Као мала била је сведок уласка руских трупа у Праг, у лето 1968. године. Своју кћерку Бебу и супругу, дописник „Политике” Риста Бајалски, један од најцењенијих југословенских новинара и познавалаца дешавања на источној страни блоковски подељеног света, одмах је одвео у нашу амбасаду, да буду на сигурном. Он је остао у граду и наставио да извештава, из дана у дан.

Изузетно везана за оца, кћерка је тражила да пође с њим.

– Била сам свесна да се дешава нешто лоше и само сам желела да будем уз тату, да он није сам, нисам се плашила – каже данас Беба Бајалски, ауторка књиге „Од сада – без страха”, објављене недавно као издање „Лагуне”.

Штиво које је вредно писала две године, а касније још шест месеци брусила, посветила је управо оцу, како је написала у посвети „чувеном дописнику ’Политике’ који ми је дао све најбоље у животу и васпитао ме да поштујем етичке норме”.

С идејом да свако у животу има успоне и падове, насмејана ауторка под емоцијама током боравка у редакцији, у коју је долазила као дете и за коју је њен родитељ 12 година извештавао само из Русије, каже да је књига омаж његовом раду.

– Тата није стигао да нешто изда. Кад год бих га питала зашто не пише књигу одговарао би ми да нема времена. „Бебо, морам да пошаљем извештај, тражили су ми текст, биће времена…” Нажалост, отишао је прерано (Ристо Бајалски је преминуо у Москви 1998, у 72. години).

Књига, међутим, не садржи само сећања на оца већ, како ауторка каже, њене погледе са жељом да помогне уплашеним људима.

– Желела сам да напишем да и они који пролазе кроз тешке ситуације у животу осете да нису сами и буду свесни да постоји неко ко их разуме; неко ко је сам прошао слично и успевао да се избори.

Беба Бајалски је у Москви по очевој и нешто касније мужевљевој смрти започела каријеру пословног преговарача берзанским робама – обојеним металима. Радила је за америчко-британску фирму. Путовала сама на терен у делове Русије који тада још нису пословали с иностраним компанијама.

Приликом разговора за посао поставили су ми само три питања – зашто хоћу то да радим, да ли се плашим и шта ћу да радим у ситуацијама када се од мене очекује да пијем?

На свако је одговорила бритко, готово новинарски.

– На прво сам рекла због новца, други одговор је био објашњење да сам ја кћерка свога оца, учесника Другог светског рата, ослободиоца мог родног Београда од фашиста, и то на позицији митраљесца, и да се не плашим. Последњи одговор је био да знам да наздравим једном чашицом, као што је обичај у Србији и да не очекујем да ће преговарачи с друге стране стола тражити од даме да пије – каже Беб Бајалски.

Током 12 година рада на тој позицији, како је описала у књизи, било је разних ситуација, али страха никада. То су биле деведесете године када је било и убистава пословних преговарача, нестабилности у регионима попут Чеченије; смештај у рударским крајевима најчешће је био у запуштеним хотелима из социјалистичког периода; скромно али кроз занимљиву епизоду описала је како је постала први пословни купац који је потписао уговор на тржишту Узбекистана…

– То што сам била татина новинарска кћи много ми је помогло у мојој каријери. Он ме је научио да посматрам ствари из више углова, да размишљам. Сећам се његових речи да се многе људске патње и проблеми дешавају у свету управо због недостатка информација или дезинформација. А када ми је било тешко само бих помислила шта је он прошао у животу. И као рањени борац против фашизма, касније као новинар који се није плашио ни у најделикатнијим ситуацијама.

Од 2009. године Беба Бајалски је у родном Београду. Након окончања каријере специјалисте вођења пословних преговора, завршила ја мастер студије на Београдском универзитет на тему „Моћ у процесу преговарања”. Данас ради као комуникатор-преговарач и лајф коуч. Члан је Удружења преводилаца, активно посвећена очувању природе. Књигу, за коју је поднаслов гласи „Како страх претворити у животну енергију”, планира да преведе на енглески и руски.

Вести иза Гвоздене завесе

Ристо Бајалски је за „Политику” 12 година извештавао из Москве. Био је учесник НОР-а, једном рањен, припадник јединица које су ослобађале Београд, Загреб, прошао је Сремски фронт. Новинарством се бавио од ослобођења. Био је члан редакција листова „Нова Македонија”, „Борба” и наше куће. Боравак у СССР-у, пре тога Чехословачкој и Мађарској средином педесетих, свакодневни извештаји које је слао, у то доба преносили су западни медији, јер нису имали своје новинаре у државама иза Гвоздене завесе. Његови текстови су на страницама нашег листа забележили успон и пад Хрушчова, Брежњева, Горбачова и распад СССР-а. У самој Москви имао је статус најупућенијег иностраног новинара.