Како психопатологија обухвата скуп различитих душевних, менталних и емоционалних поремећаја, изрази „психопатија” и „психопата” се повремено користе у јавности у најширем значењу да би се означила особа са неким од ових поремећаја.
У медицини се израз психопата раније користио у једном ужем значењу, да би сe означила категорија која се данас назива поремећаји личности. Иако се израз психопата и даље користи у неформалној стручној комуникацији, он је избачен из формалне комуникације због свог пејоративног и стигматизујућег значења. Изрази који се користе су дисоцијални, то јест антисоцијални поремећај личности.
Главни поремећај код психопате јесте његов однос према другим људима. Код њега превладавају изузетна себичност и самоувереност, док друге људе види као предмете, неважне објекте за које се емоционално не везује.
Он је равнодушан према другим људима и њиховим осећањима. Други му постају важни само ако кроз њих може да задовољи неку своју жељу или интерес. Како нити саосећа са другим људима, нити се емпатично ставља у њихову ситуацију, након својих поступака, који су другим људима изазвали неку штету или патњу, не показује ни осећање кривице, нити било какво жаљење због свог поступка. Иако често са лакоћом успоставља контакт са другима, тешко одржава емоционалне односе, тако да су његови односи са другима површни, искоришћавајући и краткотрајни.
Психопата од других захтева да све буде по његовом и не подноси када не може да оствари оно што жели, тако да у конфликтима застрашује друге, често реагује веома импулсивно и неконтролисано, некада насилно. Када је због неког недела ухваћен и кажњен, он из тога ништа не научи, већ наставља по старом. Психопата не види ништа проблематично у свом понашању и стално нуди разноразна оправдања за своје поступке од којих не одступа.
Као што је то случај и код других поремећаја личности, психопатија није поремећај који настаје одједном, већ постоји континуитет таквог функционисања од адолесцентног доба до одраслости. Мучење животиња у детињству се касније наставља као мучење људи.
За ову врсту психопатологије не постоји одговарајући третман, тако да је веома мали број оних који су се излечили. Такође, оваква дијагноза се не сматра разлогом за обавезно, присилно лечење. Она није ни разлог за боравак у затвору, јер и особе са овом дијагнозом, као и друге особе, у затвору бораве због оног дела због ког су осуђене.
Како је међу људима које свакодневно сусрећемо известан проценат особа са антисоцијалним цртама личности или таквим поремећајем личности, и како су они често добро „маскирани” и тешко препознатљиви, у следећој колумни ће тема бити како изаћи из односа са таквом личношћу.
