште. Српски привредници често не обраћају довољно пажње на клаузуле уговора које закључују са партнерима из иностранства, што за последицу може имати губитак спора и исплату енормних износа на име накнаде штете.
На које клаузуле српске фирме морају посебно да обрате пажњу и шта би требало да ураде када до спора дође?
Најбоље је да до спора не дође и зато студенте учим да је најважније знати како се уговор закључује. Ризици повреде уговора могу се у великој мери умањити правилним приступом уговору. Тај приступ почиње већ у фази преговора, а затим, приликом закључења уговора, он се остварује прецизним, јасним и недвосмисленим формулисањем уговорних клаузула, које обезбеђују равноправан положај уговорних страна и еквиваленцију њихових права и обавеза. Посебну пажњу треба обратити на раскидну клаузулу, прелаз ризика, одредбе о вишој сили и промењеним околностима, ограничењу уговорне одговорности, банкарској гаранцији, јемству, уговорној казни и другим средствима обезбеђења потраживања.
Шта су то „шампањ клаузуле”?
Реч је о клаузулама о избору права које се примењује на уговор и избору форума надлежног за решавање евентуалног спора који проистекне из уговора. Ове клаузуле извесни аутори назвали су „шампањ клаузуле” или „поноћне клаузуле”, с обзиром на то да се о њима најчешће расправља на крају преговора – „у поноћ”, кад су уговорне стране исцрпљене преговорима и нестрпљиве да „уз шампањац” прославе закључење уговора. Из тих разлога често се на ова важна питања не обраћа довољно пажње.
Избор меродавног права и надлежности за случај спора може имати одлучујућу улогу за успех у спору из међународног уговора. Разлике у решењима националних правних система, а посебно фундаменталне разлике између европско-континенталног и англосаксонског права, могу довести до различитог исхода једног истог спора, у зависности од права које се у конкретном случају примењује. Пословни људи често нису свесни ове чињенице, сматрају да је реч о небитним питањима и уверени су да до спора неће доћи. Пракса показује друкчије. Тако, на пример, ако страна из Србије прихвати примену енглеског права, она прихвата право које јој је непознато и суштински различито у односу на српско право, које припада фамилији европско-континенталних правних система. Она тада не може тачно да зна шта је уговором прихватила, па мора да ангажује адвокате специјализоване за енглеско право, што је најчешће скупо решење. Поред тога, треба знати да је, по правилу, касно ангажовати адвоката кад до спора већ дође.
Кад је реч о решавању спорова, најчешће се уговара арбитража, због њене прилагођености потребама међународног пословног промета. У њене основне предности улазе: могућност избора арбитара од стране уговорних страна, места арбитраже, правила поступка и језика поступка, неутралност и стручност арбитара, ефикаснији, бржи и мање формалан поступак, могућност нејавности поступка, чињеница да арбитражна одлука има снагу правоснажне пресуде државног суда, олакшано и убрзано извршење иностраних арбитражних одлука.
Каква је пракса домаћих компанија у погледу примене клаузула о којима говорите?
Према мом искуству, уговорне стране из наше земље од компанија из економски развијенијих земаља обично добију предлог уговора, који може садржати неповољне клаузуле – нпр. клаузулу којом продавац у целини искључује одговорност за штету из уговора, задржава право на раскид уговора из било ког разлога, преноси ризик на купца већ у фабрици продавца, даје неповољне гарантне услове или претерано високе тарифе, намеће своје национално право и надлежност свог државног суда, и слично.
То је уобичајено у свету?
Не, такве клаузуле су неуобичајене и очигледно неправичне. Ипак, наши пословни људи често се, упркос томе, руководе логиком – ваљда неће доћи до спора, морамо прихватити да се страни партнер не наљути и не одустане од уговора, ваљда ће све бити у реду...
Нефер уговорне клаузуле не треба прихватати. Сасвим је легитимно преговарати о условима уговора, и то се у озбиљном пословном свету од уговорних страна и очекује. Прихватањем свих предлога које вам друга страна упути, па и оних који су крајње неповољни по вас, не само што улазите у уговорни ризик, већ и дајете сигнал другој страни да сте у подређеном положају у том уговорном односу. Дакле, преговарајте, без обзира на то колико вам је уговор потребан. Мој савет је – усудите се и добићете бољи третман.
А уколико сте принуђени да то ипак урадите, иако знате да је неповољно?
Тада обезбедите доказ (имејл, формалан допис, записник и слично) да сте током преговора нагласили да вам је одређена клаузула наметнута, да је сматрате неправичном – такозвани „гунђајући прихват”.
Шта имају фирме од таквог доказа кад се уговор већ закључи?
Кад суд, у случају спора, тумачи одређени уговор, он узима у обзир и преговоре и зато је поменути доказ битан. Код уговора по приступу, суд је дужан да тумачи уговор у корист стране која је приступила уговору, посебно кад је реч о клаузулама које су израз велике надмоћи друге уговорне стране. Најзад, клаузуле које су противне основним начелима уговорног права, а посебно начелу савесности и поштења, ништаве су и не производе правно дејство.
Које је решење када се домаћој фирми понуди неки велики посао из иностранства?
Привредници треба да ангажују стручњаке који ће им помоћи приликом састављања уговора. Поред тога, треба знати да постоје модел-уговори, израђени од стране међународних организација, као што су, на пример, Међународна привредна комора у Паризу или Међународни трговински центар, који су доступни преко интернета. Кад добијете предлог конкретног уговора, можете га, иако нисте правник, упоредити с поменутим модел-уговором и уочити евентуалне пропусте.
Мој савет нашим привредницима јесте да се не залећу, да провере сваку клаузулу, у уговору свака реч може да буде битна. Као арбитар у међународним споровима, често сам имала прилику да видим да једна једина реч или двосмислена формулација у уговору може бити узрок проблема и различитих тумачења у спору.
Поменули сте да до спора може доћи и због погрешног превода?
У Србији се уговори са енглеског на српски често преводе у буквалном смислу и без прилагођавања домаћем правном систему и терминологији. И онда добијете уговор с бројним клаузулама које су лишене сваког правног, а некад и логичког смисла, па су непримењиве. Такав уговор је сам по себи узрок спора.
Претпостављам да су ово биле и основне поруке вашег говора у Уједињеним нацијама?
У реферату сам покушала да одговорим на питање како обезбедити оптималну примену међународних докумената и широкоприхваћених међународних стандарда из области међународног привредног права и тим путем утицати на учвршћење владавине права и повећање правне сигурности уопште.
Од посебног значаја су међународне конвенције, начела уговорног права, модел-закони, модел-уговори и стандардне клаузуле израђене на међународном нивоу. Ови транснационални документи представљају оптимална средства за превазилажење локалних и партикуларних правила националних правних система и отварање простора за међународну трговину без националних граница. То је посебно значајно за мала и средња предузећа, која често имају ограничене могућности добијања одговарајућих правних савета од стране адвоката специјализованих за област међународног привредног права. Поред тога, ова предузећа некад имају положај економски слабије уговорне стране, којој друга страна може наметнути одређене неповољне клаузуле и уопште, ставити је у неравноправан положај у конкретном уговорном односу.
У том контексту, посебну пажњу заслужују питања утицаја међународних конвенција на националног законодавца, примене међународних докумената на националном нивоу и њиховог униформног тумачења од стране судија и арбитара, као и одговарајућа едукација правничке и пословне јавности.
Каква је ситуација у српском законодавству кад је реч о међународним документима у овој области, колико смо усклађени са светом?
Имала сам част и задовољство што сам, пред тако широким међународним аудиторијумом, могла да истакнем више српских закона као одличан пример примене међународних стандарда на националном нивоу. На првом месту, то је наш Закон о облигационим односима, затим Закон о финансијском лизингу, Закон о арбитражи, Закон о регистрованој залози... Традиција примене међународних стандарда у српском уговорном праву настављена је и у Преднацрту Грађанског законика Србије.
А кад је реч о примени?
У нашој земљи, пракса је показала да међународни документи из области уговорних односа у одређеним случајевима нису били примењивани или су неправилно примењивани, пре свега од стране судова првог степена, али то је пре изузетак него правило и потиче од неиформисаности дела судија. За правилну примену међународних стандарда у свакој држави од суштинског су значаја систематско праћење њихове примене, развој и усавршавање база података о судским и арбитражним одлукама на међународном нивоу и њихова лака доступност. Важни су и обука и стручно усавршавање судија, арбитара, адвоката, државних чиновника из одговарајућих области, као и академске и пословне заједнице. Посебно је корисно образовање студената права и економије у правцу предности примене транснационалних докумената и укључење ове материје у одговарајуће уџбенике, као и организација студентских радионица и такмичења у познавању ове области, као што је, на пример, такмичење Vienna Arbitration Moot, за које моје колеге с Правног факултета већ годинама припремају студенте с много успеха.
Средство за постизање правде
Правни факултет сте завршили с десетком, тамо и докторирали, сада сте професор Економског факултета, предајете и будућим правницима. Колико је тешко предавати будућим економистима?
На прво предавање права студенти економије обично долазе с предрасудом да је право нешто што је досадно, апстрактно, пуно дефиниција. Мој задатак је да им ту предрасуду отклоним. Право је живот, а правни институти стоје у темељу свих економских трансакција. Студентима дајем што више примера из праксе, посебну пажњу посвећујем појму уговора. Различите правне институте битне за економисте објашњавам пре свега путем случајева, студенти у њима глуме, па се врло брзо заинтересују. Настојим да студенте подстакнем да право разумеју као средство за постизање правде и, што је најзначајније – да их научим да слободно мисле.
