уторак, 27.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 27.07.2017. у 21:04 Милош Казимировић
Беч и Мајски преврат (3)

Аписова глава на поклон Бечу

Kада је постало јасно да краљ Петар не може и неће да испуни обећања о завођењу аустрофилске политике у Србији, Беч је одлучио да у повољном тренутку преломи са Карађорђевићима и са Пашићевом владом и да мачем обезбеди утицај на Балкану. А када је постало јасно да се без Пашића и Карађорђевића не може – жртвован је Апис као главни кривац размимоилажења, малтене и кривац зa избијање рата
Завереници 1903: Апис (у горњем реду први здесна) жртвован је упркос својој маргиналној улози (Фотодокументација „Политике”)

Писма Петра Карађорђевића бечком двору упућена уочи и непосредно после Мајског преврата најбоље документују тадашњу спремност кнеза и потоњег краља Србије да после доласка на престо поведе политику која би уважила привредне и геостратешке амбиције Двојне монархије.

С друге стране, дипломатска преписка и такозвана размена мишљења између Беча и Санкт Петербурга показују колико је Аустроугарска била заинтересована да кнез Петар дође на престо Србије и пружају сведочанство о спремности монархијског врха на плавом Дунаву да прихвати промену власти у Београду, не обазирући се на то како ће државни удар бити изведен и коју цену ће насилна смена династије изискивати.

Неиспуњена обећања српске стране, односно незадовољена очекивања Беча појашњавају каснију радикалну промену држања двора Хабзбурга према Карађорђевићима и његову одлуку да мачем изнуди што се договором није могло остварити. Пођимо редом.

Писмо кнеза Петра од 28. новембра 1901, приложено уз опуномоћење Јаше Ненадовића за представника Карађорђевића пред Бечким двором, прихваћено је као декларација потенцијалног новог владара и добило је највишу оцену у одговарајућој анализи бечког министарства спољних послова – будући да је кнез Петар у њему ставио двору Хабзбурга у изглед потпуно привредно окретање Србије према Аустроугарској и обећао да Србија неће тежити припајању нових територија на Балкану (које су на Берлинском конгресу 1878. године, одлуком великих сила, проглашене за интересну зону Двојне монархије).

Аустрија тако од децембра 1901. више није била неутрални посматрач сучељавања српских династија. Благонаклоно је гледала на предстојећи преврат, мада то није чинила без резерве: Беч је у току 1902. и 1903. године, све до пред Мајски преврат, водио двоструку игру. У неколико наврата је послао упозорења краљу Александру да се у Србији припрема државни удар – не одајући имена кључних завереника, а наводећи имена симпатизера Карађорђевића који нису учествовали у завери или су имали маргиналну улогу. С друге стране, Беч је преко (полу)званичних канала доставио саопштење једној од кључних личности у припреми те завере – београдском адвокату Аци Новаковићу – да ће признати кнеза Петра за краља Србије „већ сутрадан по његовом доласку на престо”. (Аца Новаковић у мемоарима објављеним у београдској „Трибуни” 1911. године: „Исповест о преврату 29. маја 1903”)

Беч, наравно, није био спреман да без резерве прихвати долазак краља Петра на престо, свестан да краљ није деспот и да ће виталне политичке одлуке ипак доносити влада и скупштина. Оцењујући положај краља Петра као „крхак”, а његов утицај као „ограничен”, а уз то имајући у виду и слабу физичку конституцију новоименованог српског краља (према извешају аустријског посланика из Београда, кнез Петар по доласку у Београд није одавао утисак одлучног, будућег монарха, већ ветерана који је оставио најбоље дане иза себе и при томе био жут у лицу, што је по аустријској оцени био знак да му је оболела јетра), Беч је успоставио контакт са Николом Пашићем коме су наменили улогу „другог аустријског гвожђа у српској ватри”. Не зачуђује да је Пашић, на савет „бечких кругова”, уочи преврата отпутовао са породицом на такозвани одмор у Опатију, у ствари у азил моћне, суседне монархије, не би ли у случају неуспеха преврата остао „чистих руку” и очувао своје политичке амбиције.

Телеграм који је кнез Петар упутио Францу Јозефу 2/15. јуна 1903. из Женеве, пред његов долазак у Београд, показује да је будући краљ био свестан сумњи које је Беч гајио према њему уочи крунисања. У телеграму је – дословце – најпонизније молио аустријског монарха да према њему има симпатије, какве је гајио према његовом оцу, кнезу Александру Карађорђевићу (...) „Из извештаја аустријског амбасадора у Русији Ерентала од 12. јуна 1903, произилази да ни Санкт Петербург није без резерве гледао на будућу улогу краља Петра. Ерентал је навео да је са руским министром спољних послова грофом Владимиром Николајевичем Ламсдорфом заједнички констатовао „да је боље имати овог краља, него никаквог краља у Србији.” (Тај документ је сачуван у Политичком архиву Државног архива у Бечу под назнаком X 119/1903)

Сумње Беча у поузданост краља Петра као савезника показале су се као оправдане већ у 1905. години, када су такозване великосрпске струје у Београду добиле превагу. До још драматичнијег развоја односа дошло је 1906. године када је Беч завео санкције Београду, познатије као „рат свиња”. У том периоду су силе Антанте, пре свега Француска, стале уз Београд, а највећи савезник Аустрије, Немачка, такође је умешао прсте, покушавајући да оствари (најпре) привредни утицај у Србији. Од тог тренутка Беч је почео да кује ратне планове, чији је први део остварио 1908, анексијом Босне, а други део започео 1914. године.

Поткрај 1916. и у пролеће 1917, када је Аустроугарска понудила Антанти преговоре о сепаратном миру, показало се да се без Карађорђевића ипак не може, с обзиром на то да је и Париз инсистирао на останку те династије на престолу. Тако је, на крају, жртвован пуковник Драгутин Димитријевић Апис као дежурни кривац за све. Савезницима Србије понуђена је верзија да је био организатор неуспелог атентата на регента Александра у Солуну 1916. године и вођа преговора о сепаратном миру са Централним силама (мада је управо Александар покушао да ступи у преговоре са Сикстусом Бурбонским, преговарачем аустријског цара Карла Првог). Аписово стрељање било је поклон Бечу – баш као што је својевремено кнез Милош послао главу вожда Карађорђа у Цариград.

Крај 

(Ова серија је писана уз ослањање на кнјиге: „Црна рука” Вассе Казимировића и „Пуковник Апис” Милана Ж. Живановића, изданја ИК „Прометеј“ Нови Сад 2016)

Коментари12
7fc77
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mirko
Za mene su svi odgovorni za ogromno stradanje Srbije u Isv.ratu skoro nezabelezeno u istoriji ratovanja, ljudske nule i veliki neprijatelji Srpskog naroda to su Apis i Crna ruka, Princip i Mlada Bosna, Kralj Petar i Aleksandar i naravno Pasic.
Леон Давидович
Какву глупост написа овај човел. То је потпуно непознавање истоије и прилагођавање нечијим данашњим идеолошким и политичким погледима. Централне силе су имале амбицију да упоставе нову поделу света и зато су се припремали за рат и покренули рат. Србија је била на путу за Исток и зато је била жртва агресије. Дакле ту нема никакве кривице Србије већ је кривица за рат на агресорским Центалним силама.
Obrad Lipovac
Da Karađorđevići slažu? Ma ne, to je nemoguće. Da pobegnu iz zemlje kad je gusto, ok. ali mislite da su bili sposobni i da lažu? Još će da ispadne da je Petar I prevario dedu svoje dece (posle su i deca) i da je likvidirao Nikolu I sa sve rodnom Crnom Gorom, ups, izvinjavam se, srpskom Spartom.?
Радивоје
@Svetozar Pribičević Ах, препознао си се међу овима који неће бити ту... Али да поновим: шта ти, и такви, мисле о томе, кога брига...
Svetozar Pribičević
@Радивоје- Baš- koga briga što se nekom sneva!
Прикажи још одговора
Milorad Mrdja
I dan danas je u Srba takva politika. Dodvoravanje moćnicima se ostvaruje srpskim glavama na tacni. Karadjordje, Apis, Mladić i nebrojeni drugi. I zbog takvih manira moćnici srbiju i srbe smatraju za narod kojeg možeš da ucenjuješ i lako da potlačuješ.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља