понедељак, 23.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:03
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 29. ЈУЛА

Класна борба чије име се не изговара

петак, 28.07.2017. у 14:17
На почетку књиге шокира читаоца: Лејла Слимани (Фото Катрин Ели/Галимар)

ГОНКУРОВИ ЛАУРЕАТИ

Пошто живимо у друштву у коме је најважније какву слику о себи остављамо, онда сви настојимо да се лепо одевамо, да идемо у добре школе, да имамо лепа имена и да имамо много, што више активности. Што сте више оптерећени обавезама на послу, то сте на вишем нивоу друштвене лествице, каже Лејла Слимани, добитница Гонкурове награде, чији је награђени роман Успавај ме објављен недавно и код нас 

У Мароку, иза затворених врата, можете да радите шта желите, али у јавној сфери, тело жене је под присмотром, због чега су оне приморане на непрекидне лажи. Не говоре шта раде и с ким излазе како би се заштитиле и од закона и од гласина 

Људе о којима не знамо ништа ангажујемо да се старају о нашој деци, кодекси који су некада важили за послугу и дадиље изгубили су се, родитељи настоје да буду политички коректни, а све то ствара погодно тло за амбивалентна осећања, каже актуелна добитница Гонкурове награде Лејла Слимани, Мароканка пореклом, чији награђени роман Успавај ме описује модерну Мери Попинс која на крају убија децу о којој се ревносно старала.

Овај психолошки трилер који је недавно објављен и код нас у издању куће Booka у преводу Владимира Д. Јанковића, задире у срж амбивалентних осећања која настају кад људи желе да имају децу, али и да наставе да раде и да воде друштвени живот, попут њених јунака, младог брачног пара Миријам и Пола, као и осећања између ангажоване дадиље, у овом случају прилично тајанствене Луизе, и породице. Ауторка романа каже да је намерно лик Луизе оставила тајанственим да би задржала напетост у књизи и тако нахранила ону страну приче која подсећа на трилер.

Реч је о другом роману Лејле Слимани (први У људождерском врту објавила је 2014. године), рођене 1981. у Рабату где је и живела до своје 17. године када је дошла у Париз на студије. Дипломирала је на париском Институту за политичке студије, желела да постане глумица, али се на крају определила за новинарство (радила је у часопису Млада Африка) и за књижевност.

Наградивши роман Успавај ме, жири Гонкурове награде је, сматрају књижевни критичари, једним ударцем убио две муве: исказао је поштовање према доброј књижевности и направио комерцијални бум.

Захваљујући Гонкуровој награди, књига је објављена у готово 40 земаља међу којима су и Кина, Јапан, САД, Русија, чак и Турска – каже Лејла Слимани за Политику.

Гордана Поповић

----------------------------------------------------------

ФЕНОМЕНИ
Ако плешеш капуеру, ниси ни робот ни роб

Оно што човечанству има да понуди јужнији део америчког континента има већи домет од тенкова, дронова ракета, нуклеарних глава које планети намеће северни део

Јохан Мориц Ругендас, „Капуера плес рата”, акварел

Често се на Тргу Николе Пашића скупља свет, на подијум излазе политичари, музичари, спортски победници, турбозвезде, рокери, опозиција или власт. Увек било јасно ко ту због чега наступа. По броју окупљених људи, њиховом расположењу усклицима и повицима, зна се шта се слави и против кога креће офанзива. А онда су у наш град дошли Латиноамериканци.

Око четири стотине научника, јавних радника, универзитетских професора и истраживача из четрдесетак земаља учествовало је на 18. конгресу Међународне научне федерације за изучавање Латинске Америке и Кариба. Четвородневни скуп одржан је у просторијама Универзитета Џон Незбит (бивши Мегатренд), а целу организацију на себе је преузео један од наших водећих латиноамериканиста, професор Слободан Пајовић. Хоће ли бивши Мегатренд, урушен афером с лажним дипломама и хиперпродукцијом доктора наука, успети да преко леђа научне елите Латинске Америке опере своју биографију, то ће време показати. Иако су званични језици овог скупа били португалски, шпански и енглески (по устаљеном протоколу FIEALC), па на самим округлим столовима није било ширег додира између „наших и њихових”, много је користи од гостовања учених Латиноамериканаца и латиноамериканиста (из Грчке, Јапана, Пољске, Русије, Мађарске…) у Београду. Хотели су трљали руке, ресторани су се напунили, Савом и Дунавом су пловиле екскурзије, а дипломатска представништва Мексика и Бразила приредили су пријеме добродошлице за високе госте.

На централном скверу у Београду, пре три вечери највише се осетио дух и култура Латинске Америке, јер су у част Осмог конгреса FIEALC дипломатске мисије латиноамеричких земаља у Србији приредиле вече културе: прво танго, па капуера и самба, маријачи, болеро… Некадашњи Трг Маркса и Енгелса ненадано се претворио у гигантски простор за прославу туђих, а нама блиских култура далеког континента.

Зорана Шуваковић

----------------------------------------------------------

О СУНЦУ*
Сунцокрет без оријентације

 Савршен дан. Освануо је јутрос извијајући се полагано из румене измаглице. И онда је почео да расте сам из себе, нечујно и споро као цвет, као кристал без грешке, са сунцем у себи, бескрајно маленим покретним жариштем. Прохладан, све мање румен а све више златан и прозиран, дан без облачка и ветрића. У подне је изгледао као освајач, који је чврсто засео под модром куполом, на коме не можеш открити ни најмању слабост, нити му ко може наслутити крај. Па ипак је у неухватљивом тренутку почео да се мења, и то сам од себе и остајући увек доследан себи. И сад, ево, опет почињу да се румене ивице видика; из шуме се диже сенка и наговештава сутон; небо све више бледи, студен која је целог дана лежала ниско при земљи, диже се лагано, хватајући се човеку за листове. Сунце, на изглед посве друкчије, силази са небеског свода чије крајеве већ рŷби сумрак.

Смењују се сјај сунца и тама – и она хладна и чиста, као брушена и глачана! – и спремају се да затворе, као савршено дело, круг мирног октобарског дана изнад сваког имена и смисла. Страх ме је толиког савршенства.

                                                                                            *

Летњи дан, сав у мрежи јаког сунца и дубоких сенки, пролази брзо, као најлепша игра, уз смех, цику и повике деце која се купају. Ведро је на небу и на мору, ведрина прожима све што човек само помисли и сваку реч коју изговори. Ведре су и трепераве и неживе ствари. Свему знам име и место и ничем не тражим разлог ни оправдање.

Склапам очи. То је знак потпуног пристајања на све што носи својим брзим током овај летњи дан, али ту, и иза спуштених очних капака, видик ми је одједном испунио бео босански друм из мојих дечачких година; над њим трепери летња јара, а на њему је, прегажена точковима и умрљана прашином, изубијана и мртва, дугачка змија шарка.

Са мора допире радосна и уједначена мелодија дечијег купања и поиграва у ритму летње јаре.

                                                                                             *

Сећање на једно путовање, живо и драго, али нејасно и кратко сећање. Отприлике, као да је на пролећном сунцу, изнад друма којим смо ишли и реке која га је пратила, дуго пловила чудесна мелодија, лака и једноставна на изглед, али неухватљива, и изгубила се тек пред вече, са сунцем тога дана; а затим с годинама, заборављена, избледела и истанчала тако да је од ње остала само тонска основа која још једино моме слуху нешто казује, и то само на махове.

Иво Андрић

*Избор фрагмената из књиге „Знакови поред пута”, © Задужбина Иве Андрића, Милутина Бојића 4, Београд

----------------------------------------------------------

НА МАПИ УТОПИЈЕ
Две Картагине: сусрет Ханибала и Гарсије Маркеса

Обе Картагине су овенчане легендама о лепоти и непобедивости, обе су опасане зидинама да се ограде од осталог света. Као што феничанска Картагина није хтела да чује за Рим ни за грчке колоније на Сицилији, Картахена де Индијас нема слуха за недаће „остале Колумбије”

Старо језгро Картахена де Индијас (Фото: Љиљана Поповић Анђић)

Две Картагине, једна у Старом, а друга у Новом свету, одржавају, упркос вековима и морима, разапета небеса наде у други почетак. Ова омиљена утопија можда је најјача идеја која нагонски спаја те светове и  истоимене градове; још пре него што је постала метафора свемоћи, она античка, феничанска Картагина, у данашњем Тунису, била је прича о другом почетку: прелепој Дидо презриво је обећана, за њу и за педесет одбеглих жена, територија коју може да опаше једна бивоља кожа. Дидо је надмудрила краља Јарбу тако што је танко исекла кожу на уске каишеве, повезала их у дугу траку и том нити опасала место на којем је подигнута прва Картагина. Истовремено са идејом преживљавања и другим почетком, већ ту је и клица приче о амбицији, о неумереној глади за моћи која је срушила античку Картагину и утопију претворила у Атлантиду.

Али сан о новом почетку и моћи је као Феникс, диже се из пепела Старог света и много векова касније ниче у Новом, на Карибима, погрешно идентификованим у Европи као Западна Индија. Као и она медитеранска, импозантно утврђена, гледа на пучину и зове се Картахена де Индијас. Веза имена није случајна: карипска Картахена добила је име по истоименој шпанској луци у Мурсији, која је пак крштена по античкој Картаги.

Обе Картагине су овенчане легендама о лепоти и непобедивости, обе су опасане зидинама да се ограде од осталог света. Као што феничанска Картагина није хтела да чује за Рим ни за грчке колоније на Сицилији, Картахена де Индијас нема слуха за недаће „остале Колумбије”, оне континенталне, амазонско-андске, која је стално поприште оружаних обрачуна, безакоња, борбе за превласт.

Бранко Анђић

----------------------------------------------------------

АУТОСТОПЕРСКИ СУСРЕТ СА САМИМ СОБОМ
Мајстор за рок бећарце

За албум „Лабораторије звука” направљен је плакат са Вилмошем каубојем, дебели Ром наг трчи по пешчаној плажи. Неко је то протумачио као Титов портрет и одмах се дигла гунгула. Пеђу Вранешевића је испитивао стари инспектор који се уопште није обазирао на плакат, већ је непрестано инсистирао на сонгу „Ми волимо Русе...”

Пеђа Вранешевић (лево) и Божидар Мандић (Фото Татјана Гленџа)

Са Пеђом Вранешевићем – рок музичарем, архитектом, концептуалистом, пријатељем из градске комуне – разговора се на старомодан начин. Не сусрећемо се често. Путеви се спајају и раздвајају. Понекад присуствујем и његовим концертима, понекад он дође на моје изложбе или говори о мојим књигама. У великој мери, он је подстакао да напишем последњи роман Пертле. Док је компоновао за Виду Огњеновић у Народном позоришту, упитао ме је: „Ко је у нашој комуни радио за полицију?”

Дипломски рад Пеђе Вранешевића на архитектури је био „Кућа без прозора и врата”, сартровски резиме да нема излаза. Сама срж грађевине је мистичко искуство. Мајстори који су остали последњи, остали су унутра. За тај рад добио је десетку

Каже да су заносна времена шездесетих прошла и да се све сјурило десници. Када је Маргарет Тачер објавила да више нема алтернативе и да треба да будемо сретни у либералном капитализму учинило се да се рађа конзервативизам који нема краја. Но, говорио је његов отац Бранко, познати професор који је проучавао раднички покрет у Војводини, да је историја „цик-цак”. Нестали су оптимизам и нада. Али можда се врате. „Некад је било тако да кад у Београд дође неки брадати из света са широким звонарицама, траком на глави и хипијевског изгледа, ми му одмах приђемо и упознамо се. Он запита где има да се спава. Одведемо га кући, а он кад одлази остави нам погачу траве... а сад сви само наплаћују. У старој Атини – наставља стари хипик – трговцима се дозвољавало само једном недељном да тргују. Знали су филозофи да меркантилизам није чиста ствар. Сличан је послао и рокенрол. Беда и имитација... Готово да га уопште нема...”

Мирослав Мандић и Пеђа су почетком седамдесетих, негујући модерна схватања уметности, направили Пеђа филм. Слично као што Антониони у филму Блоу ап тера своје актере да играју тенис без лоптице и рекета, тако њих двојица праве филм без камере, микрофона, целулоидне траке... Све се одвија без технологије... Пеђа филм, у ствари, ни не постоји, сем једног записа о тој урбаној шетњи по градским улицама са дијалогом као у Кафкиним романима. Наравно, и у нашим сећањима.

Тада је све било забрањено, а сада је још горе. Новосадски шефови комунистичке партије прогањају младе авангардисте под изговором да то није никаква уметност и да су зато они и лоши људи.

Божидар Мандић

----------------------------------------------------------

ИНТЕРВЈУ
Антигона је свуда

Од нашег специјалног извештача из Авињона

Перспективе новог феминизма се оцртавају не само кроз представе женских аутора које су приказане на фестивалу већ и кроз ликове жена које нису потчињене, нису жртве, већ су снажне, борбене и инвентивне, каже Оливије Пи, директор Фестивала у Авињону

Оливије Пи: Тематика рода биће веома присутна на наредном фестивалу (Фото Фестивал Авињон)

Оливије Пи оставља утисак човека који је стално у покрету. Његова посвећеност позоришту је потпуна. Страст за сценом, која га је са 19 година из провинције довела у Париз, није га напустила. Аутор, глумац, певач, директор париског позоришта Одеон и, од пре четири године, Фестивала у Авињону, Пи је свеприсутан на позоришним сценама у Француској, захваљујући неуморном раду и завидној продуктивности.

У Авињону је свуда у исто време, на представама, у разговору са публиком, са глумцима, на сцени, у баштама за ручком са гостима, писцима, филозофима, министрима и позоришним ауторима из Токија, Њујорка, Бамака, Лисабона, Лагоса, Атине…

Поред посла директора фестивала који подразумева пуно радно време, Пи стиже да пише књиге и ради на представама.

За 71. издање поставио је два комада, Парижане, адаптацију истоименог романа у коме се обрачунава са престоничком културном елитом, и Хамлета, који је радио са затвореницима из казнене установе у Авињону, настављајући једну од традиција фестивала.

Са подочњацима и крвавим очима због непроспаваних ноћи енергично, али опрезно брани биланс овогодишњег фестивала на коме су женски аутори имали посебно место као и афричке сцене које су непознате европској публици.

„Фестивал мора да остане изузетно прилагодљив због ситуације у свету. Ко зна шта ће се десити сутра, прекосутра, за годину дана”, каже Пи, коме је продужен мандат за наредне четири године.

Визија Жана Вилара, родоначелника фестивала, била је да позориште учини доступним што ширем кругу гледалаца. Која је ваша мисија?

Иста је, није се променила. Пред нама је исти изазов да изберемо представе које су захтевне за публику која је разнолика по социјалној структури. Неопходно је наставити рад на демократизацији културе, да фестивал не буде резервисан за елиту већ отворен за све. Вилар је једном рекао: „Оно у чему смо успели у Авињону је публика.” Публика ће бити моја најважнија брига наредних година.

Ана Оташевић

----------------------------------------------------------

ЕКРАН
Медији и афере: ко губи, а ко добија

Све мања гледаност вести на телевизији и све мање веровање у веродостојност тих вести, потенцијално су велики проблем. Ако се присетимо да су независни, слободни и непристрасни медији неопходни за демократију, шта нам то онда говори о стању демократије у најмоћнијој земљи на свету, а и глобално

Алекс Џонс (Фото видео исечак Јутјуб); Меган Кели (Фото Викимедија)

Теоретичари медија углавном су се сложили да су телевизијске вести у Америци бизнис, пропаганда и забава. Једино се нису сложили који је од ова три сегмента доминантан. За оне који мисле да је то бизнис, односно профит, важан је податак да је Фокс њуз најгледанији кабловски канал посвећен вестима. Наравно да Фокс њуз има своје звезде, то су Шон Хенити, Џим Мекгрет, Такер Карлсон, а најпознатији међу њима био је Бил О’Рајли, који је морао да напусти Фокс након оптужби за сексуално узнемиравање.

За сексуално узнемиравање оптужен је и Роџер Ејлс, кога је власник Фокс корпорације Руперт Мердок ангажовао да створи Фокс њуз пре нешто више од двадесет година. Ејлса је прошле године прво оптужила Гречен Карлсон, бивша мис САД и такође бивша звезда вести на Фоксу. Онда се јавило још шест жена са сличним оптужбама, али најважније је било да га је за вербално узнемиравање сексуалног типа оптужила и највећа женска звезда Фокс њуза, Меган Кели.

Процењује се да би Мердок сениор можда и спасао Ејлса, нагодио се тамо где му адвокати кажу да мора, а сведока ни за једно од тих узнемиравања није било, али он је био заузет меденим месецом који је проводио са својом четвртом супругом Џери Хол. Рупертови синови из његовог другог брака, Лејклан и Џејмс су одлучили да Ејлсу дају велику отпремнину и отерају га у пензију. Ејлс, који је целог живота боловао, недуго затим је пао и умро од компликација. А Меган Кели је, после 13 година на Фоксу, за велике паре прешла у Ен-Би-Си. Сматрало се да је Ен-Би-Си тим преласком само добио. Године 2014, недељник Тајм је Меган Кели сврстао у 100 најутицајнијих особа, а и истраживања су показивала да гледаоци воле да је виде на екрану.

Бранко Димитријевић

----------------------------------------------------------

ЏЕЗ СКИЦЕ Umbria Jazz 17, 7–16. јул
Пој страсних труба

Специјално за Политику из Перуђе

Данас је Umbria Jazz манифестација на којој концерт групе Kraftwerk кошта преко 100 евра, и која нерадо објављује скор од испод милион евра зараде на улазницама. На Тргу 4. новембар одавно свирају само симпатични аматери, а џез фаце наступају у Арени Санта Ђулијана или у Позоришту Морлаки, са сатницама које ипак поремети италијанска опуштеност.

Гонзало Рубалкаба и Чучо Валдес (Фото: Tim Dickeson)

Перуђа, средином седамдесетих. Двоје у пољупцу као сами на свету. Широке фармерице, босе ноге, избледеле кошуље, дуге косе. И џез око њих. Где су они сада? Јесу ли међу нама, или нас гледају са неког лепшег места? Ако су ту, да ли су поносно на удаљеној трибини Арене Санта Ђулијана, сећајући се свог џез ходочашћа по градовима Умбрије, или су међу јапијима у првом реду партера?

Изложба у Палати Пења оставља снажан утисак. Три стотине педесет фотографија приказује фестивал од пелена до данас, причајући причу о италијанском Вудстоку који је одрастао у уносни културни бизнис. На избледелој фотографији Корзо Ванући прекривен је врећама за спавање: у почетној фази Перуђа је била само један од шест градова Умбрије у којима се одржавао фестивал, а хипици су сваког дана ишли од града до града као велика џез черга, постављајући вреће испред бине на којој су легенде свирале бесплатно, а шаторе у порте ренесансних цркава.

Данас је то манифестација на којој концерт групе Kraftwerk кошта преко 100 евра, и која нерадо објављује скор од испод милион евра зараде на улазницама. На Тргу 4. новембар одавно свирају само симпатични аматери, а џез фаце наступају у Арени Санта Ђулијана или у Позоришту Морлаки, са сатницама које ипак поремети италијанска опуштеност. На улазу се торбе педантно контролишу – пиво у Арени је четири пута скупље него у радњама, па се шверц не може толерисати.

Војислав Пантић


Коментари1
6aba9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Zaista pozdravljam redakciju Politike koja prati sve aktuelnosti u sferi umetnosti i kulture ali ovaj format nije praktican jer tekstovi nisu povezani pa je jako tesko komentaristi... Pre svega jedva cekam da procitam roman prelepe Lejle S. Da uzivam u starim ali i novim autorskim stvarima izaslih iz Novosadske Labartatorije Zvuka i naravno unapred se raduje predstojecem NISVILU, vidimo se u Nisu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља