среда, 21.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 25.07.2017. у 22:00 Милош Казимировић
Беч и Мајски преврат (1)

Завереници за „Српским столом” у хотелу „Империјал”

Убиство краља Александра Обреновића 1903. послужило је Аустроугарској да прогласи Србију државом краљоубица, мада је преврат припреман у Бечу и са знањем државних органа
Свечана заклетва краља Петра Првог: насловна страна париског недељника „Илустрасион” од 4. јула 1903. (Фото лична архива)

Aко се поведе реч о догађајима који су на почетку прошлог века довели до оружаног сукоба између Аустроугарске и Србије, тиме и до избијања Првог светског рата, безмало нема анализе у којој се не помиње Мајски преврат као полазна тачка у сучељавању Беча и Београда. При томе се углавном запоставља чињеница да је управо Беч подржао заверенике и да је Мајски преврат изведен тек уз његов пристанак.

Беч је већ 1883, у години после проглашења Србије за краљевину,  успоставио односе са кнежевићем Петром Карађорђевићем, каснијим краљем Петром Првим. 

У јесен и зиму 1901. то је прерасло у неку врсту незваничних дипломатских односа – управо у периоду када је припреман државни удар против краља Александра Обреновића. Бројни документи и извештаји аустријских органа указују да је државни удар планиран управо у Бечу, а извршен после одлуке да се подрже завереници. Тако је омогућен преврат без озбиљнијих међународних последица.

У прилог реченом иде захвалница краља Петра Првог аустријском цару и угарском краљу Францу Јозефу (Хабзбургу) за његову помоћ да дође на престо, сачувана у Бечу (Државни архив / Политички архив, карт. С, извештај од 29. јуна 1903: Захвалница краља Петра Првог цару Францу Јозефу преко емисара Јаше Ненадовића: „Опуномоћен сам да изјавим да је краљ Петар бескрајно захвалан за подршку коју му је цар Франц Јозеф дао и тиме омогућио да дође на престо...”)

Чињеница је, такође, да је Аустроугарска, најжешћи критичар атентата на последњег Обреновића, признала новог српског краља – као прва европска монархија. Било је то у тренутку када су европске монархије замрзле дипломатске односе са Београдом. Енглеска и Холандија су чак увеле санкције Србији које су укините тек две године касније, после судског процеса официрима који су извршили атентат.

У лето 1914. када је Беч узео Сарајевски атентат као повод да објави рат Београду, Мајски преврат послужио је аустроугарском војном и политичком врху као доказ пред савезницима Антанте о неопходности војне интервенције против – дословце – државе краљоубица у којој влада хајдучија, коју је требало привести европским нормама државности. Аргументације ове врсте ишле су наруку Бечу кад је запретио Београду ратом и послужиле као оправдање за категорично одбијање дипломатских компромиса које су предлагале силе Антанте. Бечу је било познато да су се силе Антанте противиле интервенцији против Србије прибојавајући се такозваног европског ратног пожара, а не да би заштитиле од агресије „малу балканску краљевину Србију”.

Са друге стране, приказ Србије као државе чије су владајуће структуре кршиле међународне норме и реметиле светски мир послужиле су уочи и за време обележавања стогодишњице Првог светског рата такозваним новим тумачима историје да поново баце анатему на Србију и релативишу кривицу Централних сила – у име тобожњег свеевропског помирења и слоге.

У јеку новијих дискурса и расправа на нашим просторима, посебно кад је реч о улози завереника који су учествовали у Мајском преврату и потом имали значајну улогу у развоју Србије, поново је заживела стара теорија бечких језуита: наводно су Апис и завереници те 1903. године извели државни удар да би уместо аустрофила Александра Обреновића довели Русији наклоњеног кнеза Петра на престо и засновали политику експанзије на штету Аустроугарске монархије.

Махом познати али углавном запостављени или недовољно истражени документи и сведочења цртају другачију слику у којој је Апис имао маргиналну улогу. Кључна улога у припремама за Мајски преврат приписује се Ђорђу Генчићу, миљенику краља Милана Обреновића и једном од најпоузданијих министара у владама краља Александра Обреновића. Генчићевим контактима са Петербургом и са бечким двором завереницима је омогућена подршка Аустроугарске, али и Русије. Не би требало да зачуди да су аналитичари у министарству спољних послова у Бечу прогласили Генчића за „душу завере” (што само по себи показује да је Беч у најмању руку био упознат са планом завере). Генчићев таст, познати београдски адвокат Аца Новаковић, касније је описао Генчића као „зачетника и главног организатора завере” у серији текстова „Исповест о преврату 29. маја 1903.” објављених у „Трибуни” бр. 273–312, 1911. године у Београду.

Наравно, о завереницима се не може говорити без помена њиховог бечког крила или огранка око Јаше Ненадовића, представника кнеза Петра Карађорђевића у Бечу. У актима бечке полиције који се чувају у аустријском државном архиву (Државни архив у Бечу, Политички архив, 1. 1. Б., акт бечке полиције бр. 114. 3.11. 1901. и акт од 16. 11. те године) произлази да је Ненадовић окупљао присталице Петра Карађорђевића и будуће заверенике за „Српским столом” у елитном бечком хотелу „Империјал” и да је ту договорен први покушај преврата. Према бечким обавештајним актима, Ненадовић је у новембру 1901. договорио са Радом Алавантићем, сином познатог шабачког адвоката и ватреног присталице династије Карађорђевић, да се овај прерушен у генералску униформу пребаци преко Саве у Шабац и покуша да изведе преврат. (То се заиста догодило неколико недеља касније, у фебруару 1902.)

Према писању Васе Казимировића у књизи „Црна рука” („Прометеј” Нови Сад, друго издање, 2016), први покушај „преврата” био је само један у низу Ненадовићевих акција, организованих са циљем дестабилизације режима у Србији и стварања предуслова за обарање краља Александра са престола.

сутра:

Обећање Карађорђевића Хабзбург

Коментари2
f074f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dr.Sreten Bozic -Wongar
U svojim memoarima Zivoin Misic kaze da je znao za puc ali je odbio da se pridruzi pucistima.
Ante
Ubojstvo Obrenovica je posljedica njegovog pokusaja da - sjedi na dvije stolice! Bio je uz Austrougarsku, pa je htio uz Rusiju, pa opet uz Austrougarsku. Drzavni udari, pa odmah poslije njih Obrenovic na izborima glatko pobijedio, govori da je narod bio uz njega. Pa cak je i Zivojin Misic bio uz njega cini mi se? Uglavnom, sto sam htio reci, Srbija je tu ispala zrtva, jer velike sile su tada saveznistva potpisivala zenidbom, ili garancijom nastavka neke dinastije, i slicno, to su bili kao danas ugovori. Tako da, nije Obrenovic izgubio glavu zbog zene, nego zbog "nepostivanja potpisanog", hehehe... Naravno, izvinjavam se na mogucim greskama, iako volim povijest, moguce da sam i pogrijesio u necemu. Ipak tu na Balkanu povijest treba uciti svakih 5 godina ponovo, svako malo stize novi "update".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља